"Test pray" - čitaoci recenzenti

[Pjanovic]

White Ripper kaže:

Prednosti: više relija, raznovrsnost, mnoštvo disciplina, odlična optimizacija.

Mane: loše kontrole, kilavo upravljanje, loša podrška za kontrolere.

Ocjena: 84/100

Kako mozes voznji sa losim kontrolama i kilavim upravljanjem (tvoje reci) dati 84% ???????????????????????????????????????

Pa to je sustinski deo svake voznje.

Dirt 3 sam presao. Slozio bi se i ne bi sa tobom. Ono sto dirt 3 donosi su par novina kao sto je poligon, mogucnost izvodjenja stunt-ova na poligonu. Kontrole nisu toliko lose, s obzirom na prosli dirt gde je arkadni mod bio upecatljiv, ovde se nasao neki balans. Arkadni mod je ostao, mada se malo vise islo ka zlatnoj sredini. Da i oni okoreli rally vozaci nadju sebe u igri.
Optimizacija je odlicna. Grafika je prosecna. Nista spektakularno. Cak unutrasnji deo vozila bi mogao i bolje da izgleda.
Veliki deo igre preuzet je od ranijih verzija colim mcrea igara. na primer zavrsnice relija kad se takmicite sa druugim vozacima svako u svojoj traci, to je vec bilo cini mi se u colinu 4 ako se ne varam.
Pocetni meni, podseca na prvi DIRT.
Ubacene su nove staze, odnosno kruzne piste, ubacene su drift staze....nista od ovoga se meni ne dopada. Pricam sa stanovista nekog ko igra colina od II dela. Sve sam ih igrao.
Ne kazem da je ovo najlosiji colin, ali Dirt II je daleko bolji naslov od ovoga.

[uros@3D]

1. Ovo nije Colin McRae, taj serijal se zavrsio (barem za mene). Nigde u ovoj igri neces naci ime Colin McRae. Naci ces Ken Block-a doduse...

2. Dirt 3 je po meni mnogo kvalitetnija igra od Dirt 2 koji ti dosadi posle 2 dana igranja zbog monotone karijere i repetitivnih stejdzeva, glupih komentara vozaca u trkama, kicenja automobila i ostalih decijih gluposti.

Vise podseca na Dirt 1 i to mu je svakako plus u odnosu na dvojku. Jedino sto je sama voznja i osecaj voznje diskutabilan i vecini "hardcore" virtuelnih vozaca se nikako nece svideti. Tu ne ubrajam sebe, nemam nista protiv arkadnog pristupa voznji ali ova voznja u Dirt 3 je osrednja cak i za arkadu.

[White Ripper]

F.3.A.R.

Još od 2005.-e razvojni timovi pod okriljem Warner Bros-a nisu uspjeli da dovrše franšizu F.E.A.R. (first encounter assault recon). Prije treće ,i sudeći prema razvoju toka stvari, poslednje igre u serijalu, stavljena je tačka na svu zbrku koju su napravili Alma, PointMan ,Fetel i ostali. Prva igra u serijalu bila je fantastična, druga sasvim solidna. Kako stoje stvari sa trećom, saznaćete u ostatku teksta.

Igra F.3.A.R. je dugo najavljivana i nakon odlaganja konačno puštena u prodaju. Prvo što bi trebalo reći je da vas očekuje klasično F.E.A.R. napucavanje propraćeno nivoima promjenljivog kvaliteta. Stara mehanika pucanja je tu, kao i slow-time mod. Kada smo pomenuli nivoe promjenljivog kvaliteta, htjeli smo da kažemo da su neki nivoi, a naročito oni pri početku igre, katastrofalno dizajnirani. O čemu se radi? Radi se o tome da su određeni nivoi neinventivno odrađeni, tako da će te se mahom provlačiti po nekim skladištima, naivno postavljenim trasama u vidu pentranja po policama skladišta i prelaska sa jednog na drugi paket ili police putem prostrtih stuba (!). Sve ovo još biva nagrađeno "sivom" grafikom. Jedina dobra stvar je ta što se tokom levela borite sa različim protivnicima (sa mutantima ali i sa vojnicima). Nakon nekoliko prvih nivoa, igra će postati zabavnija, a uz to će se i priča polako rasplitati, što će vas natjerati da odigrate do kraja. Jednostavno rečeno radi se o solidnoj, krajnje linearnijoj hodnik pucačini, koja je operisana od svih horor elemenata (očigledno su developeri mislili da će krv i fleševi Alme biti dovoljni).

Što se tiče noviteta, nema ih mnogo. Novina je ta što će te kampanju moći da igrate u coop modu gdje dva igrača rukovode "braćom". Nakon prvog završetka SP kampanje moćićete da igrate ponovo igru ali sa drugim likom. Drugi novitet je sakupljanje iskustvenih poena i harvestovanje određenih leševa radi jačanja sosptvenih sposobnosti. Takođe, uvedeno je obaranje rekorda u vremenu koje ste proveli završavanjem misije. Kad smo kod misija, ima ih 8, s tim što je poslednji nivo kratak i posvećen je konačnom i naglom raspletu priče. Saznaćete kako je sve počelo, čija je glavna krivica za haos, kako su protagonisti postali monstrumi i slično. Što se tiče arsenala oružja, obuhvata standardan arsenal pištolja, pušaka, granate i RPG.

Sa tehničke strane igra spada u kategoriju koja obuhvata igre nešto iznad prosjeka. Zvuk i efekti su pristojni, dok je igra sa vizuelne strane ne baš tako dobra. Grafika je prilično jednolična, ponekad i siva, modeli likova su prosječni - sveukupno ništa revolucionarno. Kad na sve ovo dodamo prosječan gameplay i neinteresantan MP mod, dobijamo igru koja može da se odigra, ali pod uslovom da ste završili sve hitove koji su izlazili u poslednjih nekoliko mjeseci, pa sada, za vrijeme vrelih ljetnjih dana, nemate šta da igrate.

Ocjena: 76/100


Dobre strane: nešto unapređenije FEAR napucavanje, rasplet priče.

Loše strane: zastarelost sa tehničke strane, glup početak, par neinventivno odrađenih nivoa.

Zahtjevi: C2D 1.8GHz, 2GB RAM, 8600GT ili ATi 2600XT.

[Sh0m1]

Previsoka ocena, realna bi bila negde oko 65 citajuci tvoj review.

[Asmodeus]

White Ripper, ako hoćeš da ti eventualno recenzije izlaze u sk ili nekom drugom časopisu, moraš još puuuuuno da radiš. Nemoj pogrešno da razumeš, ovo je dobronamerna kritika.
Površno obrađuješ elemente igre, bez dublje analize igre, mogao bi da koristiš poređenja sa kvalitetnim naslovima iz istog žanra, pri poređenju da uviđaš sličnosti i recimo kritikuješ maznute, ali loše realizovane ideje iz drugih igara. Ono što mislim da ti je potrebno a to uopšte nemaš, je razvijen svoj stil pisanja, kojim bojiš tekst subjektivnim doživljajem igre i dočaravaš zašto se spomenuta igra tebi svidela ili ne...

[JoXa]

Virtua Tennis 4

Spoiler za Virtua Tennis 4 Recommended System Requirements:

OS: Windows XP/ Windows Vista/ Windows 7
Processor: Intel Pentium D 2.66GHz / AMD Athlon LE-1640
Memory Ram: 2 GB
Hard Disk Space: 5 GB Free
Video: nVidia GeForce GT 130 / ATI Radeon HD 5550 512MB
Sound Card: DirectX Compatible
DirectX: 9
Keyboard / Mouse

Posle 2 godine od katastrofe zvane Virtua Tennis 2009, dolazi novi VT sa nastojanjem da povrati dostojanstvo. VT 2009 je bila jako monotona i prosta igra, jednom rečju, dosadna. VT 4, however, ima par inovacija koje tu igru odvajaju od ostalih teniskih igara na PC-ju. O čemu je reč?

Ova igra je definitivno najbolja simulacija na PC-ju. Da, simulacija, ne arkada, prvenstveno zato što na PC-ju praktično postoji jedna simulacija, koja je veoma traljavo odrađena, a to je Top Spin 2.

Četvorka je u skoro svakom smislu bolja i izazovnija igra od Trojke i 2009. To „skoro“ se odnosi na World Tour mod, koji je podbacio. Naime, jedan World Tour se sastoji iz 4 „sezone“- Azija-Australija, južna Evropa-Bliski istok, severna Evropa i Amerika, gde svaka „sezona“ ima po jedan Grend Slem turnir (koji opet nemaju licencu) . „OK, i šta je tu zapravo loše?“ pitate. To je to! Ako završite te 4 „sezone“ vaš igrač se povlači iz tenisa i ide u penziju! Još jednu sezonu možete da odigrate samo ako izbrišete postojeće zvezde (praktično, to su bodovi za ATP listu, koji se ne dobijaju samo turnirima, već i dobrotvornim radom, npr.) i krenete ispočetka (doduše, ostaje vam novac i EXP poeni koje već imate)!

Pored tog nedostatka, World Tour režim je prilično unapređen, pa je i samo kretanje po mapi svojevrstan izazov (princip je sličan kao u Monopolu, postoje „karte“ koje te pomeraju za 1, 2, 3 ili 4 mesta unapred).

I karakteristika VT igara, unapređivanje igrača preko mini igara, je još uvek tu, ali sa novim mini igrama poput prebacivanja lopte koja je u stvari bomba (?!). Maštovitost programera svakako treba pohvaliti po ovom pitanju.

I, naravno, najvažniji deo je gameplay. Zbog suviše arkadno orjentisanog gameplay-a, VT na konzolama je uvek kaskao za Top Spin serijalom. To se još uvek nije promenilo, ali vidi se trud da se izvuče maksimum iz ovog engine-a, koji se koristi već 4 godine. Promenio se i „nema nikad auta“ sistem, loptica ide u aut ako se forsira udarac kod teških lopti koje šalje vaš protivnik. Takođe, spektakularni potez „bacanja“ po terenu se jako često kažnjava. Dodat je i Super Shot udarac, iako se malo razlikuje od Top Spin udarca. Po mišljenju autora ovog review-a, taj udarac bi trebalo da predstavlja rizičan udarac koji lako može da ode u aut.

Iako opredeljenost za stil igre postoji još od 3, tek sada se različiti stilovi igre jako razlikuju, tako da All-Round liči na Federera, dok Heavy Spinner i Solid Defence podsećaju na defanzivni stil Nadala. Ipak, drugačiji odskok i brzina lopte u zavisnosti od terena još nije implementirana.

VT 4 jeste najbolji tenis na kompjuteru, ali samo zato što Top Spin serijal postoji samo na konzolama. Svako ko je igrao ili makar video Top Spin 3 i 4, a ima konzolu nove generacije, teško da će odabrati Virtua Tennis 4.


82

[JAZO]

82 zato stot izlazi na PC,dao bi joj 70 zato sto izlazi na PC

[Rainman]

Kada vas igra natera da na par minuta žmurite i igrate (ali ne od straha, već iz potrebe), onda, budite uvereni – igrate nešto vanserijsko.

Prošle godine igra Limbo najavljena je, a kasnije je i izašla za Xbox, otkrivajući nam tužnu, ali i vest na koju su PC igrači već donekle oguglali. Limbo neće biti dostupan svima, tj. PC će biti uskraćen za ovaj naslov. Na svu sreću to se nije ispunulo u potpunosti, jer, iako sa godinu dana zakašnjenja, stigla nam je verzija za ljude kojima su miš i tastatura default kontroleri. Inače Limbo dolazi iz Danske, kao prvenac firme Playdead, i ako ova mala kompanija nastavi u istom ritmu i dalje, imaćemo čemu da se radujemo kada najave neki novi projekat.

Pravo niotukuda, stigla je, i to onda kada nam je najviše trebala, u ove spore letnje dane, kada je izbor kvalitetnih igara drastično sužen pred predstojeću kolekciju jesen/zima 2011 (Deus Ex 3, Skyrim, Battlefield 3, Batman AC, lista AAA naslova sa next-gen grafikom koji treba da nas oduševe je predugčka). Do tada, pravac u dvodimenzonalni crno beli svet. Zvuči kao korak unazad?... Nije.

Limbo se nalazi negde izmedju pakla i raja, tj. da budemo tačniji – na samoj ivici pakla. Dante ga opisuje kao njegov prvi krug, a moderna umetnost (Inception) ga opisuje kao poslednji nivo sna iz koga je buđenje praktično nemoguće. U svakom slučaju, ne deluje kao prijatno mesto za boravak, pogotovo ako ste tek dečak u potrazi za svojom sestrom.



Čitav ovaj, nama teško zamisliv svet, Danci su rešili da nam dočaraju kroz 2D grafiku koja se oslanja na crnu, belu i milion nijansi sive boje. Možda zvuči previše sumorno, ali savršeno se uklapa u ceo ambijent i daje šmek celokupnoj atmosferi. Instrumentalna melanholična muzika će vas pratiti kroz ceo tok igre, i uklapati se u dešavanja na ekranu. Odziv kontrola je odličan i vrlo lako ćete uraditi sve što ste planirali, bez frustriranja, nervoze i bacanja dzojpeda ili udaranja tastature, koje se, mora se priznati, često vezuju za platformske igre. Doduše, kontrola i ima samo 5: dole, levo, desno, skok i „use“ dugme, tako da se i na taj način igra postavlja prema igraču kao vrlo user-friendly. Dakle, sa tehničke strane, Limbo predstavlja jedno malo „indie“ remek delo i pravo je zadovoljstvo kretati se kroz ovaj čudan krajolik.

Zadaci koji su pred vama će se težinski povećavati kako igra odmiče, od nekih klišeiziranih, pa sve do fantastično smišljenih mozgalica, zbog kojih ćete sijati od zadovoljstva po njihovom rešavanju. Problemi nisu preteški, ali ima par koji će vam dobro uposliti sive ćelije. Rečenica sa početka ovog teksta se odnosi na splet tajnih nivoa koji postoje u igri, i koji će od vas zahtevati mnogo više korišćenje čula sluha, nego čula vida. Mora se priznati da takvi problemi u igrama koje spadaju u žanr platformi nisu često vidjeni.



Možda najveće iznenađenje dolazi u vidu brutalnosti ove igre. Naš mali bezimeni dečak će se suočavati sa protivnicima koje ne može fizički da nadjača, već će morati da se suoči sa njima isključivo suvom logikom (što i nije loše za promenu). Loša vest je da, ti isti protivnici, bilo da su to drugi dečaci koje će povremeno sretati, pauk koji vas juri ili jednostavno običan kamen sa plafona, mogu itekako fizički njega da nadjačaju i to na poprilično surove načine. Negde ćete biti svesni da je grozno da jedan dečak umire tako da glava, ruke, noge, creva (da, da, creva) lete na sve strane, ali igra će vas sama pripremiti na to već na samom početku. Dakle, „Die and try“ je sistem kojim ćete se voditi tokom cele igre. Sva sreća, pauze izmedju pokušaja prakitčno da i ne postoje, tj. zanemarljive su. Šta više, ako biste seli da igrate igru od početka do kraja, ne biste naišli ni na jedan loading screen ili bilo šta što bi vas na trenutak izbacilo iz čitavog iskustva.

Time bi mogli da dođemo i do prve ozbiljnije zamerke. Trend kratkih igara, tj. igara koje se mogu bukvalno preći za 2-3 popodneva je sve učestaliji, a i Limbo se tome takođe povinovao, pa se može odigrati za svega nekoliko sati. Reći broj bi bilo krajnje subjektivno jer kod logičkih problema nema pravila koliko ćete se zadržati na nekom mestu, ali otprilike od 3 do 6 sati bi trebalo da prođe dok ne ugledate poslednje scene i odjavnu špicu.

Tu negde bi mogli da se dotaknemo i drugog problema, tj. mane. Iako su stvorili savršen setting da ispričaju neku zanimljivu priču, Danci su otišli u drugu krajnost i nisu nam rekli ništa osim naslova. Ni sam kraj nam ne daje preterano puno informacija, tako da su time naravno ostavili milion pitanja otvorenih o samoj igri, o tome ko je dečak, šta je tražio, koga je našao, šta je prošao itd. isl. Još mnogo konkretnijih pitanja bi trebalo navesti, ali time bi se ušlo u domen „spoilera“ , ali i ova navedena pitanja trebalo bi da vam daju do znanja da se nećete baš obradovati kad shvatite da je „TO“ kraj. Medjutim, ove dve navedene mane su ipak jedan mali deo celokupnog vrlo pozitvnog iskustva.

Defitivno nas svake godine obraduje neka platformska indie igra, koja može da pomuti vodu naslovima mnogo skupljim od nje, na kojima je radilo mnogo više ljudi i od kojih se mnogo više očekivalo. Prošle godine je bio to Super Meat Boy, pretprošle je to bio Braid. Ovog leta, to je Limbo. Učinite sebi uslugu, i umesto sedamnaestog hodnik shootera koji je izašao ove godine, odigrajte nešto što ne zahteva quad-core procesor, nešto što nema ultra 3D fotorealistčnu grafiku i ne traži od vas da iskašljete novih 100 evra da bi prelamanje senki izgledalo mekše.

Probajte i nešto malo drugačije. Čisto onako… za promenu.


Ocena: 89

Vladimir Pantelić.

Tema za Limbo na SK forumu

[White Ripper]

Deus Ex Human Revolution



Ko bi rekao da se može napraviti fantastičan prequel odlične pucačke RP igre iz 2000.-e godine? Momci iz Eidos Montreala su zasukali rukave i pokazali kako još uvijek postoji dovoljno materijala i ideja za kreiranje sasvim svježeg koncepta role-playing igara. Pod pokroviteljstvom Square Enix-a, developeri ovog naslova su uspjeli da naprave igru koje će definitivno biti trofej njihovog stvaralaštva.

Dešavanja u igri smještena su u 2027.-oj godini, 25 godina prije avanture Dentona, protagoniste prve igre. Ljudska tehnologija je dostigla vrhunac: pronađen je način kako da čovjek postane "Deus Ex Machina". Naime, kompanija "Sarif Industries" je došla do otkrića kako da kombinuje tehnologiju sa ljudskim tijelim i tako pravi super agente. U ulozi ste bivšeg SWAT vojnika, Adama Džensena, koji biva nepravedno otpušten iz službe (ako već želimo da u to vjerujemo). Nakon otkaza, on stupa u security redove kompanije Sarif Ind. Igra počinje neposredno prije napada nepoznatih napadača kojima je plan preotimanje projekata vezanih za augmentovanje ljudskih sposobnosti. Adam biva svjedok napada i u njemu strašno povrijeđen, a zatim pretvoren u "nadograđenog" vojnika.

Vezano za priču, ona ne predstavlja ništa revolucionarno, ali je nevjerovatno dobar način na koji je realizovana potjera Adama za napadačima, zatim filmska atmosfera, osjećaj koji igra pruža tokom misija i stalna generacija adrenalina. Tokom igranja imaćete osjećaj kao da ste u nekom visokobudžetnom američkom agentskom filmu (to je naročito izraženo ako igrate u stealth-u). Kad smo kod stilova igranja, trebalo bi napomenuti da igru možete igrati kao akcioni shooter ili kao "šunjalica" koje se prikrada i hakuje protivničke sisteme. Preporuka autora teksta je da igrate u stealth modu jer je igra daleko interesantnija, jer ako igrate pucajući, ovo remek-djelo će postati još jedan u nizu shootera koji ste odigrali i uskratićete sebi bar 30% užitka koji igra maksimalno može da pruži. O dodatnim saznanjima vezanim za priču da ne govorimo.

Igra raspolaže ogromnim lokacijama i velikim brojem kvestova, glavnih i sporednih, i što je najbitnije, na fascinantan način osmišljenih. Imaćete priliku da obiđete tokom kampanje četiri grada : Detroit, Šangaj, Montreal i Singapur. Što se tiče RPG elemenata, može se reći da su implementirani na najbolji mogući način. Nove sposobnosti stičete upotrebom praxis poena koje dobijate sakupljanjem iskustva. Talenata ima mnogo, i brilijantna stvar je da možete sve prilagoditi do detalja svom stilu igranja. Takođe, bitna stvar je ta, što je igra izbalansirana za svaki način igranja, tako da neće biti dionica u igri koje su osmišljene samo za one koji igraju oružjem. Ovo se najbolje uočava kod boss fajtova, gdje je korišćenje stealth talenata ravnopravno sa korišćenjem oružja, naravno, ako se iskoristi na pravi način. Postoje i modifikacije za oružje koje unapređuju njegove sposobnosti.

Dijalozi i voice-acing u igri su fenomenalno odrađeni. Igra ima dosta i humorističkih elemenata prilikom razgovora, kao recimo, sarkazam, gruba komunikacija i reakcija preplašenih NPC-ova. Sve ovo djeluje dovoljno uvjerljivo da bi sva dešavanja shvatili lično.

Sa tehničke strane, igra zadovoljava sve standarde. Grafika je solidnog kvaliteta, provučena kroz piss filter, koji se potpisniku ovih redova jako dopao iz razloga što upotpunjava atmosferu noći i ulica, kao i to što stvara autentičnost sa filmovima. Audio podloga je sasvim pristojna. Zvuci pušaka i pištolja su sasvim OK, a muzika i ambijentalni zvukovi još više dočaravaju atmosferu.

Propusta i bagova nema puno, ali ponekad mogu da zasmetaju. Nešto lošija optimizacija, česti "not responding" prije cut-scena, preduga učitavanja znaju da zasmetaju. Na svu sreću, odmah po izlasku igre izašao je oficijelni patch koji sređuje ili bar ublažava gore navedene probleme.

Sve u svemu, radi se o outstanding igri koja je dugo čekana, a po svemu sudeći, čekanje se isplatilo! RPG-evi koji su ove godine izašli na tržište, dobili su veoma jakog konkurenta u žanru. Svi igrači, nebitno da li preferiraju žanr ili ne, moraju isprobati Deus Ex HR, jer ovaj naslov definitivno predstavlja safe buy.

Pozitivne strane: opšta raznovrsnost, atmosfera, svježa mehanika, odlično ukomponovani svi elementi igre

Negativne strane: nešto lošija optimizacija, duga učitavanja

Ocjena: 91/100

Sistemski zahtjevi:

Core 2 Duo 2GHz
1GB RAM
Ati 2600xt ili GF 8600GT 512MB.

[White Ripper]

Dead Island



Još od Dead Rising-a 2 na tržištu zabavnog softvera nije se pojavila nijedna zombi igra koja ima ambicije ozbiljnog projekta. Jedna od takvih igara je i Dead Island, igra koju su mnogi prije izlaska ocjenjivali kao neki hibrid gore pomenutog Dead Rising-a i Left 4 Dead-a. Ipak, nakon nekoliko sati provedenih uz ovaj naslov, odmah shvatate da je ovo ,zapravo, "sama svoja igra" sa nekim posebnim šmekom i elementima koji je čine nekad izuzetno zabavnom, a nekada toliko frustrirajućom i dosadnom.

Dešavanja su smještena na Papui-Novoj Gvineji, ostrvu koje pripada Okeaniji. Priča se ne izdiže iz standardnih klišea: zavladao je neki "virus" koji uzrokuje mutacije ljudi u nemilosrdne zvjeri željne krvi i mesa. Sve je prilično konfuzno i loše objašnjeno. Još od početka ćete se obresti u svoj toj gužvi, bez ikakvih informacija, bez ikakvih nagovještaja uzroka problema. Da zlo bude veće, ni tokom igre i međusekvenci nećete dobiti neke bliže informacije, sem da je neka vrsta virusa mutirala i da morate da pobjegnete sa ostrva sa svojim kolegama koje takođe pokušavaju da prežive. Prilikom klika na "New game" morate prventveno izabrati jednog od četiri ponuđena lika, kojim želite da igrate. Apsolutno je svejedno koga ćete izabrati jer nema nikakvih razlika u gameplay-u.

Adut Dead Island-a nije u akciji i krljanju sjekirama i palicama sa zombijima. Iako djeluje kao neka vrsta survival-horor akcije, u pitanju je RPG sa elementima horora i FPS-a (kasnije ćete biti u mogućnosti da koristite i vatreno oružje, a ta činjenica mijenja pristup prema igri). Taj element ovaj naslov izvlači i daje mu nešto što će kako-tako zadržati igrača. Ponuđene su tri grane za napredovanje, a one se odnose na usavršavanje borbenih, survival i fury sposobnosti. Iako grane imaju mnoštvo opcija, one ne daju ništa konkretno: nemate direktnih talenata za građenje što većeg damage-a, već samo uslovne sposobnosti, tipa, dok ste pijani imate 30% veći damage, zatim povećavanje šanse za critical hit oštrim predmetima i slično. To je jedna zamjerka koja se odnosi na samu mehaniku. Levelovanje se, kao što smo navikli kod ostalih igara, odvija sakupljanjem iskustvenih poena putem obavljanja kvestova i ubijanja pritivnika. Svakim levelom dobijate po jedan talent poen koji rapoređujete po svom nahođenju. Interesantna stvar je ta, da nije preporučljivo usavršavanje samo jedne grane sposobnosti, već ,ako želite lakše igranje, morate sve tri grane paralelno razvijati. Ovo će se nekim igračima svidjeti,a nekima neće. S obzirom da se ne leveluje brzo, prije će biti mana nego vrlina u krajnjem slučaju. Takođe, moguće je popravljati, modifikovati i kreirati oružije. Naime, svaki item koji se koristi za borbu posjeduje granicu izdržljivosti i potencijal da se nadograđuju njegove sposobnosti. Što se kreiranja tiče, to je zaista složen proces, koji zahtjeva pronalaženje nacrta i komponenti, čiji spisak može da bude podugačak. Svaku nadogradnju oružija vršite na bench-evima koji su raspoređeni po svijetu igre uz određenu svotu novca.

Što se tiče gameplay-a, vrlo brzo se mogu evidentirati krupni nedostaci koji kvare doživljaj. Prvo što bi trebali da istaknemo je sama borba, koja je loše odrađena prije svega zbog toga što je igra realizovana iz prvog lica, pa nakon dužeg igranja dolazi do blagih osjećaja mučnine i vrtoglavice. Dalje, dešava se da prilikom borbe očekujete odbijanje protivnika udarcem, ali to se često ne dešava. Jednostavno, neprijatelj će nastaviti sa svojim planom napada kao da nije pretrpio nikakav damage. To je stvar koja zna da izfrustrira. Sledeća krupna mana odnosi se na odsustvo random-save opcije koja je zamjenjena staromodnim checkpoint sistemom. Uz ovaj nedostatak, nadovezuje se i druga debilna komponenta igre, a to je da ne možete zaginuti, već nakon pražnjenja health bara jednostavno se respawn-ujete za 5-6 sekundi, pritom gubeći nešto novca (to je kao neki vid kazne). Međutim, vrlo je jasno zašto su se momci iz Techland-a odlučili na ovakve poteze - igra je krajnje neizbalansirana i nerealno zamišljena, a pritom se ovim sistemom nadomješćuje nedostatak random save-a. Neozbiljan i krajnje nepažljiv pristup razvijanju igre od strane developera!

Sitnih nelogičnosti i gluposti ima na pretek, a neke su ,recimo, upoznatost domorodačkih zaostalih plemena sa modernom tehnologijom i terminima, level scaling koji vam ne dozvoljava bilo kakvu superiornost nad protivnicima, djelimično neposlušne kontrole i nemogućnost biranja odgovora tokom dijaloga, osim odbijanja i prihvatanja quest-ova. Kada smo kod zadataka, ima ih oko stotinu u igri. Raspoređeni su u tri kategorije: main, side i continuous. Main su, naravno, zadaci vezani za napredovanje kroz priču, side su sporedni zadaci koji isključivo služe za levelovanje, a continuous je neprekidna vrsta zadataka koji se svode na redovnu isporuku određenih predmeta davaocu kvesta i ne donose mnogo experience poena. Svi quest-ovi svode se mahom na kurirske misije, a to zna ponekad strašno da zamori. Main quest-ovi su raspoređeni u 18 chapter-a, a chapteri u četiri act-a. Igra je poprilično dugačka, i ako budete željeli da odigrate svaki mogući zadatak, trebaće vam najmanje 17-18 sati.

Glavni problem sa igrom je loša realizacija priče i sasvim solidne zamisli razvojnog tima. Tokom igranja, imaćete utisak da su developeri vještački produžavali igru zbog nedostatka ideja. To se najbolje uočava prilikom glavnih kvestova: kada se god odlučite za neki veći poduhvat, to podrazumjeva solidnu dozu sakupljačkih misija u kojima pronalazite neophodne stvari za dalji napredak kroz priču. Takođe, nekad ćete biti prinuđeni da radite side-misije radi trigera za glavnu misiju. Sledeću stvar koju bi valjalo istaći je nedostatak kontinuiteta, frke i survival horor atmosfere koja će vas natjerati da se preznojite. Sa postojećom koncepcijom igraćete igru čisto iz dosade i to isključivo mehanički.

[White Ripper]

Što se tiče audio-vizuelne podloge, za nju bi se moglo reći da "nit smrdi nit miriše". Igru pokreće peta verzija Chrome engine-a koji smo imali prilike da vidimo u Call of Juarezu: The cartel, igri koju takođe potpisuje Techland. Ovom grafičkom "motoru" najbolje leže predjeli džungle i plaže, koje prikazuje sasvim pristojno. S druge strane, čim se nađete na mjestima gdje preovladavaju hodnici, beton, pločnici i kanalizacija, grafika ne izgleda ništa bolje od nekoliko godina starijih naslova, tipa Manhunt 2. Svijet igre se sastoji iz više zona i veoma je veliki, a naravno, postoje i vozila koja možete da koristite tokom krstarenja gameworld-om. Što se tiče audio podloge, sasvim je na mjestu, ništa spektakularno, ali se i dalje uklapa u ambijent igre. Voice-acting jeste amaterski ali nije toliko loš.

Krajnji utisak o Dead Island-u je nešto između "pff i može da prođe". Moglo je još dosta da se radi na ovom naslovu. S početka, igra je interesantna, ali kasnije, usled repetativnosti i nedostatka sadržaja sve postaje blago dosadno. Ovo govori da je teško bilo kome preporučiti ovaj naslov s obzirom na konkurenciju, a i u narednih par mjeseci slijedi izlazak dugo očekivanih hitova. Naša preporuka je da se strpite i sačekate. Ako već imate viška novca, možete kupiti Dead Island i priuštiti sebi kakvu-takvu zabavu, jer se ne radi o nužno lošoj igri.

Ocjena: 72/100

Minimalni zahtjevi:

Dual-Core CPU 2.66GHz
1GB RAM
ATi HD3650 ili GF 8600GT
Ograničenost foruma je na 6500 znakova po poruci, pa ne znam da li sam sve kopirao sa kompjutera.

[Red Dragon]

Iako nas veliki razvojni timovi svakodnevno bombarduju (polu)kvalitetnim naslovima, svedoci smo perioda kada indie scena uzvraća sve jače udarce. Mali timovi, sa skromnim budžetima, ali velikim entuzijazmom i trudom često iznedre naslove koji nas prosto teraju da se u njih udubimo i ostavimo po strani mnoge naslove iz AAA produkcije. Jedan od tih naslova je i Bastion, akcioni rpg sa koji je razvojni tim Supergiant Games izdao pod okriljem Warner Bros-a.

Radnja igre se vrti oko Dečaka (The Kid), koji se budi i vidi njegov svet uništen u katastrofi znanoj kao Calamity. On kreće kao Bastionu, mestu ka kojem bi se njegov narod uputio kad bi desila neka velika nesreća. Medjutim, u razrušenom Bastionu pronalazi samo starca Rukusa koji traži pomoć od Dečaka (ili Dečkonje, ako više volite) da pronadje kristale uz pomoć kojih bi se Bastion oporavio i sve vratilo kako je bilo pre katastrofe.

Igra je radjena kao klasični akcioni rpg (Diablo, Titan Quest). Igrač putuje na razne lokacije, skuplja napitke i oružja i bori se sa raznim kreaturama, dobija iskustvene poene i unapredjuje svog heroja. Medjutim, mnogi od ovih elemenata su nestandardni za ovaj tip igara što kod igrača može dovesti do izmešanih, ali uglavnom pozitivnih osećanja prema igri.

U ovoj igri igrač ne prati put, već put prati igrača (da, dobro ste pročitali). Oko Dečaka je sve ništavilo, medjutim, kako se bude kretao u nekom pravcu, ispred njega će početi da se “izgradjuje” put, koji će se često račvati u vise pravaca. Doduše, put se neće uvek stvarati, pa će Dečko (veoma često) propadati u ništavilo, koje će prouzrokovati vraćanje igrača na približno isto mesto uz mali gubitak zdravlja.

Dečko(nja) će u svakom trenutku na raspolaganju za borbu imati dva oružja (preporučljivo je imati jedno za blisku i jedno za dalekometnu borbu), štit (kojim možete štetu, uz pravi tajming, da preusmerite na protivnika) i jednu “specijalku” (koja često zahteva da ponesete odredjeno oružje u misiju).

Kada sakupi dovoljno iskustvenih poena, igrača čeka neobična situacija. Naime, ovde nema “budženja” raznoraznih atributa, veština i slično, već se posle svakog nivoa otključava po jedan novi slot u koji se smeštaju posebni napici (spirits) koji dajnu razne bonuse Dečko(nji), a koji se kupuju u zgradama koje igrač gradi. A da, svaki kristal koji igrač pronadje omogućava mu da izgradi , a kasnije i unapredi, neku od zgrada u Bastionu, poput oružarnice, kovačnice, prodavnice, hrama i drugih, gde će igrač otključavati nove napade, unapredjenja za oružja, napitke i slično. Valuta u igri je za sve ista, i sastoji se od fragmenata plavih krsitala koji su raštrkani svuda u igri.

Ručno crtana grafika u anime stilu je predivna i nešto što se nije skoro videlo u indie naslovima. Jedino bolje od grafike jeste hipnotišuća muzika koja nikad ne dosadi i koja se sjajno uklapa u ambijent igre.

Medjutim, ako bi smo izdvojili nešto po čemu ovu igru treba zapamtiti, onda je to starac Rukus, narator ove avanture. Dubok, umoran glas koji će pratiti igrača tokom cele igre, ne samo da će otkrivati radnju igre, već i redovno komentarisati šta igrač radi u nekom trenutku (njegov izbor oružja, padove u ništavilo, zadržavanje na nekom mestu). Dovoljno je reći da je glumac Logan Kaninghem odradio sjajan posao.

Pored mesta koja treba posetiti u potrazi za kristalima, igrač če moči i da poseti posebne trening lokacije, gde će moći da se usavrši sa oružjima i otključa posebna unapredjenja i bonuse.

Sam kraj igre predstavlja slag na torti, donoseći nam jedno interesantno oružje, napetu završnicu vezanu za sudbinu Bastiona, kao i mogućnost izbora jednog od četiri završetka.

A mane igre? U principu su u pitanju više sitnice, nego neke krupne zamerke. Ideja da se put stvara ispred igrača jeste zanimljiva, medjutim igrač i nema toliko slobode kretanja koliko smo se nadali, već ćemo konstantno nailaziti na prekid puta i ništavilo, koje će nas terati da se vraćamo na već zacrtani put. Zatim, igrač do povratka u Bastion (ili pronalaženja oružarnice u nekom od svetova) je ograničen na dva oružja i jednu “specijalku”. Bilo bi lepo da je uvedena mogućnost da igrač može češće da menja oružja, ili bar ima na raspolaganju dva seta naoružanja (poput Diabla II). I za kraj, za nekoga će igra definitvno biti kraća u odnosu na druge igre ovog tipa. Medjutim, čini se da je dužina igre taman koliko treba (za hardcore igrače je na raspolaganju igranje ispočetka na većem nivou težine sa već otključanim oružjima, veštinama i bonusima).

Sve u svemu, u pitanju je jedan sjajan indie naslov koji bi bilo greh ne probati. Igra se prodaje na Steamu za 14 eura. Ako vam se već ne daje puna cena za ovu odličnu igru, onda sačekajte bilo kakav popust i tada je obavezno kupite, jer zaista vredi svaku paru. Supergiant Games je napravio sjajan debi na igračkoj sceni i sa nestrpljenjm očekujemo njihovu sledeću igru.

OCENA: 86/100

[Red Dragon]

......audio log...............Kapetan Titus..........vodja odreda..........Ultramarinaca......


Posle kraće borbe u vazduhu nekako sam se prizemljio. Cela planeta je okupirana. Orkovi na sve strane. Probijam se kroz horde Orkova. Moram da pronadjem moje verne saborce, vremešnog Sidonusa i mladog, naivnog Leandrosa. Pronašao sam ih. Nastavljamo sa borbom. Moji saborci i nisu toliko efikasni u borbi, ali opet je lakše boriti se sa nekim pored sebe, nego sam. Planeta na koju smo sleteli jeste velika pustinja sa gomilom stena i vojnim postojenjima. Doduse, sada je velika pustinja u ruševinama posle Orkovske invazije. Ali, i dalje ostavlja posmatrača bez daha svojom lepotom. Mada nam ni ova planeta nije saveznik. Nemamo nikakvu slobodu kretanja, zbog ruševina i stena. Možemo samo pravo, kroz pustinje, prolaze i vojna postrojenja, koja se monotono smenjuju jedna za drugim....
...............................................
Pošto smo proverili naoružanje, nastavljamo napred. Ultramarinac je za borbu opremljen sa četiri vrste oružja, mada svaki ponosan Ultramarinac se uvek drži osnovnog naoružanja - blaster u jednoj ruci i oružje za blisku borbu u drugoj ruci. Mitraljezi, snajperi i ostala oružja samo po potrebi, iako nam je municija omogućena na svakom koraku. Ja se nikad nisam plašio bliske borbe, i zato mi je Gromovni Čekić bio najbolji saborac kad god bih naišao na njega u oružarnici, iako je uvek bilo i raznog drugog naoružanja. Ali to nije ni bitno . Mi Ultramarinci smo najbolji u onom zbog čega smo poslati bez obzira na naoružanje. Terminaciji orkovskih jedinica....
.................................................. ...
Za svakog Ultramarinca nema veče časti nego da za Impertora proliva orkovsku krv. Prvih sat vremena na planeti to obećava. Stotine Orkova je već palo, a hiljade nas čekaju. S obzirom da nam medicinske jedinice nisu na raspolaganju, možemo samo da se uzdamo u naše oklope i štit koji se obnavlja ako smo par trenutaka izvan linije vatre. Ali kad osetimo da smo na izmaku snaga i da nam život visi o koncu, egzekucija omamljenog Orka je ono što nam daje snagu. Nije bitno da li je presecanje Orka na pola, komadanje golim rukama...bliski susret i litri njihove krvi su ono što nas vraća u život...
.................................................. ....
...ali tu strast ja više ne osećam. Ono što sam osetio nestalo je posle prvih sat vremena borbe. Da, kasapljenje hiljada Orkova je tu, ali moje emocije nisu. Kao da sam mašina, samo čekam da dodjem do kraja. Da me neko posmatra sa strane, rekao bi da sam više igračka u ruci Imperatora, slava mu, nego ljudsko biće. Niko ne zna ko sam, odakle sam, moju prošlost, niti će ikad saznati. Kao ni moje emocije. Koje su izgleda izumrle. Čak mi je i ovaj dnevnik više kao vojni izveštaj, lišen emocija, samo činjenice. Čak i moji saborci, sa kojima sam delio tolike borbe...ne osećam snažnu komunikaciju ni povezanost, sem povremeno zahvaljujući naivnim rečima mladog Leandrosa. Nekad mi se čini da su se i Orci umorili stalnog ratovanja. Kao da je i njihov čuveni orkovski humor nestao. Zaista se osećam kao Aleks Merser u knjizi “Prototip” koju sam čitao kao mlad. Osvetnik velikih moći koji uliva svima strah, ali nikakvu emocionalna povezanost sa čitaocem…
.................................................. ..........
Pronalazimo delove Imperijalne garde. Ove hrabre vojnike predvodi Poručnik Mira, neustrašiva žena, koja je hrabro nastavila sa borbom i pored gubitka svojih pretpostavljeni. Mada su i oni na izmaku snaga pod naletom Orkova. Misija je jasna, Garda ostaje da utvrdi svoje pozicije i preživi, a mi nastavljamo napred…
.................................................. ..............................
Pronašli smo Inkvizitora Drogana. Uopšte mi se ne dopada ta osoba iako je Inkvizitor, ne znam zašto, ali nije ni bitno sada. Orkovi žele da se domognu eksperimentalne mašine koju je on razvijao i mi moramo da je uzmemo pre njih . Ponovo nailazimo na horde Orkova, ali moje emocije i dalje su prazne…
.................................................. ...................................
Pitam se da li obični ljudi znaju da su džetpekovi su jako bitan dodatak svakog Ultramarinca. Mada smo ih do sada jako kratko i retko koristili. Mobilnost i razorna snaga koja omogućava da se oduvaju desetine neprijatelja prilikom ateriranja. Zaista šteta što nam ih nije dostavljeno više, mnogo bi lakše i interesantnije bilo. Mladi Marinci kažu da nema lepšeg osećaja neko kada sletite u orkovsku armiju naoružani samo Gromovnim Čekićem i džetpekom. U pravu su...
.................................................. .........................................
Najveći deo provodimo u borbi i jurnjavom za tom čudnom spravom. Planeta je na kocki, uporno govori Drogan...
.................................................. ........................................
Izgleda da ima nešto posebno u vezi mene. Svako ko bi imalo bliski susret sa tom eksperimentalnom napravom ne bi preživeo. A ja sam je držao u ruci i preživeo. Imam loš predosećaj...
.................................................. .................................................. .........
Borba sa Grimskalom, Orkovskim veteranom bila je teška. Mislim da ne bi trebalo da bude vise problema sa Orkovima... zar ne...

[Red Dragon]

.................................................. ..........
...............................................
.............................
...cough....cough.... jedva se pridigoh. Pakao je nastupio na zemlji. Haos je nastupio. Gledam svoje verne saborce, a osmeh mi na kratko zaigra u uglu usana. Šteta, kraj je blizu, a sad je najzanimljivije. San svakog ponosnog Ultramarinca. Uleteti u preostale orkovske armije, uleteti u sami Haos dok se u daljini vide obrisi pravog neprijatelja i boriti se do kraja...
.................................................. .......
...doduše, nekad se zapitam. Da li će se u budućnosti pojaviti neki drugi odred Ultramarincaca, ili Svemirskih Marinaca voditi ovakvu borbu kakvu ja vodim sada. Ili će to možda biti neki odred Orkova, Nekrona ili Eldara. Ko zna..........možda će voditi borbu bolju od ove moje............


......audio log...............Kapetan Titus.............vodja odreda..........Ultramarinaca.........


Po volji Imperatora: prelepa grafika; Warhammer 40k svet, a da nije strategija; krvavo eliminisanje stotina i stotina Orkova u bliskoj borbi i njihova egzekucija (prvih pola sata); oružje Thunder Hammer; džetpek je kratko, ali sjajno iskustvo; zanimljiv preokret na kraju

Nije po volji Imperatora: monotonija; krvavo eliminisanje Orkova u bliskoj borbi i njihova egzekucija (dosadi); isprazni likovi; neduhoviti Orkovi; nikakv rpg sistem (bar neki rudimentaran da održi zanimljivost); misija dosadna sem u završnici[/B][/I]


Ocena: 70/100

[Nash Knight]

Nekada sam obozavao ovakve recenzije, pogotovo u SKu, mada su mi sada kad sam stariji malo dosadile. Solidno napisano dodushe. Samo se odluchi, jel su Orkovi ili Orci?

[Red Dragon]

Nash Knight kaže:

Nekada sam obozavao ovakve recenzije, pogotovo u SKu, mada su mi sada kad sam stariji malo dosadile. Solidno napisano dodushe.

Hvala. Ni ja nisam preteran ljubitelj ovakvog nacina pisanja, ali ovo je naisao trenutak inspiracije dok sam cekao da mi se uninstalira igra. Vidis i sam da tekst nije veliki, napisan je za 15-ak minuta, ali je napisan u duhu igre...na momente interesantan, ali generalno monoton.

Nash Knight kaže:

Samo se odluchi, jel su Orkovi ili Orci?

Nisu ni jedno ni drugo, mater im zelenu, vec ih odsad zovem Mali/Veliki Ruzni Zeleni! Negde mi se cinilo da lepse zvuci Orci, negde Orkovi, pa to na kraju nisam ni ispravio. Ali neka budu recimo Orkovi za potrebe ovog teksta.

No bar neko ovo cita, pa mozda napisem jos poneku recenziju ponekad (ako ikad stignem jos nesto da odigram, lol ), mada vise stilom kao sto sam za Bastion.

[caine]

Što ne pošalješ to SK-u, taman zaradiš neku lovu

[Asmodeus]

@Red Dragon:
Prvo, recenzija ti je stura i stilski siromasna, drugo previse ti se ponavljaju odredjene reci i misaone konstrukcije. Jednostavno ponavljas se previse. Trece, za ovakav stil pisanja recenzija bi trebao da koristis stilske figure, da obojis tekst, da ne bi zvucao kao vojni izvestaj, vec vise kao dnevnik...
Ne tvrdim da sam ja neko ko ima knjizevnog znanja da ti bude apsolutni kriticar, ali primecujem ocigledne stvari koje ne valjaju. Recimo:

Red Dragon kaže:

Posle kraće borbe u vazduhu nekako sam se prizemljio. Cela planeta je okupirana. Orkovi na sve strane. Probijam se kroz horde Orkova. Moram da pronadjem moje verne saborce, vremešnog Sidonusa i mladog, naivnog Leandrosa. Pronašao sam ih. Nastavljamo sa borbom. Moji saborci i nisu toliko efikasni u borbi, ali opet je lakše boriti se sa nekim pored sebe, nego sam. Planeta na koju smo sleteli jeste velika pustinja sa gomilom stena i vojnim postojenjima. Doduse, sada je velika pustinja u ruševinama posle Orkovske invazije. Ali, i dalje ostavlja posmatrača bez daha svojom lepotom. Mada nam ni ova planeta nije saveznik. Nemamo nikakvu slobodu kretanja, zbog ruševina i stena. Možemo samo pravo, kroz pustinje, prolaze i vojna postrojenja, koja se monotono smenjuju jedna za drugim....

Ponavljanja tipa :
"Moram da ih pronadjem. Pronasao sam ih."

"Planeta je pustinja sa gomilom stena... Nemamo nikakvu slobodu, zbog rusevina i stena."

Ako bih morao da ocenim od jedan do pet, bila bi tanka trojka.

[Red Dragon]

Asmodeus, hvala za kritike, medjutim, moram reci da su upao u malu zamku i da nisi obratio paznju na tekst, jer je bas pisan u duhu igre. Procitaj podvuceno.

Asmodeus kaže:

@Red Dragon:
Prvo, recenzija ti je stura i stilski siromasna, drugo previse ti se ponavljaju odredjene reci i misaone konstrukcije. Jednostavno ponavljas se previse. Trece, za ovakav stil pisanja recenzija bi trebao da koristis stilske figure, da obojis tekst, da ne bi zvucao kao vojni izvestaj, vec vise kao dnevnik...
Ne tvrdim da sam ja neko ko ima knjizevnog znanja da ti bude apsolutni kriticar, ali primecujem ocigledne stvari koje ne valjaju. Recimo:

Ponavljanja tipa :
"Moram da ih pronadjem. Pronasao sam ih."

"Planeta je pustinja sa gomilom stena... Nemamo nikakvu slobodu, zbog rusevina i stena."

Ako bih morao da ocenim od jedan do pet, bila bi tanka trojka.

Red Dragon kaže:

Vidis i sam da tekst nije veliki, napisan je za 15-ak minuta, ali je napisan u duhu igre...na momente interesantan, ali generalno monoton.

Red Dragon kaže:

Kao ni moje emocije. Koje su izgleda izumrle. Čak mi je i ovaj dnevnik više kao vojni izveštaj, lišen emocija, samo činjenice.

Upravo kako si ti doziveo ovaj tekst, tako sam ja doziveo igru. I zato je ovakav tekst, monoton i jednolican. Mada komentarom su mi dao dokaz da bas ovakav nacin pisanja i nije uvek pozeljan, pogotovo za nekog ko, recimo, nije igrao igru, pa stice utisak da je los kriticar, a ne igra. Doduse, stekao sam utisak da nisam mnogo pogresio sa opisom igre kad sam procitao Kuzmanovicev tekst. Znaci, ovakav nacin pisanja je cista namera.
Mada ovo je samo bila proba. Ako i budem pisao kritike, bice vise u stilu mog prethodnog opisa Bastiona. Ali ipak havla, lepo je videti da i ovo neko cita.
I da, nemaj brige, pismen sam, i inace se pomalo bavim pisanjem. I uopste mi nisu ovakvi tekstovi.

@Caine: Svojrevremeno sam pisao najave za bonus level i imao ponudu da uradim review neke igre, ali sam, na zalost, morao da odbijem jer sam tada imao zaista krs od racunara koji nije mogao da izgura igre koje su tada izlazile. A sada bas i nemam vremena, mozda kasnije. I onako slabo igram igre poslednjih meseci. Uz ove dve jedino sam jos presao Limbo, ali davno. Jedino njega da opisem. XD