Da li ste planirali da prestanete sa igrama?

[=FI=Ghost]

Jesam jednom i bile su to tri najgore sekunde mog života.

[C64freak]

Takve stvari se ne planiraju lol, igras dok ti je zabavno kad prestane da bude onda i ti prestanes onda kad ti dodje ponovo pocnes

[Uros12]

Razmišljao sam dosta o ovom pitanju i došao do zaključka da bi to bilo isto kao da vas neko pita "da li planirate da prestanete da gledate filmove/serije/slušate muziku/čitate knjige"? Naravno da ne video igre su vrsta zabave, medij koji nema rok trajanja. Drugim rečima, ne može se prerasti. Može samo dosaditi.

[doctor]

Ima smisla kad sagledaš iz te perspektive i realno i jeste tako.
Ali ipak gejming (skroz subjektivno) volim da posmatram kao jedan veoma specifičan vid zabave i izolujem od svega toga što si naveo. Igre su spojile muziku, glumu, dizajn, grafiku, inžinjering, pisanje itd. u jedan medij i nekako mi komparacija igara kao medija sa bilo kojim drugim prosto nema smisla.

[caine]

Za razliku od ostalih medija, igre nude minimalni duhovni razvoj (cast izuzecima) i predstavljaju cistu zabavu. Zato i mogu da se "prerastu", u smislu da odlucis da svoje dragocene vreme utrosis na nesto drugo, korisnije...

[Cracked But Whole]

To za "duhovni razvoj" je stvarno individualna stvar, ja na studijama književnosti svakodnevno viđam ljude koji čitaju klasična dela svetske književnosti pa su i dalje egoistični, ograničeni mekušci sa velikim uverenjima o sopstvenoj ličnosti.

[caine]

Pa kakve to ima veze s tim sto su igre bedne u tom pogledu? To sto neko cita klasike, a nista nije naucio iz toga ne znaci da igre pruzaju priliku za duhovni razvoj (opet, cast izuzecima).

[Cracked But Whole]

Time sam hteo reći da nije bitna sadržina, već način na koji čovek tu sadržinu čita. Igra ne mora da ima bilo kakve tendencije koje će podsticati "duhovni razvoj" čovekov; on sam može da dođe do nekih uvida čak i bezumnim igranjem neke pucačine, al kažem, najviše to zavisi od osobe, ne od contenta.

[Aibo]

caine kaže:

Za razliku od ostalih medija, igre nude minimalni duhovni razvoj (cast izuzecima) i predstavljaju cistu zabavu. Zato i mogu da se "prerastu", u smislu da odlucis da svoje dragocene vreme utrosis na nesto drugo, korisnije...

Iskreno, ko je ovde ikada igrao igre zbog duhovnog razvoja? Ili zbog istog gledao Star Wars, Die Hard, Escape from New York... Za mene je čista zabava uvek dobrodošla jer ne može i ne treba sve u životu da bude bitno i važno.

Neki od mojih starih drugara su prestali da igraju jer imaju ženu i decu, posao ipo ili dva, vrlo malo slobodnog vremena u kom se retko ili gotovo nikada potpuno opuste i rade nešto samo za sebe. I onda lista hobija mora da se suzi jer fizički više ne mogu da isprate sve što bi želeli. Neko pritom izbaci igre, neko sport, neko knjige... isključivo po ličnim preferencijama i težnjama kako najviše vole da provode vreme.

Smatram da ono što potpuno batališ nisi dovoljno ni voleo na prvom mestu i nije ti bilo visoko na listi prioriteta. Simple as that.

[helen]

Činjenica je da duhovni razvoj nije prva stvar koja mi padne na pamet kad se igraju igre. Al majku mu staru... svaka čast ljudima koje igraju Overlord i GTA XY, od tih stvari može samo da se zaglupi. Ima toliko "pametnih" avantura i RPG-a, prava je grehota trošiti vreme na one grozote.

Tako da odgovorim na pitanje, prestao sam odavno sa glupim i "zabavnim", i mega popularnim igrama, sad igram samo one koje malo uključuju sive ćelije. Tipa 1 igra na mesec dana. Imajući u vidu obaveze smatram da je to dovoljno.

[caine]

Slazem se, Aibo. Licno, odigram poneku igru tu i tamo (imam i periode od po nekoliko meseci kad se samo tim hobijem bavim), ali zbog nedostatka vremena, draze mi je da se fokusiram na filmove/serije, jer mi je to podjednako zabavno kao igre, a i osecam se lepo zbog tog duhovnog razvoja Inace, meni su Die Hard i Escape from NY mnogo vise od puke zabave...

Cracked But Whole kaže:

Time sam hteo reći da nije bitna sadržina, već način na koji čovek tu sadržinu čita. Igra ne mora da ima bilo kakve tendencije koje će podsticati "duhovni razvoj" čovekov; on sam može da dođe do nekih uvida čak i bezumnim igranjem neke pucačine, al kažem, najviše to zavisi od osobe, ne od contenta.

Bitan je nacin na koji covek cita sadrzinu, ali ta sadrzina treba da bude dovoljno kvalitetna da te podstakne na duhovni razvoj. Naravno da nekog moze da oplemeni i igranje bezumne pucacine, ali takvi slucajevi su u manjini. Pa, ne mozes da kazes da, ne znam, Doom ima vise potencijala za to od Taxi Drivera? Dakle, zavisi od osobe kako ce tu sadrzinu da procita, ali je istovremeno i izuzetno bitno da tu ima sta da se procita

Sto veci kvalitet dela u tom pogledu, to je i veci potencijal za duhovno uzdizanje. Objektivno filmovi, knjige itd. nude mnogo vise potencijala za tako nesto, jer i mnogo vise polazu na to od igara, koje se velikom vecinom zasnivaju na mehanickim sistemima, a i kada pokusavaju da budu vise "umetnicke", to im cesto ne polazi za rukom...

[Cracked But Whole]

Pazi, mislim da se i industrija igara dovoljno razvila da ti na tržištu u svakom trenutku imaš nešto što će ti odgovarati, pa samim tim i takozvane umetničke naslove koji pretenduju na to da stvore određenu sponu sa igračem i da podstaknu njegove kognitivne sposobnosti.
Isto važi i za filmove, i to pogotovo nije medijum koji teži ka oduhovljavanju, što vidimo sve više sa holivudskim blokbasterima. Mnogo više mi sada leže serije, zapravo, ali ja nigde tu ne vidim duhovni potencijal, već kulturološki značaj, težnju ka adekvatnom prikazu našeg doba i njegovih vrednosti, jer to što svi mi podrazumevamo pod određenim vrednostima jeste nešto što je ustaljeno u samom društvu, i ne predstavlja ništa objektivno, već društveno datu istinu (koliko god ona, u tom obliku, želi da nam se predstavi kao objektivna).

[caine]

Isto važi i za filmove, i to pogotovo nije medijum koji teži ka oduhovljavanju

Naravno da to mislis ako posmatras samo danasnje blokbastere. Ali daleko od toga da filmovi ne teze produhovljavanju, samo treba da se zagazi malo dublje od blokbastera. A to je samo sto se tice savremene ponude, inace, ranije su i blokbasteri kidali...

Sto se tice igara, to sam vec reko:

kada pokusavaju da budu vise "umetnicke", to im cesto ne polazi za rukom...

[filpan]

Nisam planirao da prestanem da igram igre ali je bio jedan period od 3 godine gde uopste nisam igrao igre jer sam igrao kosarku u inostranstvu.

Imam troipogodisnju cerku i devojku, i dalje nalazim vreme da se igram i treniram i da budem sa malom kada ne radim.

ALI, jedini sam u drustvu koji UOPSTE ne gleda serije i retko koji film pogledam, mislim da odgledam dva filma mesecno, pre odgledam kada uhvatim nesto na televizijskom programu onako u prolazu. Kao i kod igara, mislim da je veliki procenat reciklirano smece.

Nema toliko onih dana kada mogu da se zabodem ispred kompjutera 7 sati, ali kada naidju, veoma su dobrodosli, i dalje volim da se igram.

[Cracked But Whole]

caine kaže:

Naravno da to mislis ako posmatras samo danasnje blokbastere. Ali daleko od toga da filmovi ne teze produhovljavanju, samo treba da se zagazi malo dublje od blokbastera. A to je samo sto se tice savremene ponude, inace, ranije su i blokbasteri kidali...

Sto se tice igara, to sam vec reko:

Nisam generalizovao da su svi filmovi takvi, nego da isto i tu kao i u igrama i serijama, postoji kvalitetan materijal, i manje kvalitetan.

To što kažeš za igre, podjednako važi i za filmove - mnogi uzdižu Larsa fon Trira kao nekog ko pravi dubokoumne filmove dok su za mene samo pretenciozni. I opet se vraćam na moju početnu izjavu - sve je u subjektivnom stavu, duhovnost kao takva ne postoji, ona je fikcija koju najpre društvo koristi kao jedan oblik narativa zarad održavanja zajednice, a potom pojedinac prihvata ili preoblikuje da bi u tom društvu opstao, i/ili da bi samog sebe individualizovao.

[nameless1]

Najveća vrednost igara, po meni, je to što pružaju dobar beg od dosadne svakodnevnice. Igre možda nemaju preterano kvalitetne priče koje produhovljuju, ali kada je u pitanju lore, setting, šmek, izgled sveta, atmosfera, interaktivna zabava.. to često ume da bude na visokom nivou, pa je uživljavanje u te virtuelne svetove sjajan vid eskapizma. Post-apokaliptični doživljaj koji sam imao igrajući Stalkera nijedan film ili knjiga mi nisu pružili..

[Rockstar]

nameless1 kaže:

Igre možda nemaju preterano kvalitetne priče koje produhovljuju.

Зависи шта играш. Са авантурама је нестао тај део, ја сам након Siberia и The Longest Journey (први део) игара био други човек. Врхунска уметност.

[Rockstar]

Cracked But Whole kaže:

mnogi uzdižu Larsa fon Trira kao nekog ko pravi dubokoumne filmove dok su za mene samo pretenciozni.

Ларс је одавно демистификован, није више тог ранга, био је само привремена заблуда пласирана од стране "fake news" медија.

[doctor]

caine kaže:

Za razliku od ostalih medija, igre nude minimalni duhovni razvoj (cast izuzecima) i predstavljaju cistu zabavu. Zato i mogu da se "prerastu", u smislu da odlucis da svoje dragocene vreme utrosis na nesto drugo, korisnije...

*triggered*
Nema smisla generalizovati stvari na taj način. Kao što gejming industrija ima Kalođuti tako filmska industrija ima mnoge komercijalne treš franšize koje služe čistoj zabavi... Muzika, knjige, ista priča.
Na kraju krajeva se sve svede na čistu zabavu i "duhovni razvoj" je realno minimalan šta god da uzmeš da konzumiraš osim ako ekskluzivno ne čitaš poeziju i dela velikih filozofa a pritom racionalno i trezveno možeš da analiziraš to čime hraniš svoj um...

Cracked But Whole kaže:

To za "duhovni razvoj" je stvarno individualna stvar, ja na studijama književnosti svakodnevno viđam ljude koji čitaju klasična dela svetske književnosti pa su i dalje egoistični, ograničeni mekušci sa velikim uverenjima o sopstvenoj ličnosti.

Štaviše, 90% ljudi koje znam da "čitaju knjige, da, obožavaju knjige" su paorčine neviđene koje ne razumeju 95% onoga što su pročitali i mogućnost "slobodne interpretacije" shvataju, pa, previše slobodno.

caine kaže:

Inace, meni su Die Hard i Escape from NY mnogo vise od puke zabave...

Pa, ne mozes da kazes da, ne znam, Doom ima vise potencijala za to od Taxi Drivera? Dakle, zavisi od osobe kako ce tu sadrzinu da procita, ali je istovremeno i izuzetno bitno da tu ima sta da se procita

Znači, akcioni flickovi iz 80-ih i 90-ih (takođe sam fan žanra) su mnogo više od puke zabave? Dok Doom baš i nije iako je suština i pomenutog žanra igara i filmova akcija i krljanje u službi zabave?
Samo da ti kažem, kao ogroman fan Dooma (i kao franšize ali posebno prve igre iz 1993) ja sam kroz tu igru naučio da volim metal, naučio mnogo o level dizajnu, game dizajnu, naučio mnogo štošta o ljudskoj psihologiji (a.k.a. zašto Doom funkcioniše i toliko ljudi ga kapira), čuo o mnogim filmovima koji su služili kao izvor inspiracije, naučio o tada revolucionarnoj BSP tehnici (kao nekome ko je po struci programer to puno znači) itd.

[nameless1]

Rockstar kaže:

Зависи шта играш. Са авантурама је нестао тај део, ја сам након Siberia и The Longest Journey (први део) игара био други човек. Врхунска уметност.

Igrao sam obe igre, kao i većinu onih za koje se govori da imaju sjajne priče (npr. Planescape Torment) i ne smatram da je u pitanju vrhunska umetnost, barem što se priče tiče. To su veoma dobre fantasy priče, pogotovu za medij video igara, ali čak i one ne mogu da se mere fantasy knjigama poput Beskrajne Priče, Gospodara Svetlosti, Gormengasta itd.. a tek da ne počinjemo sa ozbiljnom književnošću i kinematografijom. Ali, sama interaktivnost igara dovodi do toga da je stepen uživljavanja veći, jer je igrač glavni akter, on komunicira sa likovima, on istražuje lokacije, rešava probleme.. otuda priča koja bi u nekoj knjizi/filmu delovala prosečno, u video igri može biti višestruko zanimljivija jer je deo jedne veće celine. Potencijal video igara je ogroman..

Meni su knjige, filmovi/serije i igre komplementarni. Na kratko me vode u neki drugi svet, neko drugo vreme i pružaju predah od realnog sveta koji ume da bude dosadan u svojoj trivijalnosti..

caine kaže:

Inace, meni su Die Hard i Escape from NY mnogo vise od puke zabave..

I meni Deus Ex i Half Life 2..