Ko stari? Mi ili igre?

[Aibo]

Partybreaker kaže:

Hoće to, naročito nakon što spališ grafičku

Ma vraćam se jači nego ikad, sa celih giga VRAM-a više i HDR ekranom.

Sanirano sa RX470 i čeka me RE3 remake, samo mi još kabal do TV-a fali i da nadoknadim posao što par dana nisam imao komp. Uncharted 4 sam inače već načeo ali to čeka da popravim PS4.

[m1aden]

Ne znam za vas ali ja ne starim. Ja se samo levelujem!

[Pandemonium]

Shonkas kaže:

...Posao mi vezan za KOMP (jos jedan problem za gejming)....

Ovo je tako relatable . Posle posla, nekako nemam volje da se vraćam za stolicu i igram išta. Dodatni problem je što od marta radim od kuće, pa me ceo ambijent radnog stola sa računarom, u "radnoj sobi", asocira na posao i obaveze, od kojih bih da pobegnem...

[Vlad Cepesh]

Moja 2 dinara za sesir:

Mislim da "stare igre", a i mi. Imao sam periode kada sam mogao da se igram kao u klinackim danima, ali fali mi taj umf osecaj kada odigram neku igru i zelim opet da je predjem. Za MP igre mi fali osecaj druzenja, ono skupimo se, iznajmimo Soni ili odemo u neku buvaru i cepamo nesto, prozivamo se, zezamo i igramo. Sada to ljude ili ne zanima, klinacki im je, ili nemaju vremena. Online MP mi nikada nije bio to isto. Za SP igre sam najvise voleo da igram igre koje imaju strukturu, pricu, gameplay i neku dozu izazova, sa opcionim sadrzajem za istraziti. Recimo Re 1-3, Silent Hill 1-3, No one lives forever 1 i 2, Half-Life serijal, i nesto sa RPG elementima tipa Mass Effect serijal (bez Andromede), itd. Moderne igre su mi plitke, suvise akcenta na wow efekat, cesto nedovrsene i pune bagova. Ima solidan broj Indie naslova za obrnuti, ali opet ima tu i djubreta, a o masi beta, early access naslova i slicnog nedovrsenog da ne trosim reci. Jednostavno se mnogo toga promenilo u igrackoj industriji od kraja 90tih i pocetka 2000tih do danas, kao i mi sami.

[Reborn]

U sustini svi dolazimo na isto. Ima dobrih igara, ali nemamo vise toliko zelje i vremena da probamo sve. Postali smo malo rezervisani, cenimo vise slobodno vreme pa idemo na proverene stvari.

Evo ja uplatio 50e na steamu za ovu rasprodaju. Pa da posle 5godina krenem opet. Stavio na wish listu: indi avanturu Unavowed, Shadow Tacticks, Heavy Rain i Detroit BH, This war of mine. Hteo sam i Sekiro Shadow die twice ali ne bih da mucim sad vec vremesni i5 2400. Hmm fali mi neka arkada, voznja u offline modu, nesto kao Test Drirve 2, NFS MW i Burnout...

[Laskaris]

U sustini svi dolazimo na isto. Ima dobrih igara, ali nemamo vise toliko zelje i vremena da probamo sve.

Sa ovim ne mogu da se slozim. U poslednjih deset godina su samo Dishonored i DE:HR bile igre da valjaju, sve ostalo, pogotovo mainstream igre, je prosto smece ili poluproizvod ili remasterovani stari naslov (koji bolje da nisu dirali). Dozvoljavam da je bilo jos par naslova koje nisam igrao ili sam ih trenutno zaboravio. Par, ne vise. Za deset godina.
Starimo i mi i dobre igre, novih dobrih prosto nema osim poneka indi igra tipa This War of Mine (a ni ona nije bas mlada kao rosa).

cenimo vise slobodno vreme

Naravno, sto si stariji imas manje vremena pred sobom i cenis to sto ti je ostalo. Mladi ljudi mogu sebi da dozvole da spaljuju vreme na budalastine, da im drugi uludo trose vreme ili da se sekiraju zbog nevaznih stvari. Matori ne.

[Shonkas]

Pandemonium kaže:

Ovo je tako relatable . Posle posla, nekako nemam volje da se vraćam za stolicu i igram išta. Dodatni problem je što od marta radim od kuće, pa me ceo ambijent radnog stola sa računarom, u "radnoj sobi", asocira na posao i obaveze, od kojih bih da pobegnem...

Imas dve opcije. Power OFF i u prirodu, ili nabavis ultra (polulezecu) fotelju sa kontrolerom... Ja koristim oba 'resenja' po potrebi

[Starface]

Ono sto sam ja primetio kod sebe je da sto sam stariji logicnije dizem kriterijume za pricu. Kao klinac sam bio u fazonu daj neku pricu da je pitka i vozi a sada bukvalno balans izmedjuprice i mehanike. Recimo secam se kod novog Max Payne-a prica mi je ok legla sve super ali sam zamor osetio sto se tice mehanike igre kod onih favela. Nadji put do tacke A, obracunaj se sa grupom bandita da bi nastavio do tacke B i sve tako u krug. U tom trenutku je pao uninstal .

Sada mi vise prija MP jer igram sa drustvom, dinamicnije je dosta nego SP.

I naravno, nekako sto sam stariji svesniji sam da je vreme resur koji ne mogu vratiti, zaustaviti i sa tim se menjaju prioriteti tj dal cu izaci u grad, raditi muziku ili citati nesto za moju oblast. Kao klinac sam bio bezbrizniji i nisam razmisljao o vremenu, stvarno sam ziveo u trenutku kao i svi dok sada covek malo razmislja unapred.


Sto se igara tice mislim da ih ima. Prey, Warzone MW, Metro 2033, Wolfestein itd a da ne pricamo o nekim levim naslovima koju su takodje kvalitetni. Samo sto je opet ono gore, mora opasno dobra prica da me zakuje za ekran i mehanika izbalansirana da me ne smori.

Mislim da je do nas, barem u mom slucaju

[White Ripper]

voodoo_ kaže:

Digao sam ruke, sad eventualno moze prangijanje u vecernje sate, em je deci zanimljivo da gledaju, em je dijalog potpuno nebitan.

doctor kaže:

Može može

Pod uslovom da deca ne gledaju.

Ja evo imam jedno dijete, i igranje je vrlo teško izvodljivo. U suštini, neki termin od 9 do 11 uveče je prihvatljiv, ipak se mora odspavati bar 6,7 sati zbog posla.

Što se tiče samih igara, kao što su već i ostali forumaši pomenuli, sa više iskustva teško šta može iznenaditi, mada ja sam se, najiskrenije, dosta osvježio igrajući sonijeve ekskluzive. Takođe, posle radnog vremena, želja da se sjedne za računarom je minimalna.

[Zuti Bar]

Do 30. rođendana sam vjerovao da su igre lošije nego nekada, da nema kreativnosti i inovativnosti, da sve stagnira. Zatim sam se prosto pomirio sa realnošću da sam ja ostario dok su igre podjednako dobre kao i nekada. Nemam potrebu da to više negiram. Zato u potpunosti poštujem PlayStation 5 i Xbox Series X iako ih nikada neću kupiti.

Čak vremenom osjećam potrebu da se sve više vraćam igrama koje su mi obilježile život a sve manje pratim šta ima novo... Možda je 2020. završno sa Cyberpunk-om (koji ko zna kad ću igrati ali ne bi bilo loše bar da probam) i neka prekretnica za mene u smislu da neću pratiti dešavanja ni 10% kao nekada. Zadnji SK sam kupio decembra 2019. i to je možda bilo to.

Kao što pomenuh sve više imam potrebu ne samo da igram naslove iz osmadesetih i devedesetih, što sam obilato radio i dosada, već da počnem da se bavim kolekcionarstvom i prikupljam fizičke kopije starih igara i hardver. Sve više sam zainteresovan za proizvode firmi kao što su Retro-Bit, Hyperkin, Terraonion, Analogue, Krizz i slične.

[Aibo]

Sve to ide sa godinama, ne samo sa igrama već svim vidovima umetnosti i zabave. Ja mogu da kažem da sam još uvek relativno dobar, i dalje otvoren za nove igre, muziku, filmove... pogotovo kada se uporedim sa školskim drugovima koji su mahom u fazonu "pusti to novo sr*nje". Ali otvorenost na stranu, ništa te ne radi po stoti ili hiljaditi put kao dok ti je bilo relativno sveže i novo. Nema igre koja će danas da me pukne kao nekada prvi TR, niti filma kao T2, niti benda kao G'N'R.

Kad sam bio klinac i porodično odemo u Kruševac ili Kraljevo (prvi veći grdovi pored mog rodnog Trstenika) pa obiđete neki parkić, ruševine... kupe ti sok, pomfrit i kokice... to je bio nezaboravan dan. Danas odem na neko egzotično mesto, vidim jedno od svetskih čuda i budem u fazonu - kul...nije mi žao što sam video ovo.

Kontrast između nas samih kao klinaca i sada je prosto ogroman. Po mom mišljenju razuman i relativno inteligentan čovek bi trebao da bude svestan toga a ne da svu krivicu svaljuje na "propadajući" svet oko sebe. U suprotnom samo postajemo džangrizavi matorci... a ja baš, ali baš, ne želim da budem džangrizavi matorac.

[Laskaris]

Po mom mišljenju razuman i relativno inteligentan čovek bi trebao da bude svestan toga a ne da svu krivicu svaljuje na "propadajući" svet oko sebe.

Svako ko hoce posteno da pogleda na stvari je svestan toga. Nije cak ni neka pamet potrebna za taj poduhvat, samo nesto dobre volje. Ipak, verujem da svako ko hoce da pokusa da trezveno razmiisli, imajuci u vidu i pominjanu cinjenicu da smo stariji i zasiceniji, dolazi do zakljucka da je zlatno vreme igranja na PC-ju proslost i da se broj zaista dobrih naslova za PC izaslih u poslednjih 10 godina moze nabrojati na prste jedne do dve ruke. Igra ne mora biti superkvalitetna da bi nekoga "radila". Cak je i bolje da te ne radi nista da bi objektivnije mogao da procenis kvalitet tog naslova. 3D igre su u drugoj polovini 90-ih bile revolucionarne, to su poceci 3D gejminga kakav i danas znamo (promenio se samo broj poligona i kvalitet efekata). Da li je ista revolucionarno novo i dobro izaslo ne u poslednjih 10 vec u poslednjih 15 godina? Svi koji imate vise od 20 godina igrackog staza znate odgovor. Bilo je lepih naslova, da. I zabavnih. Revolucionarnih? Ekstremno, neponovljivo, nikada vidjeno dobrih? Ne.
Igre kao Half Life, Quake, Unreal (kvantni skok u FPS), Tomb Raider (poptuno novi koncept avantura u 3D), Deus EX i Thief (RPG tj sunjalacke igre u 3D), Homeworld (prva i najbolja real time strategija u 3D), Baldur's Gate (izo FRP) prosto nemaju pandane u modernijim naslovima. Gejming industrija treba da dozivi novu evoluciju u neki VR "5D" gejming koji bi postao standard da bi uopste postojale takve igre medjasi kao sto su gorepomenute za 3D gejming. O toj evoluciji 3D gejminga u neki novi VR gejming se vec godinama prica ali to prosto ne postaje mainstream.

Mi stariji igraci mozemo da se smatramo srecnim jer smo bili mladi, svezi i otvoreni za nove koncepte igranja u periodu epskog razvoja, zapravo nastanka modernog 3D gejminga i maksimalno uzivali u tom periodu. Mladji igraci su uskraceni za to sjajno iskustvo.
Ako zelite da se podsetite kako su izgledali poceci 3D gejminga ili, ako ste mladji, da vidite kako je to izgledalo, pogledajte intervju sa osnivacima legendarne kompanije 3dfx. Njihova je zasluga sto 3D gejming danas iizgleda kako izgleda. Nista se fundamentalno nije promenilo.

[Shades]

Lavirao sam (i dalje nisam siguran), da li je do mene ili do igara. Definitivno je kvalitet opao, a originalnosti ni od korova (ako izuzmemo dio indie scene). Agresivno forsiranje ssao, godrays, tracing, dof i ostalih gluposti je ono sto je ubilo bilo kakvu kreativnost, jer kravate i odijela jedino vide profit. Zato imate 48 nastavak Need for Speeda i bijedne remastere (koji su cesto gori od originala (bg1, nwn1)). Ne kazem da nema dobrih (resident). Pobogu, najprodavanija igra ikada je igra sa c64 grafikom. Ne vjerujem da moja sentimentalnost i matorost ima veze kada velim da Gothic II ima neprevazidjenu atmosferu kojoj ni sami nastavci od istih autora nisu dohakali, a kamoli ove nove gluposti (znam Witcher je dobar)... Nije slucajno da su classic varijante legendarnih konzola naprosto razgrabljene (nes, snes, sega).

[Pandemonium]

Shonkas kaže:

Imas dve opcije. Power OFF i u prirodu, ili nabavis ultra (polulezecu) fotelju sa kontrolerom... Ja koristim oba 'resenja' po potrebi

Eksploatišem prvu opciju - pomaže neverovatno, a kontroler i fotelja su pomagali do jednog momenta... u svakom slučaju, hvala na savetu

[JzmA]

Nešto kontam da zamoru doprinosi i količina detalja u igrama. Oči se zamaraju i gubi se ona zlatna less is more jednostavnost.

Realno, ekran neće niti može da simulira stvarni svijet iz što tehničko što duhovnih razloga, a čak se smorimo i kada prođemo kroz grad, na jednom vrlo suptilnom nivou, jer ćemo dnevno u prosjeku vidjeti oko 1500 reklama, logotipa i informacija koje naveče sa sobom vodimo u krevet da ih sanjamo iznova do novog dana.

Ja to gledam kroz primjer Splinter Cella. Imam 26 godina i u Blacklistu me smori nivo detalja, a tehnički je savršena igra. Tu se dešava da mi dođe da igram prvi dio opet uprkos nezavršenom BL koji je realno odličan.
MP igre me satraše kroz izbore i tweakovanje u menijima, i kada shvatim da mi treba 10 minuta od ulaženja u splashscreen do uključenja u meč, dešava mi se da mi se igra neka igra, ali je ne palim jer mi je smor arbeit koji moram da prođem do samog igranja.

RDR2 je posljednja igra koja me je zalijepila za stolicu jer je većina igre prerija koja me ne ubija psihički, ali se rijetko uključujem u GTA carnage jer treba par minuta da se loadam ako riknem, a između toga bih morao da gasim i palim autosave opciju.

[Krilce]

Mislim da u pitanju nije "ili", vec "i". Rekao bih da smo nekada igre smatrali "vrednijim", iz prostog razloga sto ih je bilo daleko manje nego danas, a i teze doci do njih. Secam se da sam igre pozajmljivao od drugara kada ih oni zavrse, kupovao na trafici za 100 dinara ili kod sanera, pa se molio da CD nije ostecen, ili da crack valja (sto cesto nije bio slucaj). Za ovo se stedelo od para za uzinu, pa sam cesto i sam nosio hranu, kako bih ustedeo sto vise. Mojoj sreci kada sam nakon mesec dana stednje uspeo da kupim neku igru nije bilo kraja. Svaku igru koju sam tako nabavio sam apsolutno obozavao, cak iako ona po danasnjim standardima mozda i nije bila nisa specijalno, ili se cak mogla nazvati losom igrom. Igrao sam sve od Myth, AoE, Stronghold, pa do nekih sitnih Disney igara tipa Hercules, neku igru gde kao onaj zmaj iz Mulana gadjate horde ljudi topovima kako biste odbranili selo, i slicno. Jos pre toga sam imao i famozni Sega Mega, pa i matori Nintendo. Za mene tada nije postojala losa igra, svaka mi je bila zanimljiva.

Kako je vreme prolazilo, igrao sam sve manje zanrova, ali ne mogu da kazem da sam i manje uzivao u njima. Preporuke sam citao iz SK-a, ili od par drugara koji su imali slican ukus. I tada sam se cesto apsolutno odusevljavao, igrajuci Gothic, Morrowind, Serious Sam, i sl.

Medjutim, nakon nekog vremena single player igre su mi postale poprilicno dosadne. Shvatio sam da je to bilo pre svega zbog manjka izazova, a i zato sto sam uglavnom gledao mainstream. Igre su postale previse lake, prakticno walking simulatori u vecini slucajeva (ne govorim o indie igrama). Za svaku sitnicu ti je vec sve bilo obelezeno, tvoje je bilo samo da kliknes na dugme koje ti je pisalo na ekranu, ili da pratis putanju. Taj trend se ocigledno nastavio, i danasnje mainstream igre su apsolutno nezamislive bez gomile uputstava, strelica i putokaza. Ne znam zasto, posto ocigedno postoji veliki broj igraca kome odsustvo ovakvih stvari ocigledno ne smeta, ukoliko pogledamo Dark souls, Demon Souls, Sekiro, Dishonored, koje su sve mega popularne igre bez ikakvih pomagala. Mislim da je kvalitet mainstream igara daleko pao u pogledu gameplay mehanike i da jednostavno ima previse handholdinga. Svi zele neki open world gde mogu da trckaraju, kao da zele da pobegnu od realnosti, umesto da svoju realnost naprave lepsom.

Elem, osim pada kvaliteta mainstream igara, ocigledo se i ostarilo bajo moj, nema se vremena. 8+ sati provedenih na poslu, posebno ako je za ekranom, zna da zasiti. Nakon toga shvatis da nemas vise bas toliko vremena, kao kada se vratis iz skole pa jedva cekas da odigras svoju omiljenu pucacinu, strategiju, rpg, ili sta vec. Sada vecina nas gleda da ionako malo vremena iskoristi na nesto bitnije, kao sto su deca, trening, ucenje nekih novih stvari, tako da za igre ne ostaje puno vremena. Igre se konzumiraju na kasicicu, a ljudi se boje da ne pogrese izbor, kako ne bi i to malo ulozeno vremena otislo u nepovrat. Naravno, ko nema porodicu, ne trenira, ili ga ne zanima da uci nesto novo/da se druzi verovatno ima vremena vise nego ikad, tako da ova vremenska ogranicenja za takve ne vaze. Ukoliko ovde ima takvih, a manje uzivaju u igrama, osim saveta da se posvete necemu drugom, rekao bih da vise gledaju AA i indie igre, gde je izbor nikad bolji.

[m1aden]

Laskaris kaže:

U poslednjih deset godina su samo Dishonored i DE:HR bile igre da valjaju, sve ostalo, pogotovo mainstream igre, je prosto smece ili poluproizvod ili remasterovani stari naslov (koji bolje da nisu dirali).

Svasta s tobom! Pa u zadnjih 10 godina je izasao samo kompletan DS serijal.. recimo. TLOU. Prosle godine EA onakav kakav je, izbaci onakav Fallen Order. GoW. Sekiro. Pa se onda pojavi neki Disco Elysium. Poslednjih 10 godina gaminga je bilo itekako dobro, ali popularizacija i globalizacija gaminga, imaju svoju cenu, ja mislim. U celu industriju su prste umesali i maltene preuzeli je ljudi kojima tu nije mesto. Nekada sam iz Panceva biciklom isao za Beograd i tamo snimao 3.5 i 5.25 diskete, danas igru od 100gb preuzmem za pola dana. Uvek je bilo djubreta! I dok sam imao nasnimljenu kasetu sa ne znam koliko igara od kojih 2 nisu totalna budalastina i danas dok biram skrolom misa.Igre me odusevljavaju i danas ali moja svest, vreme u kom zivim, ljudi koji me okruzuju prave dosta drugaciju percepciju. Em sto nas mnoogo lazu, opet ti isti ljudi kojima u gamingu nije mesto, em sto oodavno nismo vise ciljna gruoa. Mi prekaljeni gejmeri, mislim...

[Aibo]

Pored svih pomenutih, a DS mi je npr. ušao u top 10 svih vremena, bilo je tu još dosta dobrih igara. Meni je jedna od omiljenih stvari kada se rešiš da odigraš neku AA igru koja na oko deluje prosečno a kad je zavrtiš nadmaši sva tvoja očekivanja. Za mene je npr. Nier: Automata bilo poslednje takvo iskustvo, na oko je "nit smrdi nit miriše" ali kad se zaigra je sve samo ne prosek, delovala je na mene kao najfiniji opijati.

R2R npr. nisam želeo da igram jer se ne ložim ni na divlji zapad ni na ow. Ali dobio na poklon za PS4 pa samo isprobao i odložio iz tehničkih razloga (kontrole). Međutim ono vrišti kvalitet i atmosferu, nisam mogao da spustim gamepad iako sam imao muke sa kontrolama... jedva čekam da je zavrtim ponovo na PC-u.

Ko u jednoj celoj deceniji ne nađe makar nekoliko remek dela i još toliko nadprosečno kvalitetnih igara... možda je vreme da prosto okači gamepad o zid. Zašto siliti sebe da radite stvari koje vas više ne rade.

...

BTW, Srećna nova godina i da nam donese dobrih igara!

[m1aden]

Zaboravih Nier! Muzika sama po sebi je remek delo...

Takodje, svim clanovima foruma zelim nikad bolju gejmersku godinu. Da sve sto cekamo da izadje ove godine bude bas ono sto smo ocekivali. Sto manje komentara o tehnickim karakteristika a sto vise price o gejmpleju i izvanrednosti istog. Obilje vrhunskih igara i hardvera da mozemo da ih igramo!

[Malik Tintilinic]

Igram jos od Ponga i to sto sam svaku partiju izgubio nije me udaljilo od igara. Osecaj zadovoljstva igranja je bio veci od poraza. Igrao sam Scramble gledajuci umornih ocima kroz suze, nervirao se sto ginem u Boulder Dashu samo zato sto sam otisao polje vise nego sto sam hteo, ali nisam bacio joystick. Kao Kirk Daglas u jednom filmu kad se ranjen seksa, pita ga riba da batale posto ga rana boli, rece joj da nastave, zadovoljstvo seksa je vece od bola

Zadovoljstvo nije uvek bilo na isto, jer su se iskusila i druga (filmovi, muzika, ljubav...), ali jos toga ima, sto bi rekao Stevo Zigon
Sa godinama, sve je manje vremena, sve manje zdravlja, ali eto, ove prosle korona godine, u zivotnom pit-stopu, kad se malo prikocilo, bilo je svega toga vise, pa se i vise igralo i uzivalo.
Nikad nije svaka igra bila dobra, igrale se i neke koje bih, sa ovom pamecu, sada preskocio i igrao ili radio sta bolje. Nadje se nesto valjano i danas, bilo da je neka stara preskocena kao sto mi je bio slucaj sa SupCom ili neka nova, a uvek se moze igrati i nesto provereno.