Parčence duše - prateća tema uz: http://www.sk.co.yu/forum/showthread.php?t=12858

[Ulmawen]

Šećerko
Grčka bajka

Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao ćerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi načini čoveka.
Uze tri kile badema, tri kile šećera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša u jedno, šecer, bademe i mrvice, lati se posla i načini od toga čoveka. Postavi ga pred kućnu ikonu i poče da se moli i klanja. Četrdeset je dana i četrdeset noći zazivala gospoda i on ga posle četrdeset dana oživi i nazvaše ga Šećerko Šećerković.
Bio je jako lep i ime mu se pročulo po celom svetu.
Za njega je čula i kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pođe da ga uzme. Načini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio Šećerko.
Čim je stigla, reče mornarima:
”Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.”
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi pođoše da je vide, pa pođe i Šećerko.
Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše - pa pravo sa njim na galiju.
Čeka uveče princeza da dode Šećerko, čeka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
Šta ce sad, šta sad da radi?
Ode i načini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nađe kod mesečeve majke.
”Dobar dan, majčice.”
”U dobar čas, devojčice. Kako si mi ti, devojčice, stigla ovamo?”
”E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?”
”Kako, kćeri? To ime prvi put čujem. Nego sedi dok se uveče ne vrati moj sin, on se kreće po celom svetu, možda ga je negde video.”
Kad uveče stiže Mesec, ona mu reče: “Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog Šećerka, njenog Šećerkovica.”
”Kako? Ne, nisam ga video, kćeri moja. Prvi put čujem to ime. Nego pođi do Sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više kreće po svetu.” Prespava ona to veče kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s rečima: ”Razbij ga ako dospeš u nevolju.”
Uze princeza badem i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunčeve majke.
”Dobar dan, majčice.”
”U dobar čas, devojčice. Otkuda ti ovde?“
”E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?”
”Kako, kćeri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uveče ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu.”

[Ulmawen]

Dođe Sunce uveče, klekne pred njega princeza i reče: ”O Sunce, gospodaru moj i svetski putniče, da nisi video mog Šećerka, mog Šećerkovića?”
”Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle.”
Prespava ona to veče kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orah s rečima: “Razbij ga ako dospeš u nevolju.”
Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
”Dobar dan, majčice.”
”U dobar čas, devojčice. Otkuda ti ovde?”
”E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?”
”Koga, kćeri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uveče ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo.”
Dođu uveče njena deca i ona ih upita: “Da niste videle Šećerka Šećerkovića?”
”Ne, nismo ga videle.” - odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i reče:
”Ja sam ga videla.”
”Gde si ga videla?”
”U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dođe da joj ga uzme.”
Prespava princeza to veče kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s rečima: “Razbij ga ako dospeš u nevolju.”
Princeza krenu od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio Šećerko.
Uđe u dvorac kao prosjakinja, vide Šećerka, ali ne reče ni reči.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i reče im: “Mogu li da se smestim tamo kod gusaka?”
Sluškinje odu do kraljice i kažu joj: “Gospođo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. Šta da činimo?”
”Pustite je.” - reče kraljica.
I pustiše je. Prespava ona tamo to veče.
Ujutru, čim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom, a mota zlatne kaleme.
Ugledaše ovo sluškinje i potrče kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to čula, reče: ”Što ne pođete da joj kažete da to dade nama? Šta bi ona s tim?”
Odu sluškinje i kažu joj: “Veli gospođa kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? Šta bi ti s njim?”
”Daću vam, ali da mi date Šećerka jednu noć.”
Odu sluškinje i reknu to kraljici.
”A što da joj ga ne damo.” - reče kraljica. “Šta će mu pa biti!”
Uveče, dakle, odmah posle večere, dade kraljica Šećerku nekakvo piće, a u tom je piću bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad sluškinje odoše, poče princeza da besedi Šećerku: “Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja načinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šećerom i mrvicama. Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dođem da te nađem, a ti mi sada ne kažeš ni reči. Svetlosti moja i oči moje. Zar ti nije mene žao?”

[Ulmawen]

Celu je noć tako princeza besedila, ali kako da se Šećerko probudi!
Ujutro dođoše sluškinje, uzeše Šećerka, kraljica mu dade neko drugo piće i on se probudi.
Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilicima.
Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrčaše kraljici da joj to kažu.
”Trčite odmah,” - reče kraljica – “i kažite joj da to dade nama. Šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo Šećerka, dobiće ga. Šta će mu biti? Šta mu je bilo sinoć kad smo joj ga dale?”
Dođu sluškinje i kažu joj: “Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilićima? Šta bi ti s tim?”
”Da mi date Šećerka još jednu noć.”
”Daćemo ti ga.” - rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto Šećerku te ga uspava, a čim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilićima i odoše.
Čim one odu, poče princeza ponovo besediti sve kao i prošle noći, ali kako da se Šećerko probudi! A ujutru ponovo dođu sluškinje, uzmu Šećerka i odu.
Prosjakinja tada razbije lešnik i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Čim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrče kraljici da joj to kažu.
”Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne Šećerka, dobiće ga.” - reče kraljica.
Odu sluškinje i kažu joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojač koji je šio noću i čuo sve reči koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako Šećerka i kaže mu:
”Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam.”
”Samo izvoli.” - reče Šećerko.
”Gde ti s večeri spavaš?”
”A što me to pitaš? Kod kuće. Gde bih spavao?”
”Gospodaru Šećerko, već dve noći ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noć presedi govoreci: "Šećerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dođem i da te nađem, a ti mi sada ne kažeš ni reči."
Šećerko je ovo shvatio, ali ne reče ništa.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vreće sa zlatnim florinima.
Uveče mu kraljica ponovo da piće, ali ga on ne ispi, vec se učini kao da je zaspao.
Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Čim sluškinje odu, a princeza ponovo poče da besedi svoje jade, diže se Šećerko, zagrli je i u času uzjahaše na konja i krenuše na put.
Dođu ujutru sluškinje da uzmu Šećerka ali gde da ga nađu! Otrče plačući kraljici da joj to kažu. Poče tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona reče: “Načiniću i ja jednog čoveka!” i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šećerom i mrvicama, načini od toga čoveka i počne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle četrdeset dana taj čovek ubuđavio i baciše ga.
Princeza i Šećerko dođoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bila sam i ja tamo i sve videla.

[Ulmawen]

Šeherezada
1001 noć

U jednoj zemlji Dalekog istoka živeo je nekad jedan kralj, koji je svake noći uzimao novu ženu i sledećeg jutra naređivao da je pogube.
Posle nekog vremena ljudi su postali smrtno uplašeni, jer je dolazio red i na njihove kćeri da po jednu noć budu kraljice. Tada kćer kraljevog savetnika, koja je bila mudra kao i njen otac, zamoli oca: "Dozvoli da postanem kraljeva žena i da povedem sa sobom svoju sestru kao pratilju."
Njen otac je bio zapanjen ovom molbom , ali je znao da je njegova kćer toliko mudra da bi mogla učiniti i kraj tom strašnom kraljevom ponašanju.
I tako se njegova kćer Šeherezada venčala sa kraljem. Posle večere Šeherezada se obrati kralju: "želea bih da se oprostim sa svojom sestrom i poslednji put joj poželim laku noć. "Kralj se sa tim složi i dozvoli njenoj sestri da uđe. Kad je sela ona zamoli Šeherezadu: "Draga sestro, ispričaj mi poslednji put jednu od tvojih prelepih priča. "Šeherezada poče da priča jednu priču, a kada je završi, kralj je bio tako ushićen, da je hteo da čuje još jednu i ona mu obeća da će mu sledeće večeri ispričati novu priču. Kralju su se njene priče toliko dopale da joj je poštedeo život.
Tako su proveli hiljadu i jednu noć, za koje vreme kralj zavoleo Šeherezadu, a ona mu je podarila troje dece. Priče su prestale, ali kralj je nije pogubio. Ona je ostala kraljica svoje zemlje i svi su bili srećni.

[Ulmawen]

Svetu se ne može ugoditi
Srpska bajka

Jedan čovek, idući iz varoši kući, jahao je na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak-petnaest godina, išao pored njega pešice. Susretne ih jedan čovjek, pa reče: To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dete da ide pešice; tvoje su noge jače od njegovih. Onda otac sjaše s magarca i posadi sina na nj. Malo dalje sretne ih drugi čovek pa reče: To nije lepo, momče, da ti jašeš, a otac da ti ide pešice, tvoje su noge mlađe. Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne treći čovjek, pa reče: Kakva je to budalaština ? Dva matora magarca na jednoj slaboj životinji! Pravo bi bilo da čovek uzme batinu, pa da vas obojicu šćera. Onda sjašu obojica i pođu pešice, otac s jedne strane, sin s druge, a magarac u sredini. Sretne ih četvrti čovek, pa reče: Ala ste vi čudna tri druga! Zar nije dosta da dvojica idu pešice ? Ne bi li lakše bilo da jedan od vas jaše? Onda otac reče sinu: Mi smo obojica svakojako jahali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama. Pa obore magarca na zemlju, te mu jedan sveže prednje noge, a drugi stražnje, pa ga onda uzmu na kolac među se, i tako ga ponesu. A kad se ljudi koji su ih sretali i stizali stanu sad još većma smejati i čuditi, onda otac, ujedanput bacivši magarca na zemlju i počevši ga drešiti, poviče: Ta onaj je svaki čovek luđi od ovoga magarca koji hoće svemu svetu da ugodi. Ja ću s mojim magarcem da činim kako sam i najpre po mojoj volji činio; i tako otidu kući.

[Mrka Kapa]

Pesma za Danicu

Kad u mrkli mrak ponekad zađem,
i stazu do svetla ne mogu da nađem,
ona je moja sjajna zvezdica,
uvek mila i nasmejana Danica.



Pesma za Bojana

Od Bojana nema nestašnijeg dečaka-
zato ga i voli devojčica svaka.
Vragolastim očima on obara ih s nogu,
njegovim šalama odoleti ne mogu.

[Ulmawen]

Tatej i Matej

Bajka lužičkih Srba

U gradu Kulovu održavao se godišnji vašar. Tatej i Matej u to vreme nisu imali nikakva posla. I tako se reše da idu u Kulov na vašar. Ali za to je bio potreban novac. Doseti se Matej i reče Tateju:
– Napravićemo limunadu. Nju ćemo tamo prodavati na čaše. Tako ćemo se lepo provesti i još zaraditi.
S punim balonom limunade, krenu oni na vašar. Ali da ne bi pali u iskušenje, ostave kod kuće sve pare. Balon su nosili naizmenično.
S početka je dobro išlo, ali ubrzo je sunce pripeklo takvom žestinom da su svaki čas brisali znoj sa čela. Jezik im se za nepce lepio. Tada reče Matej:
– Kako bi bilo da na ovoj vrućini popijemo po čašu limunade?
Ali Tatej, koji je baš tada balon nosio, osta čvrsto pri dogovoru i odgovori:
– Bez para niko neće ništa dobiti!
Dok je to izgovarao, oblizivao je usne, ali je hrabro produžio dalje. Tužni Matej, gunđajući, jedva je hvatao korak s njim. Ali slučaj je hteo da on, zavukavši ruku u džep, pronađe u njemu davno zaboravljeni groš. Kakva radost! Odmah mu sine kroz glavu: za groš se može limunada kupiti.
– Tatejiću, – uzviknu on – prodaj mi čašu limunade, imam jedan groš!
I Tatej mu natoči. Sad je Matej bio na redu da balon nosi. Nisu daleko odmakli, kad i Tatej kupi od Mateja čašu limunade za groš. A kad je Tatej balon poneo, zatraži Matej čašu limunade za groš, i to je tako išlo sve dok nisu stigli na vašar. A tada, kad im se za limunadu obratiše prvi kupci, balon je bio prazan.
Ali to ih nije nimalo uznemirilo, jer su se setili da su limunadu putem jedan drugom prodavali i da su za svaku čašu dobijali po groš. Zao se odmah upute u krčmu da te novce potroše. A tamo – iako su sve džepove pretražili, ne nađoše u njima više od jednog groša.

[Ulmawen]

Lovac i šumski duh

Karelska narodna skaska

Lipo, hitri mladi lovac, pošao jednom sa dvojicom momaka u lov na irvase. Ceo dan su jurili na skijama kroz šumu, dok ih nije iznenadila noć, te su upravo pred sam mrak našli sklonište u osamljenoj šumskoj kolibi. Sutradan ujutro, pre nego što su dalje krenuli u lov, udari Lipo jednom skijom o drugu i reče:
»Danas ćemo uhvatiti divljači, jednu za jednu skiju, drugu za drugu, a treću za palicu!«
Tek što su lovci bili malo poodmakli, kad naiđoše na trogubi trag irvasa; a kad su pošli za tragom, ugledaju uskoro i divljač. Dva irvasa bila su se zakvačila rogovima, treći je stajao po strani. Tada Lipo reče:
»De momci, uhvatite ona dva, ti su za vas, a ja ću poteći za trećim!«
rečeno učinjeno. Lipo je trećeg irvasa progonio ceo dan do večeri, ali mu nijepošlo za rukom da ga stigne mada je bio dobar skijaš. Naposletku dospeše, i irvas i lovac, do jednog salaša u šumi. Irvas utekne u dvorište, a Lipo pojuri za njim.
U dvorištu je stajao domaćin, starac duge brade i vlasi od čupavih šumskih lišajeva.
»Oho!« - uzvikne starac. »Koji li je to žablji sin oznojio mog irvasa goneći ga?«
Na to Lipo stane pred starca, pozdravi ga i reče:
»Ja sam to bio, ali ga nisam stigao; spasao se ovde u dvorištu.«
Ovaj starac je bio, međutim, sam Tapio*, gospodar šuma i on odgovori:
»No, kad si do pred samo veče gonio mog irvasa, onda uđi u kuću i ostano ovde preko noći!«
Lipo uđe u Tapijevu sobu i pogleda visoko iznad sebe: tu je bilo losova i irvasa, a malo dalje medveda, lisica, vukova i svih mogućih vrsta šumskih životinja. Tapio mu dade da jede i primi ga ljubazno.
Sutra ujutro htede Lipo otići, ali ne nađe svoje skije. Zapita Tapia gde li su sklonjene, ali mu on odgovori samo ovo:
»Da li bi hteo ostati kod mene kao moj zet? Imam kćer jedinicu.«
»Vrlo rado.« - odgovori Lipo. »Ali ja sam siromašan.«
»O, za to ne treba da se brineš. Siromaštvo nije sramota. U nas ćeš naći sve što god budeš zaželeo.«
Tako mu da svoju kćer za ženu i hitri lovac Lipo ostade tamo kao Tapijev domazet.
Prošle su tri godine kad mu Tapijeva kći rodi sina. Sad je Lipa obuzela želja da se vrati u zavičaj te stane moliti gospodara šuma da mu pokaže put. Tapio odgovori:
»Ako mi napraviš skije po mojoj želji, pustiću te da ideš.«
Lipo ode odmah u šumu i lati se posla. Tada doleti jedna senica, sedne na granu i počne mu pevati:

Ćiju ći, pip-pip-pip!

Govori ti senica!

Jedna prosta ptičica:

Čvor, čvor, čvor!

Neka bude odostrag

Da ostavlja vidljiv trag.

[Ulmawen]

Lipo se baci na senicu komadom drveta, uzviknuvši:
»Šta ti pijučeš, dangubo jedna!«
I on napravi skije tako vešto kako ih je uvek pravio, lepo ih ukrasi i odnese Tapiju. Ovaj ih brzo pogleda i onda reče:
»Ove skije nisu za mene!«
Sutradan ode Lipo opet u šumu na rad. I sada je na grani sedela senica i pevala:

Ćiju ći, pip-pip-pip!

Govori ti senica!

Jedna prosta ptičica:

Čvor, čvor, čvor!

Neka bude odostrag

Da ostavlja vidljiv trag.

»Zar si opet došla, ti blebetušo!«- uzvikne Lipo i baci se na nju iverom. Nije shvatio kako treba da posluša seničin savet, već je odeljao skije na svoj stari način, a onda ih odneo Tapiju.
»To nisu skije kakve su mi potrebne.«- reče Tapio.
Tako je trečeg dana Lipo opet morao u šumu, a senica mu je ponovo pevala:

Ćiju ći, pip-pip-pip!

Govori ti senica!

Jedna prosta ptičica:

Čvor, čvor, čvor!

Neka bude odostrag

Da ostavlja vidljiv trag.

Lovac pomisli u sebi: »Učini, Lipo, kako te savetuje senica; sigurno ne peva tako bez razloga.«
I on ostavi ozdo na skijama neodeljan grdno velik čvor i onda ih donese Tapiju.
»E, e, vidiš, to su skije za mene!«- reče šumski duh pošto ih je privezao. »Sad možeš i kući poći.«
Ispraćajući Lipa, reše mu: «Ja ću poći napred, a ti idi po mojem tragu i zanoći tamo gde na snegu budeš video otisak krpljica moje skijaške palice. Tamo podigni kolibicu i pokri je dobro da kroz krov ne bi mogle prodreti zrake zvezdanog neba.«
Tapio pohita napred i njegove skije ostavljale su zbog čvora vrlo jasan trag; Lipo, pak, sa ženom i detetom jurio je za njim po tragu.
Tek uveče ugledaše na snegu prvi otisak krpljica njegove skijaške palice, a uz otisak i pečenog losa za večeru. Oni naprave od omorikinog granja dobru kolibu, brižljivo je pokriju neprovidnim krovom i unesu u kolibu sanke i dete. U noći se dobro odmore, a sutradan ujutro nastave put; ponesu sa sobom malo losovog pečenja, kao hranu uz put.
Tek uveče nađu drugi otisak krpljica Tapijeve skijaške palice, a kraj njega pečenog irvasa. I te večeri podignu od omorikinog granja potpuno neprovidnu kolibu i uvuku u nju sanke s detetom. Odmore se u noći do idućeg jutra, a onda nastave put.
Te večeri nađu na snegu treći trag krpljica Tapijeve skijaške palice, a kraj njega dobro ispečena tetreba. Lipo uzvikne: »Gle, gle! Zavičaj kanda nije daleko, jer evo ga ovde samo tetreb!«
I tada podignu kolibu, ali to urade površno i pokriju je samo ovlaš, a zatim unesu u nju sanke sa detetom.

[Ulmawen]

Legnu da spavaju; ali se u noći nebo razvedri i zrake sa zvezda prodirahu kroz neretko nabačeno granje i lišće na krovu.
Kad se Lipo digao ujutro iz sna, ne vide kraj sebe ženu. Istrči iz kolibe, ali je ne nađe, niti opazi kakav trag od skija. Sad Lipo nije više znao kojim pravcem da pođe dalje, jer je nestalo traga Tapijevih skija. Sedne s detetom pred kolibu, gledajući oko sebe. Utom prokasa kraj njega lakim kasom jedna košuta. Inače se ništa drugo nije dogodilo. Došlo je veče i Lipo je morao ostati tamo gde je bio. Ujutro je opet našao kraj kolibe pečena tetreba i opet je tuda prokasala jedna košuta.
Mnogo godina proveo je Lipo sa detetom u kolibi od omorikinog granja i svako jutro našli bi po jednog pečenog tetreba i svaki dan bi kraj njih prošla jedna košuta.
Dete se razvilo polako u dečaka. Jednog dana zamoli oca da mu napravi drvenu cev; možda bi se kroz nju mogao dogledati zavičaj.
Pošto je bio sasvim dokon, Lipo mu ispuni želju i kad dečak pogleda kroz cev, uzvikne odjednom: »Pa mi smo već sasvim blizu kuće i već sedimo na međi!«
I kad pođoše dalje, stvoriše se očas kod kuće.
Od ovog dečaka potiču Lapi**.
I to je pripovetki kraj.

*Tapio- Finski i laponski bog šuma. Brada mu je od lišaja, obrve od mahovine i uopšte, kompletno je sastavljen od drveća.


** Lapi (Sami)- Starosedeoci Finske i nordijskih zemalja. Osnovno zanimanje im je uzgoj irvasa. Iz predanja Sama potiču Deda Mraz i njegovi irvasi

[Ulmawen]

@MK- Nadam se da ćeš posebno uživati u ovome.

Vile i Vilenjaci

Izbor iz knjige »Vile i Vilenjaci« Brajana Frauda i Alana Lija

Mitovi i legende o vilinskom carstvu mnogobrojni su i raznovrsni, a često i protivrečni. Samo jedno je izvesno- da ništa nije izvesno. U vilinskom carstvu sve je moguće.
Poreklo Vilinskih stvorenja
Norveška mitologija kazuje kako su se crvi, koji su se pojavili iz tela diva Imira, preobratili u Svetle elfe (vilenjake) i Tamne elfe. Svetli elfi, koji žive u vazduhu, dobroćudna su, zadovoljna stvorenja, ali su Tamni Elfi, čije su područje podzemne oblasti, crnoputi, zli i štetočine.
(Nešto kasnija) islandska verzija iznosi da je Eva kupala svu svoju decu u reci kada je Bog oslovio. Zbog strahopoštovanja i bojazni, ona beše sakrila decu koju još nije bila okupala. Bog je upita da li su sva njena deca tu, a ona odgovori da jesu. On tada obznani da će deca koju je sakrila od njega biti sakrivena i od čoveka. Ta skrivena deca postadoše elfi i vile i poznata su u skandinavskim zemljama kao Ljudi Huldre.
Drugde se veruje da su vilinska stvorenja pali anđeli ili mrtvi neznabošci, koji nisu dovoljno dobri da bi bili primljeni u Raj, ali ni toliko rđavi da bi našli mesta u Paklu- osuđeni da žive »između«, u sumračnim područjima u Srednjem carstvu.
Vilinsko carstvo
Gde se nalazi »Vilinska zemlja«? Njen položaj je neuhvatljiv. Ona je ponekad upravo iza obzorja, a ponekad ispod naših stopala. Ipak, bilo je razdoblja kada se mislilo da je vilinska zemlja neka stvarna geografska oblast, iako joj se mesto često premeštalo.
Avalon je možda najčuvenije od vilinskih ostrva. Legendarni kralj Artur, kojeg je pesnik Lidgejt iz XV veka opisao kao »kralja krunisanog u Vilinskoj zemlji«, doveden je tamo, smrtno ranjen, da ga neguju četiri vilinske kraljice. Veruje se da Artur, sa svojim vitezovima, još uvek leži usred nekog vilinskog brda, u dubokom snu iz koga će se probuditi kada kucne čas nužde, da bi opet vladao britanskom zemljom.
Vilinska ostrva
Jedna od tema koje su se najduže održale i kojima se najčešće obraća evropska mitologija jeste ona o Ostrvima blaženih, ili Ostrvima srećnika, koja leže u zapadnim morima, dalje od sunčevog zahoda. Irci, izgleda, imaju više ostrva, ili više imena za ista ostrva, nego bilo ko drugi. Među najpoznatija vilenjačka ostrva spadaju: Tir Nan Og (Zemlja mladih), Tirfo Tuin (Zemlja pod talasima), Tire Nam Beo (Zemlja živih), Tirn Ail (Drugi svet), Mag Mor (Velika poljana), Mag Mel (Ugodna poljana), Tir Tairngir (Poljana sreće).
Ta ostrva predstavljaju, kako njihova imena nagoveštavaju, zemlje gde je sve u miru, sreći i obilju.

[Ulmawen]

Vilinska konstitucija
Telo vilinskih stvorenja sastoji se od najsavršenijih stanja fizičke materije. Kada su vidljiva, ona su na eteričnom stupnju (stanje razređenije od gasovitog), a kada su nevidljiva, ona su na astralnom stupnju (stanje još istančanije nego eterično). Ona su u stanju da po želji menjaju stupnjeve, ali na istančanijim stupnjevima vidljiva su zamo za one koji su vidoviti. Građa njihovog obličja toliko je nežna i prozračna, da se može oblikovati samo takvim suptilnim pojmovima kao što su misao i osećanje.
Vilinska muzika i Vrzino kolo
Muzikanti vilinskog carstva poseduju magijsku veštinu, a mnoge pesme i melodije koje su danas nadaleko poznate među ljudima potiču iz vilinskog carstva.Vilinska stvorenja strasno vole muziku i istaknuti muzičari među ljudima izloženi su opasnosti da, zbog svoje nadarenosti, budu odmamljeni u vilinsku zemlju.
Vilinske melodije poznate su kao predivne i žalostive, a ipak razuzdane i hirovite, posedujući istovremeno neku kobnu draž za smrtnike. Čežnjiva vilinska melodija može uljuljkati slušaoca u poguban san; tada on, u najboljem slučaju, tone u neki setan zaborav, zauvek osluškujući nerazgovetnu, čeznutljivu muziku, neprestano podsećanje na nedokučivo.
Slično njihovoj strasti za muziku, vilinska stvorenja obožavaju i ples. Najuobičajenija je neka vrsta igre u krug, u kojoj čovečuljci, kada nemaju partnera, sami poskakuju i obrću se u pomamnom kovitlacu. Ljudska bića koja se pridružuju njihovim veseljima trebalo bi da se toga klone, jer to može izazvati krajnju iscrpljenost.
Vilinska stvorenja često igraju ukrug u travi; to se naziva Vrzinim kolom i ono predstavlja pogibelj za ljude koji tuda prolaze. Razuzdana čar vilinske muzike može ih neumitno navesti na kolo koje, poput vilinskog poljupca ili vilinske hrane i pića, može voditi večnom zatočenju u vilinskom carstvu. Ako ljudsko biće kroči u kolo, primorano je da se pridruži vilinskim stvorenjima u njihovom neobuzdanom đipanju. Može izgledati da igra traje samo nekoliko minuta, ili jedan sat ili dva, ili čak najviše čitavu noć, ali bi, u stvari, normalno trajanje iznosilo sedam godina, mereno našim vremenom, a ponekad i duže. Nesrećnog zatočenika može da izbavi neki prijatelj koji, dok ga drugi drže za peševe kaputa, prateći vilinsku muziku posegne u kolo (držeći jednu nogu čvrsto izvan kola) i izvuče igrača napolje.
Žitelji vilinskog carstva
Ovde su nabrojani samo neki od žitelja vilinskog carstva.
Mnoge Vile nastanjuju se u jezerima. Najpoznatija među njima je, svakako, Gospa od jezera. Gvraget Anun su velške vodene Vile, prelepe jezerske device, koje se povremeno udaju za smrtnike. Tuata de Danan (Narod Boginje Danu) su se posle poraza od Miležana nastanili u šupljinama bregova ili »utvrđenjima«, gde postadoše Tina Ši.

[Ulmawen]

Oni veoma uživaju u borbi i hokeju na travi i vešti su šahisti. Leprekoni obično nose troroge šešire. U pojedinim prilikama primećeni su kako se obrću kao čigre na vrhovima svojih šešira. Kao i kod svih vilinskih stvorenja, važno je da ugledate Leprekona pre nego što on ugleda vas, jer tada on postaje pogodniji za saradnju, a možda ga možete i nagovoriti da vas odvede do nekog od njegovih skrivenih ćupova zlata. Posle svog dnevnog posla, Leprekon se prepušta noćnim lumperajkama, u kom stanju je poznat kao Klurikon. On pljačka vilinske podrume, a poznat je i po tome što u pijanom stanju preduzima razuzdane pljačkaške pohode po mesečini, jašući ovce ili ovčarske pse. Goblini su jedna vrsta majušnih, tamnoputih, pakosnih stvorenja- mada se »goblin« kao naziv upotrebljava kao opšti naziv za manje ugledne žitelje vilinskog carstva. Oni ponekad preuzimaju obličje životinja, što prikladno odražava njihovu podlu prirodu. Međutim, nisu svi Goblini prirođeno zli. Goblini nastanjeni u rudnicima obično su blagonakloni prema ljudima. Kucači koji nastanjuju kornvolske i devonske rudnike kalaja proizvode zvuke po kojima su dobili ime, ukazujući na bogate žile rude. Koboldi su nemačka verzija kucača. Oni nisu toliko korisni; skloni su da budu neugodni i pakosni, ometajuću rudare u poslu i upropašćujući njihov trud. Vihtlajni iz južne Nemačke ponašaju se ugl. na isti način. Oni najavljuju pogibiju rudara kucnuvši tri puta. Koblenai su velški rudnički goblini, rođaci kornvolskih kucača. Lupa njihovih pijuka i čekića donosi sreću i znak je bogatog nalazišta rude. Kepeci su niskog rasta, ali snažne građe, ponajčešće bradati i staračkog izgleda, ali to je stoga što dostižu zrelost kada napune samo tri godine, a brada im osedi do sedme godine. Žive u planinama Skandinavije i Nemačke, gde kopaju plemenite metale i od njih izrađuju oružje i oklope i druge proizvode koji obično poseduju magična svojstva. Piksiji su žitelji Kornvola. Oni igraju u senama kamenova stanaca ili pocupkuju na obalama uzburkanih potoka. Njihovi se praporci mogu čuti iz središta mnogih stena u vresištima. Često preuzimaju obličje ježa, poznatog u dijalektu kao »vražićak«. Svetlost lutalica (Will o' the wisp) se ponekad pojavljuje u nekim zabačenijim oblastima. To je neobična svetlost koja podseća na plamen kako treperi u daljini. Bogi je zajedničko ime za mnoštvo goblina najrazličitijih obličja. Neki od njih su opasni, neki tek pakosni, dok neki drugi poseduju moć da menjaju svoje obličje. Fuka je irski goblin koji se javlja u bezbroj nakaradnih, na životinje nalik obličja. Ponekad se javlja u obličju psa ili konja, pa čak i bika, ali obično je crn kao gar, sa usplamtelim očima.

[Ulmawen]

Fuka se pojavljuje pred neobazrivim putnikom u obličju naizgled blagonaklonog, čupavog, pupavog ponija, prosto se nudeći da ga pojaše; ali kad putnik jednom usedne na njega, biće ponet raspomamljenim i zastrašujućim galopom preko najraskvašenijeg i najtrnovitijeg terena, da bi na kraju bio glavačke zbačen u kaljugu ili ćušnut u neki jarak. Dok se galopom udaljava, Fuka se zadovoljno kikoće. Pak je, zahvaljujući Šekspiru, najčuveniji od zlobnih Hobgoblina koji menjaju obličje. U bliskom je srodstvu sa velškim i irskim Fukom. Troui žive na šetlandskim ostrvima. Slični su skandinavskim Trolovima i, poput njih, zaziru od dnevne svetlosti. Često su viđani kako izvode neobičnu igru, pri kojoj se nahere postrance, zvanu »petlići«. Furije su otelotvorenje zime. Neke se preobraćaju, kao zima u proleće, od gnusobno ružnih starica u predivne device. Bogli su po prirodi zli Goblini, ali oni češće čine nažao lažovima i ubicama. Gvilion su velške planinske Vile koje imaju onespokojavajuću naviku da sede među stenama sa obeju strana planinske staze i bezglasno posmatraju putnike koji prolaze. Sirene namamljuju zaljubljene smrtnike svojim očaravajućim pesmama. One izazivaju oluje koje razbijaju brodove i najčešće se viđaju kako češljaju svoju dugu kosu, diveći se sebi u ogledalu. Meroui su irski stanovnici mora. Raspoznaju se od ostalih vilinskih bića po tome što nose crvene kape sa perajima. Ako bi im kape bile ukradene, ne bi se mogli više vratiti svojim prebivalištima u vodi. Brauni (Smeđoputi) je dlakom obrasli čovečuljak, naboran i mrka izgleda, visok oko šezdesetak santimetara, nag ili odeven u smeđu dronjavu odeću. Dok Brauni iz Visija nemaju prstiju na rukama i nogama, Brauni iz Nizija nemaju noseve. Brauni obično »usvaja« neku kuću, o kojoj potom vodi računa. On ima veoma razvijen osećaj odgovornosti i izići će noću da bi pripazio životinje na farmi, žnjeo, vrhao, kosio, prenosio poruke i, uopšte, učinio sebe neophodnim. Rado će obaviti nezavršene poslove služinčadi, mada će ih, oseti li da oni to zaslužuju, takođe i kinjiti zbog njihove lenjosti. U Škotskoj, Brauni pomažu pri pravljenju piva. Za sav svoj trud, Brauni ne očekuje ništa više do činiju pavlake ili najboljeg mleka i kolač premazan medom. Ako mu se ponudi bilo šta više, on će se uvrediti i otići. Buka je velška verzija Braunija. On će drage volje bućkati puter ako su kuhinja i ognjište dobro počišćeni, a činija pavlake postavljena uz naloženu vatru. Ako se prema njemu loše postupa, Buka će se rasrditi i prestaće da radi. Lupaće o zid, bacaće stvari, pa čak i ljude, kroz vazduh, štipaće one koji spavaju, uništavaće odeću, glasno će odavati tajne, urlikaće i tući one koji su ga ozlojedili. Buka ne podnosi trezvenjake i ljude sa dugim nosevima. Fenodere je vrsta Braunija sa ostrva Man. Revnostan radnik goleme snage, on obavlja mnoge poslove za farmere sa tog ostrva.

[Ulmawen]

Njegova snaga i radinost ne mogu se, međutim, meriti sa njegovom pameću, koja je naročito došla do izražaja kada je jednom, stadom ovaca o kome se starao, opkolio zeca. Kilmulis je posebno ružan Brauni, koji se pojavljuje u mlinovima. Osobenost mu je ogroman nos i to što nema usta. Mada on vredno radi za mlinare, ipak uživa u tome da izvodi smicalice i stoga može više da smeta nego što pomaže. Šumski Elfi su sićušni čuvari drveća. Noge su im tanušne, a uši su im na gornjem delu zašiljene. Nosevi su im takođe šiljati, a usta velika.
Vilinska flora
Ime naprstak izvedeno je od naziva »vilinska rukavica« (foxglove(folksglove), jer vilinska stvorenja ponekad koriste njene cvetiće kao kape, a ponekad kao rukavice. Ovi cvetovi često se nazivaju i »goblinski naprstak«. Nije, može biti, neumesno imati u vidu da naprstak sadrži digitalin, sredstvo za podsticanje rada srca i izazivača neobuzdane, tmurne razdraženosti kakvu stvaraju i Goblini.
Jagorčevina poseduje jedinstvenu moć- ona čini vidljivim ono što je nevidljivo, a jedenje jagorčevine predstavlja siguran način da se vide Vile. Ako neko dodirne vilinsku stenu buketom sačinjenim od tačno određenog broja cvetova jagorčevine , otvara mu se put u vilinsko carstvo i prema vilinskim darovima, ali buket sa pogrešnim brojem cvetova otvara vrata u propast.
Žablju travu i rudaču vilinska stvorenja koriste da bi jahala na njima. Džon Obri, u XVII veku, tvrdi da magične reči »konj i krstina« čine da stabljike lete.
Majčina dušica- Da bi se videla vilinska stvorenja, mora se zgotoviti varivo u kome ima majčine dušice, čiji cvetovi moraju biti uzbrani u blizini one strane brega na kojoj se vilinska stvorenja često pojavljuju, i trave sa vilinskog prestola.
Jaglika- Njeni cvetovi su oduvek predstavljali isprepletenu vezu između sveta smrtnika i vilinskog carstva i onjima vilinska stvorenja posebno vode brigu.Ona se odlikuje moći da pronađe skriveno vilinsko blago.
Dan i noć koji je uspevao u Elizabetanskoj Engleskoj bila je mala viola tricolor, koju su podjednako voleli obični ljudi i vilinska stvorenja. Njega je Oberon koristio kao ljubavni napitak.
Zvončić je jedna od najmoćnijih među svim vilinskim cvetovima, a šuma u kojoj raste zvončić je krajnje pogibeljno mesto- mesto čarolija i čini koje su isplela vilinska stvorenja.
Detelina sa četiri lista razbiće vilinske čini.
Kantarion je još delotvorniji protiv čini, jer obezbeđuje zbiljsku zaštitu od vilinskih stvorenja.
Mnoga drveća predstavljaju skrovišta Vila i Vilenjaka. Ljudima koji su toliko nerazboriti da kasno noću prođu pored nekog naseljenog drveta ruke će biti izgrebane ili ištipane prstićima vilinskih stvorenja.

[Ulmawen]

Posebnu moć poseduju tri gloga koji rastu blizu jedan drugom, pod oštrim uglom. Grane gloga mogu se okititi trakama ili krpicama, kao dar kojim se odobrovoljavaju vilinska stvorenja. Ostalo drveće, posebno omiljeno među vilinskim stvorenjima, jesu crni glog, leska, jova, zova i hrast (Vile rastu u starom hrastu).

Žalosna vrba tuguje,

Hrast, on praska,

Vrba hita

Ako tisa sporo kaska.

Uopšte uzev, treba se držati podalje od vilinskog drveća, jer je ono posebno ljubomorno čuvano.
Pečurka vilinskog prstena obeležava granicu omiljenih vilinskih mesta za igru. Savremena nauka je dokazala da su sami prstenovi često veoma drevni; neki od njih stari su više od šest stotina godina...

(...)

I ne vidiš li, zar, taj put stameni,

Koji padinom paprati obraslom hodi?

Put je to u Carstvo Elfa,

Kojem nas noćas sudba vodi.

Ali Tomase, progovoriti ne smeš,

Šta god čuo ili video ikad,

Jer reč li izustiš slučajno,

U zemlju svoju vratit' se nećeš nikad.

On kaput dobi od tkanine glatke

I par cipela od zelenog baršuna, pride,

I dok sedam godina ne prođe

Čestitog Tomasa na zemlji niko ne vide.

(Fransis Džejms Čajld: Engleske i škotske narodne balade)

[Ulmawen]

Kresivo

Hans Kristijan Andersen

Vojnik ide putem: jedan, dva! Jedan, dva! Na leđa priprtio torbu, a sablja mu visi o pojasu. Vraća se kući iz rata. Idući tako, srete staru vešticu, veoma ružnu i odvratnu. Donja usna joj se obesila skoro do pojasa.
»Dobro veče, vojniče!« - pozdravi veštica. »Gle što imaš lepu sablju i veliku torbu! Baš si vojničina! A sada ćeš dobiti para koliko ti srce želi.«
»Baš ti hvala, stara veštice!«- odgovori vojnik.
»Vidiš li ovo veliko drvo?«- upita veštica pokazujući stablo pored njih. »Unutra je sasvim šuplje. Popećeš se na vrh i videćeš otvor. Spustićeš se unutra i bićeš duboko u drvetu. Svezaću ti uže oko pojasa pa ću te izvući kad to zaželiš.«
»A šta da radim u drvetu?«- upita vojnik.
»Treba da izvučeš novac!«- odgovori veštica. »Kad dođeš na dno drveta naći ćeš se u velikom hodniku. Osvetljen je stotinama svetiljki. Ugledaćeš troja vrata koja ćeš otključati ključevima koji su već u bravi. Kad uđeš u prvu prostoriju, videćeš veliki kovčeg. Na njemu sedi pas sa očima velikim kao zdelice. Ali ne boj se! Evo ti moja kecelja sa modrim kvadratićima. Prostri je po podu, brzo priđi i uhvati psa i stavi ga na moju kecelju. Otključaj kovčeg i uzmi novca koliko god želiš. Sav je od bakra. Ako više voliš srebro, onda uđi u drugu prostoriju. Tu sedi pas s očima kao mlinsko kolo. Ali ne plaši se, već ga uzmi i stavi na moju kecelju i uzmi srebra koliko želiš. Ako više volip zlato, treba da uđeš u treću prostoriju. Pas koji tamo sedi na kovčegu s novcem, ima dva oka, svako veliko poput okrugle kule. Taj pas je ogroman. Ali ne plaši se! Samo ga stavi na moju kecelju i uzmi zlata koliko želiš!«
»Sve to ne izgleda loše!«- reče vojnik zainteresovano. »Ali šta treba tebi da dam, stara veštice? A da i ti nešto želiš, to je očigledno!«
»Ništa«- nastavi veštica – »neću ni prebijene pare. Meni ćeš doneti samo staro kresivo, koje je moja baka zaboravila kad je poslednji put bila dole.«
»U redu.«- pristade vojnik. »Hajde, veži mi uže oko pasa!«
»Evo ga, a evo i moje stare kecelje sa modrim kvadratićima!«
Vojnik se uzvera uz stablo, spusti se unutra kroz otvor i nađe se u velikom hodniku u kome je gorelo stotinu lampi.
Otvori prva vrata. Gle, tu zaista sedi pas s očima velikim poput zdelica, uperenim u došljaka.
»Baš si pas i po!«- reče vojnik, ščepa ga i stavi na staru kecelju. Zatim iz kovčega uze bakrenog novca i natrpa džepove. Potom zaključa kovčeg, vrati psa na njegovo mesto i ode u drugu prostoriju. Tu je sedeo još veći pas koji je imao oči kao dva mlinska kola.
»Šta piljiš u mene?«- reče vojnik. »Mogle bi te oči zaboleti!«- pa uze psa i stavi ga na kecelju, pa kad otvori kovčeg i ugleda silne srebrnjake, istrese iz džepova sav bakreni novac te i njih i torbu napuni srebrom.

[Ulmawen]

Tako uđe u treću prostoriju, kad tamo sedi pas s očima kao velika kula koje su se okretale kao točkovi.
»Dobro veče.«- pozdravi vojnik i instinktivno skinu kapu s glave, jer takvog psa još nikada nije video. Ali kad ga malo bolje pogleda, pomisli:«Dosta je gledanja!«- i ščepa ga, pa ga stavi na kecelju i otključa kovčeg. Bođe, koliko je tu bilo zlata! Mogao bi kupiti čitav Kebenhavn* i sve poslastice od čećera i vojnike od kositra, sve bičeve i sve drvene konjiće na svetu.
Sad vojnik izbaci sve srebrnjake kojima beše napunio džepove i torbu pa ih napuni zlatom i uz to još i kapu i čizme, tako da je jedva koračao. Psa vrati na kovčeg, zalupi vrata, a onda povika:«Sada me izvuci, stara veštice!«
»Jesi li poneo kresivo?«- upita ona.
»O, sasvim sam zaboravio!«- uzviknu vojnik.
Potom ode i uze kresivo.
Veštica zatim povuče konopac i vojnik se opet nađe na putu, s džepovima, čizmama, torbom i kapom punom zlatnika.
»A šta će ti kresivo?«- upita vojnik vešticu.
»To se tebe ne tiče!«- uzvrati ona. »Novac si dobio, a sad mi daj moje kresivo!«
»A, ne, ne!«- odgovori vojnik. »Odmah kazuj za šta će ti kresivo ili ću isukati sablju i odseći ti glavu!«
»Neću!«- siknu veštica.
A vojnik razdraženo zamahnu sabljom i otkide joj glavu. Veštica pade, a on sav novac zaveza u njenu kecelju, prebaci zavežljaj preko ramena, stavi kresivo u džep i ode u grad.
Bio je to lep grad. Vojnik izabra najlepši hotel, uze najbolje sobe, naruči najmilija jela. Sada je to mogao, jer je bio veoma bogat.
Sluga, koji mu je čistio čizme, čudio se da takav bogataš ima tako stare čizme, ali vojnik još nije stigao da ode u grad i nabavi nove. Već sutradan je kupio nove, divne čizme i fino odelo i od vojnika, pretvorio se u veoma otmenog gospodina. Ljudi su ga rado primali i pričali su o svemu čime se njihov grad mogao ponositi, pa i o kralju i njegovoj prelepoj kćerki.
»A gde bih je mogao videti?«- upita vojnik.
»Ne možeš je videti.«- rekoše mu. »Živi u velikom bakrenom dvorcu, opasanom ogromnim bedemima i kulama. Niko, osim kralja, ne sme ući kod nje, jer su joj prorekli da će se udati za običnog vojnika, a to bi za kralja bilo strašno!«
»Toliko bih želeo da je vidim.«- pomisli vojnik. Ali uzalud! Nisu mu dopustili da dođe ni blizu dvorca!
Živeo je veoma raskošno, odlazio u pozorište, šetao po kraljevskom vrtu. Siromasima je davao novac i zato su ga voleli. Znao je on šta znači biti siromah, u nevolji bez prebijene pare. Sada je bogat, nosi fina odela, ima mnogo prijatelja koji mu govore kako je on divan čovek, pravi plemić, a to se doskorašnjem vojniku veoma sviđalo.
Novac je trošio, a niotkuda nije primao i jednoga dana ostadoše mu samo dva zlatnika pa se morao odreći lepog hotela u kome je dosad živeo. Morao se preseliti u sobicu u potkrovlju i sam je čistiti i krpiti svoje čizme. Nijedan prijatelj mu više nije dolazio u posetu. Bilo je neprijatno peti se tako visoko!

[Ulmawen]

Novaca nije imao ni za sveću, pa je sedeo u mraku. Odjednom se seti da je onim kresivom stavio u džep i mali komadić sveće. On ga izvuče, ali kad kresnu i pojaviše se varnice, odjednom se otvoriše vrata, a pas s očima velikim kao dve zdelice, koga je on video u prvoj prostoriji u drvetu, stade ispred njega i upita ga: »Šta gospodar zapoveda?«
»Gle, gle!«- pomisli vojnik. »Ovo je lepo kresivo ako pomoću njega mogu da dobijem ono što zaželim!«
»Trebalo bi mi malo novaca!«- reče on psu.
Pas odmah ode i ubrzo se opet vrati držeći u zubima kesu punu novca.
Vojnik tek sad shvati kakvo je bogatstvo to kresivo! Kad bi kresnuo jednom, pojavio bi se pas koji je sedeo na kovčegu sa bakrenim novcem; kad bi kresnuo dva puta, pojavio be se pas sa kovčega sa srebrnim novcem; a kada bi kresnuo tri puta, dolazio bi pas koji je čuvao zlato.
Naš vojnik se opet preseli u onaj lepi hotel, kupi lepa odela, a odmah mu se vratiše i svi prijatelji koji su ga opet cenili.
Vojnikove misli opet se vratiše princezi. »Ipak je smešno da ne smem videti princezu! Svi pričaju da je prekrasna, ali šta će joj lepota kad mora živeti sama i zatvorena u bakrenom dvorcu! Zar ja baš ništa ne mogu učiniti da bih je video? A kresivo?«
Kresnu jednom i gle! – pred njim se stvori pas s očima kao zdelice.
»Sad je, doduše, noć i kasno je,«- reče vojnik- »ali ja bih tako rado video princezu, makar samo na časak!«
Istog trenutka pas nestade, i pre nego što se vojnik snađe, pas se vrati s princezom na leđima. Ona je još spavala. To je zaista bila ona, jer je prava lepotica. Vojnik nije mogao da odoli, a da je ne poljubi.
Pas opet nestade s princezom. Kad je svanulo, kralj i kraljica su pili čaj, a princeza poče da priča kako je noćas sanjala čudan san: o nekom psu i vojniku. Na psu je jahala, a vojnik ju je poljubio.
»Gle ti nju!«- prosikta kraljica. »Kakve su to priče!«
Onda se kralj i kraljica dogovore da jedna stara dvorkinja, ubuduće, sedi kraj princezine postelje i uveri se da li je to zaista san, ili je nešto drugo posredi.
Vojnik opet požele da vidi princezu, kresnu i pas se pojavi i druge noći, uzevši princezu dotrča s njom. Ali stara dvorkinja nije oklevala. rzo obu kaljače, pa požuri za njim. Kad vide da nestadoše u nekoj velikoj kući, pomisli:«Sad znam gde je!« I komadićem krede nacrta veliki krst na vratima. Čim to uradi vrati se u dvor i leže da spava.
Vratio se i pas sa princezom, ali kad spazi krst na vratima kuće gde vojnik stanuje, uze komad krede i stavi krstove na sva druga vrata u gradu. Dobro se setio, jer sada dvorkinja neće moći da pronađe prava vrata.
Sledećeg dana svi rano ustadoše: kralj i kraljica, stara dvorkinja i svi službenici i svi požuriše da vide gde je to princeza bila prošle noći.
»Evo ovde!«- reče kralj kad ugleda prva vrata na kojima je bio nacrtan krst.
»Nije nego tamo, dragi kralju!«- reče kraljica kad vide druga vrata s krstom.
»Gle, i ovde ima jedan! I ovde!«- povikaše sa svih strana.

[Ulmawen]

Kud god bi pogledali, svugde je bio krst na vratima. Uzalud su tražili pravi, ništa nije pomoglo.
Ali kraljica beše veoma mudra žena. Uze velike zlatne makaze, iseče nekoliko parčića svile i od njih saši lepu malu vrećicu. Vreću napuni krupno mlevenim brašnom, priveza je princezi na leđa, a kad to završi, napravi na vrećici malu rupu, tako da bi brašno sipalo celim putem kojim će ići pas s princezom.
Sledeće noći pas opet dođe, stavi princezu na leđa i s njom odjuri vojniku, koji se bio zaljubio u nju i rado bi se pretvorio u kraljevića samo kad bi mogao, i njome se oženio.
Pas ne primeti da brašno sipa za njim. Ujutru kralj i kraljica lako utvrdiše gde im je kćerka bila, pa zapovediše da uhvate vojnika i bace ga u tamnicu.
Vojnik se nađe u nevolji. Sedeo je u mračnoj, tamnoj i vlažnoj tamnici, a pomoći niotkuda. Rekoše mu:«Sutra će te obesiti!«
Veoma se uplašio, a kresivo je zaboravio u hotelu, a niko mu drugi nije mogao pomoći.
Kad svanu, on vide kroz rešetke na prozoru, da se svet skuplja da vidi kako će ga obesiti. Čuo je bubnjeve i video vojnike kako marširaju. Svi vu žurili. Mali obućarski šegrt, s kožnom keceljom i papučama na nogama, tako je trčao da mu je jedna papuča odletela čak do zida iza koga je vojnik sedeo i virio kroz rešetke.
»Hej mali! Ne žuri toliko!«- reče vojnik. »Ionako neće biti vešanja dok mene ne dovedu! Da li bi hteo da odeš u moj stan i da mi doneseš kresivo koje sam tamo zaboravio? Daću ti četiri novčića. Ako hoćeš, brzo trči!«
Ko ne bi uzeo četiri novčića! Mali obućar odjuri kao vetar, donese kresivo i dade ga vojniku.
Izvan grada su bila podignuta velika vešala. Oko njih su se postrojili vojnici i skupilo se mnogo sveta. Kralj i kraljica su sedeli na divnom prestolu naspram sudije i celog veća.
Vojnika dovedoše do vešala, ali kad htedoše da mu stave omču oko vrata, on reče da je stari običaj da se osuđeniku, pre nego se izvrši kazna, ispuni poslednja želja. On bi rado popušio lulu duvana. To mu je poslednja na ovom svetu.
Kralj mu to dozvoli i vojnik izvadi iz džepa kresivo i kresnu tri puta. Sva tri psa se odmah nađoše ispred njega: onaj s očima kao zdelice, zatim drugi s očima kao mlinska kola i treći čije oči behu velike kao kule.
»Sad mi pomozite! Spasite me vešala!«- zapovedi vojnik, a psi se odmah zaleteše među sudije i većnike, pa počeše da ih ujedaju: nekog za nogu, nekog za ruku, nekog za nos, a neke baciše i po nekoliko metara uvis.
»Nemojte mene!«- zakuka kralj, ali najveći pas dohvati baš njega i kraljicu i baci ih za ostalima. Vojnici se tada uplašiše, a narod povika:«mali vojniče, budi nam kralj i uzmi princezu za ženu.«
Staviše ga u kraljevsku kočiju, a sva tri psa su poskakivala ispred njega i vikala »Ura!« Dečaci su zviždali, a vojnici pozdravljali.
Princeza izađe iz bakrenog dvora i postade kraljica, čemu se veoma radovaše.
Svadbovalo se 8 dana, a psi su sedeli za stolom i gledali razrogačenih očiju.

*Kebenhavn- Kopenhagen, glavni grad Danske