[AAR] Vampire the Masquerade: Bloodlines

[Maladikt]

Otišao sam do plesnog podijuma i počeo da demonstriram svoje plesačke sposobnosti. Ljudi koji su do tada igrali su me prvo gledali kao najgoru budalu, a onda su mi se pridružili. Devojke su se bacale oko mene i nije im nimalo smetala moja monstruoznost. Lepo je biti voljen.

Kada mi je to dosadilo, otišao sam do debelog, tetoviranog barmena i pitao ga za Terezu Vorman. Rekao mi je da se popnem do nje liftom, što sam i uradio. Kada sam došao na sprat, muzika odozdo se više nije čula, ali ju je zato zamenila svađa koju sam čuo dok sam stajao ispred vrata koja su vodila ka Terezi. Džanet i ona su vikale jedna na drugu posle čega se čuo tresak vrata, a svađa je prestala.

Ušao sam unutra i zatekao vitku plavušu u sivom, poslovnom kompletu sa kosom vezanom u punđu i naočarima na nosu. Bila je pljunuta Džanet, samo u konzervativnom pakovanju.

Bliznakinje, pomislio sam. Ovo će biti zanimljivo.

Tereza Vorman mi je potvrdila da su ona i poremećena srednjoškolka sestre, ali ne i da su ona i Bertram Tang u svađi.

On se skriva svojevoljno, uveravam te.

Zašto mu onda ne javiš da može da izađe iz skloništa?

Mmm, ne znam baš. Voljna sam da stavim na stranu svoje razmirice sa tim gadnim Nosferatuom, bez uvrede, ali za uzvrat ćeš morati da mi pomogneš da se rešim jednog prilično problematičnog duha koji posećuje mesto u koje želim da investiram.

Hm, a zašto te ne bih prosto ubio? Rešio bih problem i Tangu i sebi.

Tvoja egzistencija, novajlijo, trenutno visi o koncu. Bolje bi ti bilo da sebi ne stvaraš neprilike.

Ako tako postaviš stvari... rekao sam i upitao je za detalje.

Tereza mi je rekla da je neophodno da odem u hotel Ocean House i da nađem neki predmet koji predstavlja sidro za koje se taj duh drži u ovom svetu. Taj predmet je trebalo da donesem njoj i cela stvar će biti sređena. Dala mi je ključ koji je otvarao vrata u kanalizaciji kojima se do hotela jedino moglo doći u to doba noći. Prihvatio sam ulogu potrčka, ponovo.

Pre nego što sam otišao iz kluba, osvrnuo sam se i primetio jednog mladića koji je stajao za šankom i netremice me posmatrao. Na njegovom licu je titrao smešak. Zaintrigiran, prišao sam mu i dozvolio uvid u krupniji plan moje osakaćene pojave. Očekivao sam da će početi da bulazni, užasnut i preplašen, a on je bio presrećan što me vidi!

[Maladikt]

Otkrio mi je da se zove Noks i da radi upravo za Bertrama Tanga. Njegov gospodar je isto bio Nosferatu, pa me je zato i prepoznao kao vampira. Ispostavilo se da je veza između njih dvojice dublja od poslovne. Ushićeni mladić je s vremena na vreme pio krv svog poslodavca čime je dobijao veću snagu, bržu regeneraciju, osećaj da je upravo okusio najbolju drogu na planeti, ali i zavisnost.

Međutim, pošto su Bertram i Tereza bili u svađi, Nosferatu se prikrio što je značilo prekid dotoka krvi za Noksa. Da problem bude još veći, počeo je da ih uhodi nekakav azijatski vampir, a Noksu je naređeno da ga eliminiše. On to nije mogao da uradi, budući da je bio slabašni čovečuljak, te me je zamolio da ga izvučem iz nevolje. Prihvatio sam, ne bih li se još malo približio vampiru kojeg tražim.

Jedini trag koji mi je Noks dao je bila vozačka dozvola koju je Azijat ispustio pri jednom od njihovih susreta. Ona je glasila na ime Virdžila Kramba i bila je, očigledno, tuđa, jer je slika prikazivala osobu crne puti. Azijat, ali za malo.

Podatke o Krambu sam dobio iz Kilpatrikovog kompjutera. Ispostavilo se da je vlasnik vozačke dozvole bio mrtav i da se njegovo telo nalazilo u mrtvačnici lokalne klinike. Otišao sam tamo i pronašao njegov leš kako leži nasred prostorije. Tu je bio i jedan poveći, zaključani sanduk, koji sam obio i pronašao srebrni prsten i ključ od mesta po imenu Foxie Boxes.

Dok sam se peo ka izlazu iz klinike setio sam se one devojke koja je ležala u ambulanti rasporenog stomaka, a u glavi su mi odzvanjale Noksove reči. Regeneracija i zavisnost, tako je rekao, zar ne?

Pronašao sam je kako i dalje leži u nesvesti. Kandžama sam rascepio sebi venu na ručnom zglobu koji sam prislonio na riđokosine usne. Ona se naglo probudila, zgrabila me za ruku i počela sa uživanjem da pije moju krv. Kada je završila, pogledala me je i upitala:

Šta se događa?

Sve će biti u redu, rekao sam joj u nadi da ću i ja dobiti uskoro svog poslušnika.

Izašao sam iz klinike i otišao u Foxie Boxes. U jednoj od prostorija sam pronašao izveštaje Tangovog progonitelja koji je izgleda bio neka vrsta izvidnice drugim takozvanim azijskim vampirima. U ovim dokumentima, on im je poručivao kako je Santa Monika spremna za okupiranje, ma šta to značilo. Poslednji zapis je spominjao i mene kao i moj sukob sa tim Azijatom koji je bio neminovan.

Produžio sam dalje i naišao na jednu poveću prostoriju ispunjenu kutijama u kojoj me je čekao vampir kojeg sam tražio. U rukama je držao samostrel, a ja sam izvadio nož koji sam nosio za pojasom.

[Maladikt]

Azijat je sve vreme skakutao po onim kutijama i tražio pogodnu priliku da me prostreli. Međutim, čim se spustio na zemlju, aktivirao sam Moć i počeoda ga sečem. Posle nekoliko uboda, on se strovalio i ispario pred mojim očima praktično me ni ne dodirnuvši.

Vratio sam se u Asylum i obavestio Noksa o naprasnoj smrti njegovog progonitelja. Zahvalio mi se i rekao kako mi ne može dati nikakvu nadoknadu jer je Tang još uvek bio u izgnanstvu. Prosiktao sam mu u lice i pomislio da bi bilo bolje da su ove muke nešto vredele.

Izašao sam iz kluba i zaputio se u kanalizaciju.

[Red Dragon]

Nije lose, nije lose, zanimljivo je videti kad se sve radi bas suprotno od onog sto inace radimo.

[Iilija64]

odlično. bravo.

[dodgeme]

svaka cast evo sad mi dodje da uzmem da ugram vampire opet, kad bih nasao CD samo

[Maladikt]

Kao što neki ljudi znaju, približava se januarski rok. Iz tog razloga ću pauzirati rad na AAR-u, negde do kraja januara. Završio sam deo u Ocean House hotelu, ali nikako da stignem da ga prekucam i postavim. Uradiću to u narednom periodu, ako budem imao vremena (u šta sumnjam), a ako ne, onda će to biti krajem januara, kada prođe frka oko kolokvijumske nedelje i ispitnog roka.

Ponavljam, rad na AAR-u je samo pauziran, ne i prekinut. Imam veliku volju da ga završim (ništa na kompu nisam ni igrao od igara od kada sam počeo da ga radim), što ću i uraditi (koliko god dugo mi bude bilo potrebno da ga završim). U slobodno vreme pišem razne stvari, tako da mi ovo nije nikakav problem, a pošto slobodnog vremena više nema-kreće pauza.

Do tada, budite mi zdravi, veseli i debeli.

[peccatum]

kako te samo nije mrzelo Oo

svaka chast

[Maladikt]

Kad neko voli da piše, pa još piše o igri koju obožava...

[Maladikt]

Već neko vreme ne posećujem forum, kao što su neki možda već primetili.

Do daljnjeg ne nameravam da ovde više postavljam poruke tako da sam smatrao da bi bilo korektno da se obratim onima koji žele da nastave da prate pisanje AAR-a, na kojem je rad nastavljen. Ako ima takvih mogu mi se obratiti preko lične poruke.

Pozdrav svima.

[Iilija64]

Maladict kaže:

Već neko vreme ne posećujem forum, kao što su neki možda već primetili.

Do daljnjeg ne nameravam da ovde više postavljam poruke tako da sam smatrao da bi bilo korektno da se obratim onima koji žele da nastave da prate pisanje AAR-a, na kojem je rad nastavljen. Ako ima takvih mogu mi se obratiti preko lične poruke.

Pozdrav svima.

Pozzz prijatelju. Sretno. Nedostajat ćeš nam.

[Maladikt]

Spustio sam se kroz otvor koji se nalazio iza Asyluma i potražio vrata koja su vodila ka hotelu na mapi koja je visila na zidu u kanalizaciji. Pronašao sam ih, otključao klučem koji sam dobio od Tereze i popeo se na površinu.

Kada sam izašao, zatekao sam oronulu zgradu ograđenu žicom čije je dvorište bilo razrovareno i davno zaboravljeno. U blizini se nalazio i jedan zarđali vagon u kojem sam pronašao ključ od hotela. Prišao sam ulaznim vratima ruševine u koju sam se zaputio kada mi je sijalica koja ih je osvetljavala eksplodirala u lice. Prosiktao sam u prazno i okrenuo ključ u bravi nakon čega sam stupio u unutrašnjost zgrade.

Vrata su se zatvorila za mnom uz prodoran tresak koji je odjeknuo holom usnulog hotela. Pokušao sam da ih ponovo otvorim, ali je svaki moj pokušaj bio uzaludan. Ako nema nazad, ostaje jedino napred, pomislio sam.

Zakoračio sam ka stepeništu koje se nalazilo nasred prostorije kada se na mene sručio luster koji sam jedva izbegao bacivši se unazad. Tri slučajnosti jedna za drugom? Teško.

Sve prostorije u prizemlju su bile zabarikadirane daskama tako da nisam mogao da doprem do njih. Prošetao sam se malo holom i ubrzo shvatio da sam i više nego nepoželjan. Slike i sijalice na zidovima, vaze i lampe na stolovima, sve je letelo i pucalo u mom pravcu. Posle par primljenih udaraca, poruka je bila sasvim jasna. A onda je moj domaćin dobio i lik.

Pokušao sam da razglavim daske na jednim vratima. Nisam uspeo u svojoj zamisli, a kada sam se okrenuo, ugledao sam siluetu bradatog, crnokosog muškarca koji je držao u rukama crvenu, vatrogasnu sekiru. Stajao je preda mnom u deliću sekunde, a onda nestao. Iako sam došao u hotel u potrazi za duhom i znao za njihovo postojanje nije mi bilo svejedno.

Ako postoje vampiri, zašto ne bi i zapušteni, pomahnitali duhovi sa sekirama u rukama koji prepadaju nepozvane goste? – pomislio sam i krenuo ka stepeništu.

Dok sam se uspinjao začuo sam lagano krckanje trošnog drveta po kojem sam gazio. Potrčao sam ka vrhu , međutim, ipak sam propao kroz trulo stepenište i uz tresak se prizemljio na beton hotelskog podruma. Još jedna ‘slučajnost’ u nizu. Imao sam dva puta. Prvi je vodio levo, ka liftu, a drugi pravo ispred mene gde se dalje račvao. Zaputio sam se ka liftu za koji se ispostavilo da ne radi jer je struja bila isključena. Onda sam se vratio na drugi put gde sam došao do raskrsnice.

Dok sam prilazio račvanju puta ispred mene je protrčala crnokosa žena u beloj haljini. Pojurio sam za njom skrenuvši nadesno, ali je ona u deliću sekunde nestala. Došao sam do neke prazne prostorije. Na jednom od zidova sam primetio veliku pukotinu. Kada sam joj prišao sijalica sa plafona je pukla, a ja sam nasrnuo nogom na oštećeni zid i srušio ga dovoljno da napravim rupu kroz koju sam se mogao provući.

Dospeo sam u prostoriju koja je nekada verovatno služila kao ostava. Na jednoj kutiji sam pronašao primerak novina čija naslovna strana je je govorila o dečijoj odsečenoj glavi pronađenoj u vešernici, u jednoj od mašina za pranje rublja.

Bolesno, pomislio sam, sviđa mi se.

Iz ostave su vodila samo jedna vrata koja su me dovela na mesto gde sam propao kroz stepenište. Vratio sam se na raskrsnicu i ovog puta skrenuo levo. Pronašao sam vešernicu. Ušao sam unutra i zatekao... veš mašine. Prišao sam im kada su se na jednoj otvorila vrata od bubnja uz sablasnu škripu. Zavukao sam ruku u otvor koji je zjapio kada me je nešto zgrabilo iznutra i počelo da me vuče dok sam se koprcao i vrištao moleći za goli (ne)život. Urlao sam dok mi je ruka sve više nestajala u grozomornom otvoru paklene veš mašine. Još malo i gotov sam, nikada više neću piti slatku, crvenu krv. Zašto živote, zašto?

A onda je mrmot zavio čokoladu u foliju, a ja sam iz mašininog bubnja izvukao ključ koji se tu nekim čudom našao. (Deo od zavlačenja ruke u bubanj do vađenja ključa se nikada nije ni dogodio. Svaka sličnost sa klišeiziranim horor filmovima je namerna. Prim. Z.)

Na privesku je bio zakačen kartončić na kojem je pisalo grejanje.

Prostorija kojoj je odgovarao ključ se nalazila u blizini vešernice. Vrata su vodila u sobu za održavanje u kojoj su bili vodovi za struju i grejanje. Provukao sam se pored gomile cevi i pronašao prekidač koji je aktivirao protok struje u hotelu. Pomerio sam ga iz isključenog položaja i posle delića sekunde neonke u sobi su počele da se pale i osvetljavaju prostoriju. Dok sam prolazio pored onih cevi vraćajući se natrag one su odjednom popucale i opržile moje mrtvo meso vrelom parom koja je grejala ovu napuštenu zgradu. Besno sam prosiktao i zaputio se ka liftu koji je sada svakako ponovo bio u funkciji. Bio sam u pravu.

Liftom sam se popeo na prvi sprat koji se nalazio povrh stepenica kroz koje sam nešto ranije propao. Na trenutak sam ponovo ugledao prikazu žene u belom koja je opet ubrzo nestala. Počeo sam redom da pretražujem sobe ne bih li pronašao makar neki trag. Sa desne strane su bile dve sobe, a sa leve jedna – zaključana. Dok sam prilazio prvoj, njena vrata su se otvorila kao nevidljivom rukom gurnuta i ja sam kročio unutra. Stvari su bile razbacane, a na podu se nalazio crtež koji je oslikavao četvoročlanu porodicu – mamu, tatu i dva deteta. Tata je bio vrlo... upečatljivo prikazan.

[Maladikt]

Ušao sam u drugu sobu nakon što sam, za promenu, sam otvorio vrata. Ona su se, međutim, zalupila za mnom, a svetlo se za trenutak ugasilo. Kada je posle par trenutaka sijalica proradila na zidu naspram kojeg sam stajao je osvanula poruka koja je glasila krato i jednostavno: Napolje. Pošto su lampe i slike po ko zna koji put poletele ka meni odlučio sam da poslušam svog domaćina, ali ne pre nego što sam pretražio sobu i pronašao ključ za koji se ispostavilo da otvara prostoriju sa suprotne strane stepeništa.

Još jednom sam ugledao žensku prikazu dok sam se kretao ka zaključanoj sobi. Unutar nje sam pronašao rupu u podu koja je vodila do restorana koji je u prizemlju bio zabarikadiran. Odatle sam se liftom za porudžbine spustio do kuhinje koja je bila na donjem nivou. Tu sam pronašao knjižicu za koju se ispostavilo da je dnevnik izvesne Tifani koja je prebivala u hotelu sa svojim mužem Edom i njihovim sinom Edom Mlađim. No, njihov boravak se završio tragično, tako što je Ed ubio svoju ženu iz ljubomore izazvane medaljonom koji je Tifani dobila od svoje majke, a za koji je on smatrao da je poklon njenog ljubavnika. Manjak komunikacije između zeta i tašte se za Tifani pokazao kobnim.

Gungula polako počinje da se rasvetljava, pomislio sam. Bradonja sa sekirom je verovatno ubica – Ed, žena u belom koja mi je pokazivala put sve vreme je zasigurno duh upokojene Tifani, a medaljon koji je celu zbrku i napravio bi mogao biti upravo stvar zbog koje sam i došao na ovo prokleto mesto.

No, ne lezi vraže. Još dok sam prelistavao dnevnik, kuhinjski inventar je počeo da leti ka meni: šerpe + lonci (ali srećom) – noževi. Razvalio sam vrata koja su vodila iz kuhinje i uvukao se u ventilacioni otvor u susednoj sobi. Dok sam puzao kroz cev u glavi sam čuo ženski šapat koji mi je poručivao: Budi oprezan.

Iskobeljao sam se iz ventilacije i dospeo u kanal kojim se kretao lift između spratova. Pogledao sam naviše i video kako višetonska skalamerija upravo juri vrtoglavom brzinom ka mojoj unakaženoj faci s namerom da je ispegla do savršenstva. Skočio sam u stranu i pustio preraslu kutiju da se strovali pored mene. Obližnjim merdevinama sam se popeo na treći sprat. Tu sam u jednoj od soba pronašao nekakvu čudnu grančicu koju sam zadenuo za pojas osetivši njenu natprirodnu moć koja me je u trenutku preplavila. Elaborat na tu temu će uslediti neki drugi put, a možda i neće.

Preko strovaljenih greda sam se uspentrao na četvrti sprat gde sam konačno našao ono zbog čega sam došao. Ušao sam u sobu 310. koja se, onog trenutka kada sam kročio u nju, preobrazila u svoju sliku i priliku iz najboljih dana ove rupe. Unutra sam pronašao crveni medaljon sa velikim dragim kamenom koji je ležao na stočiću čekajući me. Uzeo sam ga u ruke, a soba se vratila u svoje pređašnje stanje, sa sve rupom na sredini koja me je odvajala od njenih ulaznih vrata. Skočio sam na sprat ispod i zaputio se ka izlazu iz hotela, koji je sada bio otključan. Nisam naišao više ni na jednu prepreku, sa ovog ili onog sveta, što je bila potvrda da sam pronašao neophodni predmet.

Napustio sam ludu kuću, tako da mi je jedino još preostalo da odnesem komad nakita koji sam pronašao autokrati sa podvezicama i dubokim dekolteom u drugoj, još luđoj kući. Vratio sam se u Asylum i potražio Terezu na spratu kako bih joj dostavio glupi medaljon. Dok se lift uspinjao ka kancelariji zamišljao sam kako je davim prokletom ogrlicom zbog koje sam morao da pretrpim sve ono u napuštenom hotelu. Sve bi bilo mnogo lakše kada bih to uradio.

Otvorio sam vrata i zatekao Džanet kako se vrpolji očigledno iščekujući moj dolazak.

Nisi čak ni pokucao na vrata? Mogla sam da se presvlačim i ko zna šta bih onda morala da ti uradim, progovorila je koketa ugledavši me.

Odgovorio sam joj da prekine sa glupostima jer me njene bubice ne interesuju. Zatražio sam da vidim Terezu na šta je ona počela da prosipa priču kako je njena starija sestra stalno ponižava i kako ona nije obična glupačica. Onda mi je rekla da joj dam ono što sam doneo Terezi jer može i ona da se postara za to. Odbio sam.

Dobro onda, rekla mi je. Međutim, pošto si već bio toliko hrabar da rovariš po onom hotelu mogao bi da uradiš nešto i za mene.

Ne, odgovorio sam joj. Dosta mi je igranja uloge potrčka za vas kučke. Idem ja odavde.

Idi sada i Bertram ti nikada neće pomoći. Lično ću se pobrinuti za to, počela je plavušica da me ubeđuje.

Dobro, ali ne volim kada me neko ucenjuje. Zapamtiću ti ovo.

Sva ushićena mojim pristankom, Džanet je počela da mi servira detalje onoga što želi da uradim za nju. Uputila me je u galeriju Noir koja se nalazila nedaleko od njenog i Terezinog kluba. Navodno, tamo se održavala izložba slika koju je organizovala određena grupa vampira koja želi da stekne prevlast u Santa Monici. Trebalo je da slike uništim kako bih im pokvario planove. Dodatni zadatak je bio da ukradem novac od humanitarnih priloga. Eto zabave, pomislio sam i napustio klub.

[Maladikt]

Galerija se nalazila odmah do Asyluma. Bila je to omanja zgrada ispred koje je stražario debeljko u uniformi organa reda i (malo manje) zakona. Stajao je pored glavnog ulaza, a iza njega se nalazila uličica koja je vodila ka sporednom, tako da nisam mogao da izbegnem susret oči u oči. Čim me je primetio, ustanovio je da nešto nije u redu sa mojom pojavom. Izgleda da ipak nije bio toliko glup.

Koji god da si đavo, preporučujem da se evakuišeš iz okruženja momentalno pre nego što pozovem podršku u vidu dodatnog bezbednosnog osoblja, rekao mi je blago mucajući dok se trudio da održi sliku hrabrog i postojanog policajca. Onda se okrenuo i ušao u uličicu između garaže i galerije koja je vodila ka sporednom ulazu.

Greška, debeli, pomislio sam i nasmejao se u sebi. Osetio sam svoje očnjake koji su se izduživali iz suvih, nabubrelih desni koje dugo nisu osetile ukus sveže krvi. Bilo je vreme za večeru, a čuvar se nudio na tacni kao specijalitet pun kalorija. Dok se veselo osvrtao oko sebe, prišao sam mu sa leđa i iscedio ga do poslednje kapi krvi. Nek’ ide život, pomislio sam i veselo podrignuo.

Lako sam obio sporedna vrata i ušao u galeriju. Unutra su bile izložene četiri slike koje su prikazivale (našeg) Tvorca: Kain ubija Avelja, Bog proklinje Kaina, Kain upoznaje Lilit i Kain ubija Lilit. Zanimljiv čova, išao okolo i ubijao rodbinu.

Izvukao sam nož i počeo da sečem slike. Ispostavilo se da sam dobio višestruku zabavu. Pre svega, slike su morale biti uništene određenim redom, što sam shvatio tek kada sam ih isekao po par puta nakon čega bi se vratile u normalno stanje. Nije bilo baš zabavno kada bih pogrešio redosled zbog čudnog bola u grudima koji bih osetio dok bi se slike magično isceljivale, ali sam makar dobio priliku da ih uništim nekoliko puta.

Kada sam konačno obavio stvar kako treba, dobio sam još malo užitka. Slike su počele da krvare iz rupa koje sam u njima napravio. Gusta, crvena tečnost je počela da se skuplja na sredini prostorije i obrazuje čovekoliki oblik. Kada se ritual završio, stvorenje me je napalo. Opijen ukusom čuvareve krvi koji sam još uvek osećao u ustima i metalnim mirisom koji je moj napadač širio prostorijom razjareno sam krenuo u napad. Aktivirao sam Moć i isekao stvorenje na komade (bolje reći kapljice). Kada je biće palo pod mojim udarcima, krv od koje je bilo sačinjeno je pljusnula na pod. Stuštio sam se ka njoj pokušavajući da je prinesem ustima kao privučen najjačom drogom na svetu i počeo da lapćem dok cela tečnost nije misteriozno nestala sa poda, a i iz mojih usta. Ustao sam i osetio se kao najgora budala. Raspoloženje mi se vratilo kada sam pronašao kutiju sa dobrotvornim prilozima i inkasirao $250 iz nje.

Napustio sam galeriju i otišao u Asylum kako bih ovu papazjaniju konačno priveo kraju. Kako je ispalo, prebrzo sam se ponadao.

U kancelariji me je dočekala Tereza mrko me gledajući kroz naočari koje su joj davale diktatorski izgled. Tada su krenule packe.

Ti! Šta si razmišljao?! Galerija! To je bila moja izložba! Zar si mislio da neću saznati?!

Posramljeno sam spustio pogled shvativši da me je Džanet debelo nasankala. Ne samo da je bespotrebno odložila moj susret sa Bertramom Tangom, već me je iskoristila da napakosti sestri. Tuše.

U glavi mi se obrazovala slika male ludače i mojih ruku oko njenog tankog, belog vrata koji polako krcka pod stiskom. Obavi ovo prvom prilikom, zabeležio sam u glavi mentalnu poruku za budućnost.

Moja pravdanja Terezi nisu urodila plodom. Istrgla mi je medaljon iz ruke i naredila da obavim za nju još jedan zadatak inače ništa od mog susreta sa Nosferatuom. Nije mi bilo pravo, šta više bio sam besan, ali sam mogao da se ljutim samo na sebe. Dobro, i Džanet je bila prilično dobra meta za usmeravanje mržnje, ali to ću već srediti kada je budem sreo.

Priča je bila sledeća. Sestre su se posvađale i u žaru prepirke Tereza je izgovorila nekoliko gadnih pretnji zbog čega je ova druga lujka pobegla. Trebalo je da se nađem sa njom u obližnjem kafeu, u zadnjem delu - pored telefona, i ubedim je da se vrati jer njena sestra, navodno, nije tako mislila. Pravi sam potrčko, pomislio sam.

Istrčao sam iz prostorije i otišao u kafe. Džanet još nije bila stigla tako da sam se uputio ka telefonu kako bih je sačekao. Primetio sam da je lokal neobično pun dok sam prolazio pored četiri smutljiva lika koji nisu obraćali posebnu pažnju na mene. Babin leš su do sada već uklonili, a za šankom je okrenut leđima stajao šanker.

No, nisam ni stigao do telefona, a već sam čuo pucnjavu i osetio kako mi se meci sa leđa zarivaju u moje mrtvo meso. Okrenuo sam se i ugledao onu istu četvoricu kako mlataraju pištoljima, a jedan je čak nosio pumparicu. Aktivirao sam Moć i rešio se bagre dok je šanker mirno prao sudove ne dajući ni pet para za masakr koji sam upravo napravio. Pošto je već bio tako miran, prišao sam mu i poslužio se njegovom krvlju, gre’ota da se baci. Zatim sam krenuo ka izlazu kada je telefon u zadnjem delu počeo da zvoni.

Podigao sam slušalicu i začuo Džanet kako me plačljivim glasom zove u pomoć jer Tereza preti da će je ubiti. Zlokobni kez mi se razvukao preko celog deformisanog lica. Ovo... moram... da... vidim! – odjeknulo mi je u glavi.

Zašto bih ti pomogao, ludačo? Ionako sam dovoljno pretrpeo zbog tebe, odbrusio sam joj u slušalicu.

Tereza će nas oboje ubiti! Bez mene nikada nećeš živ napustiti Santa Moniku.

[Maladikt]

Zaustio sam da je pitam zašto bi Tereza želela da me ubije kada se veza prekinula. Nemajući drugog izbora, otišao sam natrag u klub kako bih prisustvao smaknuću psihotične Džanet i, ako Kain da, imao makar malog udela u njemu. Obećao sam sebi osvetu koju sam nameravao da ispunim. Još pred kancelarijom sam čuo viku i dreku. Prošao sam kroz vrata i zatekao čudan prizor: unutra su me dočekale sestre, Tereza i Džanet, u jednom telu, podeljenom na pola. Vitlajući pištoljem Tereza, koja je u tom trenutku zauzimala desni deo tela, me je upozorila da se ne mešam. Onda je počelo prepucavanje između dva entiteta zarobljena u jednom, đavolski zgodnom, pakovanju.

Prepričavanje tog razgovora bi predstavljalo skrnavljenje sećanja koje još uvek imam na njega (tada sam se smejao kao nikada posle smrti) kao i dogovora koji sam sklopio po njegovom završetku. Reći ću samo da sam iz njega otkrio razne pikanterije o glavnom vampiru Santa Monike. Ili je bolje reći vampiricama?

Epilog ovog burnog razgovora je stavio pred moju malenkost izbor: koji od dva entiteta zadržati u životu (budući da su obe bile spremne da mentalnom motkom proteraju ovu drugu iz glave, čija god ona zapravo bila)? Tereza je bila brutalni diktator koji mi, iako mi je malo išao na živce i nije bio u toliko seksi izdanju kao druga sestra, nije pravio neke veće probleme od trenutka kada sam je upoznao. Džanet, sa druge strane, je bila jedna obična balavica koja me je toliko navozala da sam se već ranije zakleo da ću joj se osvetiti. Izbor je bio logičan i neopoziv.

Kada se malo upristojila, Tereza mi je rekla da se Bertram Tang krije u napuštenoj cisterni u blizini Kilpatrikove firme, kao i da će jedan od uslova njihovog međusobnog primirja biti da mi Nosferaru pomogne u onome što od njega budem tražio. Zamolivši me da o onome čemu sam prisustvovao nikome ne pričam (na šta sam ja, očigledno, pristao i delimično uspeo u ispunjenju) ispratila me je do izlaza čežnjivim pogledom. Susret sa Tangom je bio na pomolu. Terezin arhineprijatelj je živeo u improvizovanoj straćari koja je predstavljala nekadašnju poveću cisternu. Lepo se skućio: dva prljava, ogrezla dušeka, lampa i računar – sve što je jednom prosvećenom Nosferatuu potrebno. Bertram me je srdačno pozdravio posle čega smo prešli na detalje. Objasnio mi je kako da dođem do skladišta na kojem je po Prinčevom naređenju bilo neophodno upotrebiti eksploziv koji sam onomad povratio za Merkurija (neka mu je laka crna zemlja). Rekao mi je da zgrada pripada Sabatima, jednoj od vampirskih sekti koja regrutuje bezumne vampire koji glorifikuju svoje (naše) prokleto stanje, žive da bi pili krv, a ne obrnuto, teže uspostavljanju dominacije svetom i rade još gomilu gluposti. Zanimljiv deo Tangovog pripovedanja je bio da za Sabate rade čak i ljudi koji imaju želju da i sami postanu vampiri.

Sabati žele da svi znaju sa kim imaju posla, rekao mi je Nosferatu. Zato, ako budeš morao da razbiješ par ljudskih glava, ne očajavaj. Posmatraj to kao očuvanje vampirskih tajni.

Zatim mi je dao mapu kanalizacije i preporučio da se po gradu krećem upravo džogiranjem kroz podzemne splačine jer ću teško moći da koristim javni prevoz zbog svog lica. Takođe mi je rekao da navratim ponekad jer će mu trebati mladi Nosferatu kao što sam ja. Napustio sam ga i otišao u skladište.

Do svog odredišta sam došao koristeći mapu koju mi je dao Tang. Izašavši na površinu, obreo sam se u nečemu što je veoma ličilo na WC. Ogavan smrad, pisoari, mokraća po požutelim pločicama... da, definitivno je to bio WC. Izašavši odatle, obreo sam se u ruševinama nečega što je moglo predstavljati nekakvu pomoćnu zgradu. Unutra su bila i dva tipusa kojima sam prerezao grkljane sa leđa dok su obavljali nuždu. Zatim sam izašao napolje gde sam naleteo na pogurenog beskućnika koji se grejao pored vatre iz bureta. Prelomio sam mu vrat, za svaki slučaj – ako sam već želeo nešto da sravnim sa zemljom svedoci mi svakako nisu bili potrebni. Zatim sam krenuo napred, ka skladištu. Prošao sam pored nakoliko matorih, zarđalih vagona koji su na tom mestu provodili svoje poslednje dane. Bio sam neoprezan što me je dovelo do toga da sam vrlo nespretno naleteo na još dva mamlaza čija rebra su vapila za temeljnom masažom. Zaskočili su me, a ja sam na brzinu aktivirao Moć i goloruk ih napao. Jednog sam prebio na mrtvo ime, a drugog iscedio do poslednje kapi krvi. Shvatio sam da je neophodno da budem malo pažljiviji nakon čega sam nastavio dalje pažljivo se skrivajući.

[Maladikt]

Došao sam do samog ulaza u skladište oličenog u vidu klizećih vrata koja su se otvarala naviše. Bio je otvoren, a unutra je stajalo nekoliko naoružanih likova. Ulaz je bio malo izdignut, taman toliko da bih morao da skočim da bih ušao unutra. Ovo mi nije odgovaralo jer je to značilo da neću moći da upotrebim Nevidljivost koju još uvek nisam usavršio dalje od neprimetljivosti u pognutom položaju koja bi se prekinula ako bih se uspentrao do vrata. Krenuo sam na sve ili ništa. Izvukao sam sečivo, aktivirao Moć i jurnuo na propalice. Malo sam se preračunao i tada mi se prvi put dogodilo. Sva petorica, koliko ih je bilo, su zapucala na mene, što iz pištolja, što iz pumparica. Bol je bio nesnosan, a meci su mi razdirali telo dok su pronalazili put do mojih unutrašnjih organa. Počeo sam teško da dišem dok je vreme usporavalo oko mene. Osetio sam da mi kraj nije daleko, a osim bola, u meni je počelo da kulja još nešto – bes. Vidno polje mi se suzilo i obojilo crvenom bojom. Ispred sam video jedino krv koja je ključala u venama mojih protivnika. Kandže na okoštalim rukama su mi se izdužile, mišići nabrekli, a čula ojačala. Zver u meni je bila budna i tražila je da bude zadovoljena. Ne uspevajući da održim kontrolu nad svojim telom, jurnuo sam u pravcu naoružanih ljudi, međutim, metalna klizajuća vrata su mi se zatvorila pred njuškom. Nisam mogao dalje, što Zver nije nateralo da se smiri. Počeo sam da trčim između vagona i uništavam okolni inventar pokušavajući da je potisnem u dubinu svoje mračne duše. Posle par minuta, Zver na koju me je Džek upozorio po našem prvom viđenju je ponovo zaspala čekajući da je novi nalet straha ili besa probudi.

Vrata su bila zatvorena te sam morao da pronađem alternativni ulaz. Obišao sam malo oko zgrade i naišao na dečka koji je pušio cigaretu dok je ispitivačkim okom posmatrao nešto samo njemu vidljivo na obližnjem zidu za koji su bile zakačene – merdevine, baš ono što mi je trebalo. Poslao sam ga u večna lovišta i uspentrao se merdevinama koje su me dovele do greda pod samim krovom skladišta. Pogledao sam dole i video da se nalazim tačno iznad glava onim buzdovanima koji su pre par minuta zapucali na mene. No, odlučio sam da ih ostavim na miru tako da sam ih zaobišao i krećući se po gredama došao do suprotnog kraja zgrade u kojem se nalazilo još čuvara i nekakve kancelarije. Aktivirao sam Nevidljivost i spustio se tačno ispred vrata jedne od njih koja se nalazila na metalnoj platformi, iznad ljudskih paćenika koji su patrolirali ovim mestom. Obio sam bravu i ušao unutra. Izvadio sam eksploziv koji sam sve vreme nosio sa sobom i aktivirao ga po Bertramovim instrukcijama postavljajući tajmer na tri minuta što će mi dati dovoljno vremena da se izgubim pre nego što postane previše vruće.

Izašao sam iz prostorije održavajući nevidljivost i primetio da su se svi čuvari razleteli po skladištu kao da im se aktivirao neki interni alarm koji je detektovao bombu koju sam upravo aktivirao. Čudno, nema šta. Bekstvo nije bilo veći problem jer me niko nije mogao primetiti zahvaljujući Nevidljivosti. Odgegao sam se polako do izlaza koji je preda mnom razvalio neki čovekoliki stvor sa iskeženim očnjacima koji se osećao na kilometar. Verovatno jedan od Sabata, pomislio sam i prošunjao se pored njega dok se on bečio i osvrtao tražeći me. Kada sam se dovoljno udaljio, uspravio sam se i nastavio dalje trčećim korakom. Naišao sam na, kako će se ispostaviti, poslednju prepreku: još jednog Sabata. Skočio je na mene sa leđa snažno me ošinuvši prljavim kandžama što je u meni još jednom te večeri probudilo Zver. Urliknuo sam i bacio se napred nekontrolisano ga mlateći rukama sve dok se njegovo telo nije pretvorilo u prah, nakon čega se Zver ponovo umirila.

Žešći trip, pomislio sam. Zver je bila ok, samo što nisam bio u stanju da se kontrolišem kada sam bio pod njenim dejstvom. No, uz nju sam bio brži i jači što je bila neka vrsta kompenzacije.

Ako bi se probudio pred civilima to bi mogla biti zeznuta stvar, ali bi inače mogla biti veoma korisna, rekao sam samom sebi.

Kada sam se vratio u normalno stanje (ako se ono tako moglo nazvati), neometano sam došao do izlaza, tačnije do mesta na kojem sam skrckao vrat onom beskućniku. Dok sam prilazio ulazu u pomoćnu zgradu iz čijeg WC-a sam ispuzao, začuo sam vučije zavijanje, a za njim i topot šapa koje su kandžama grebale metalnu površinu. Osvrnuo sam se i ugledao belog vuka koji je trčao ka meni preko vagona dok se u pozadini čula eksolozija, mojih ruku delo. Skočio je i zaustavio se ispred mene dok mu je para kuljala iz raščepljenih čeljusti. Otresao se i uspravio na zadnje noge. Ne, nije počeo da izvodi cirkuske akrobacije već se preobrazio u ljudski oblik: bio je to vampir, po svemu sudeći neki koji je imao sposobnost transformacije u životinju. Nosio je naočari romboidnih okvira i imao vrlo čudne oči sa narandžastim beonjačama i žutim, izduženim zenicama. Veći čudak od mene, zamalo.

Skladište... tvoje delo, pretpostavljam, započeo je stranac.

Da, obrecnuo sam se. Šta planiraš da uradiš povodom toga?

Ti si nov u ovom životu, zar ne? Kladim se da još nisi uvredio nekog od starijih. No, ovo je grad pun prilika, odgovorio mi je stranac smirenim tonom.

Mmmda, i ko si ti i zašto me pratiš?

Vidim da me reputacija, makar jednom, ne prestiže. Moj ime je Beket. Nisam te pratio, makar ne namerno; jednostavno smo se zatekli na istom mestu u isto vreme... iz različitih razloga. Tako mi je žao ako sam te isprepadao.

[Maladikt]

Zatim me je upitao da li sam video ili osetio nešto čudno od mog Preobražaja. Beket je, navodno, dobio dojavu od svojih saradnika da se u Los Anđelesu događa nešto čudno što izaziva neobičan osećaj pritiska u večernjem vazduhu. Kako da ne, pomislio sam i rekao mu da ne znam ništa o tome.

Bilo mi je pravo zadovoljstvo, nastavio je Beket. Siguran sam da ćemo se sresti ponovo. Ili nikada više. Prijatno veče, mladiću... i budi pažljiv, vrlo je verovatno da te jure Sabati.

Hah, čudilo bi me da nije tako, odgovorio sam tom vampiru čudnog izgleda, sposobnosti i interesovanja nakon čega sam ga napustio i kroz smrad kanalizacije se vratio u Bertramovu jazbinu.

Nosferatu me je pohvalio na dobro obavljenom poslu rekavši mi da se eksplozija osetila na kilometar, kao i da se moj rad premijerno prikazuje na svim vestima. Bio sam počastvovan. Zahvalio sam mu se i upitao ga da li zna nekoga po imenu Beket. Ne šališ se? Pričao si sa Beketom? Mora da se dešava nešto veliko ako je ON u gradu, rekao mi je Tang i nastavio: Beket je neka vrsta istoričara. Iskopao je više stvari o vampirima nego bilo ko drugi. To je ono što Beket radi; traži istinu o našem... postojanju.

Zanimljivo, možda ćemo se zaista ponovo sresti, Beket i ja. Zatim mi je Bertram ispričao gomilu zanimljivosti o drugim vampirskim klanovima, sektama i važnijim ličnostima u gradu. Glave pune informacija, što potrebnih, što krajnje beskorisnih, izašao sam iz cisterne u kojoj se moj sagovornik odomaćio i krenuo ka svom stanu. Uvukao sam se u svoju jazbinu i otvorio poštu na kompjuteru. Ispostavilo se da me je čekao novi zadatak od LaKroja pre mog odlaska u centar grada i našeg ponovnog susreta. Mojoj sreći nije bilo kraja.

[Maladikt]

Eto, siti se načitajte. Ovo je onaj deo koji sam najavio u AAR index temi. Za koji dan nastavljam tu gde sam stao. Opet kažem, ako naletite na neku grešku, slobodno prijavite. Videću da nakačim i pdf verziju dosadašnjeg teksta.

[Maladikt]

Zadatak je uključivao (sad obrati pažnju) odlazak u Santa Monikinu banku krvi i pronalaženje uzorka vukodlačke krvi koji je tamo nedavno dostavljen, a sve to kako bih sprečio otkrivanje natprirodnog prisustva u gradu. Tada mi se to učinilo vrlo zanimljivim jer sam otkrio da vampiri (pored duhova) nisu jedina stvorenja iz ljudske mašte koja su bila stvarna. U igri su bili čak i vukodlaci.

Obavio sam to na brzinu. Uspentrao sam se na poslednji sprat zgrade u kojoj se nalazio predmet moje potrage. Obio sam vrata i ušao u hodnik gde sam isprepadao čuvara koji je patrolirao i onda mu sa leša pokupio ključ od prostorije za kontrolu supstanci. Međutim, osim što je bila zaključana, ova prostorija je bila nadzirana kamerom koju sam prethodno morao da isključim, kao i da razbijanjem šifre na jednom od kompjutera otvorim frižider u kojem se krv nalazila. Poslić je bio obavljen tako da sam se vratio u stan i ostavio kesu sa krvlju u svom poštanskom sandučetu po Prinčevim uputstvima. Onda sam malo prošetao, a kada sam se vratio u sandučetu me je sačekao svežanj od $150 i poruka od LaKroja koji mi se zahvalio na dobro obavljenom poslu. Bilo je vreme da krenem u centar grada i izvestim Princa o skladištu koje sam nešto ranije digao u vazduh.

Spustio sam se u kanalizaciju i kroz splet podzemnih kanala dobauljao do gradskog centra koristeći instrukcije koje mi je Bertram dao pri našem poslednjem susretu. Izašao sam iz šahta i omirisao smrdljivi vazduh Los Anđelesa koji je bio toliko pun smoga i izduvnih gasova da se mogao seći nožem. Što sam i uradio. Ne, ozbiljno sam izvadio nožekanju i počeo da vitlam njome nasred ulice. Ne lažem, tako mi četiri jahača Apokalipse. Dok sam se ja lomatao po nekoj zabačenoj uličici našao se neko luđi od mene ko mi je prišao sa leđa i bejzbolkom me sastavio sa zemljom. Zastenjao sam i utonuo u mrak.

Otvorivši oči, za divno čudo sam zatekao facu još ružniju od svoje, zapravo tri komada. Sve budala do budale, pomislio sam dok sam gledao tu grupu frikova koji su mi se smejali u njušku i nazivali me svakakvim pogrdnim imenima kao da mi je bilo stalo. Ono što sam zaključio je da su oni bili Sabati. O, da, deca su došla da se osvete jer im je čika pokvario igračkicu - Beket je bio u pravu. Gledao sam Mesec ležeči na hladnom asfaltu dok sam se naslađivao besom koji sam prouzrokovao u svojim otmičarima.

Mislio si da možeš da nam razneseš skladište i izvučeš se? A, krvopijo? Iščupaćemo ti oči i jezik i zube, rekao je jedan od njih.

Želim njegove zube, uskočio je glavni od trojice koji se nadvio nada mnom i pretio mi pesnicama i iskeženim očnjacima. Dok sam čekao da se bace na mene i pokidaju mi arterije pružao sam poslednje poglede ka nebu i crnilu koje nas je obavijalo, četiri monstruma u monstrumskom svetu. Vazduhom se razlegao pucanj i delić sekunde kasnije jedan od Sabata je klečao pored mene držeći se za glavu koja je krvarila. Pogledao sam u pravcu iz kojeg je metak došao i tada sam ga ponovo video: anarhistu u svetu buržoazije, borca za prava u vampirskom svetu, prvog među jednakima, dugu devetku. Osobu koja me je verovatno spasila dok sam onda bio na pozorišnoj bini, klečeći pred čeličnim sečivom.

Odlazite, rekao im je nišaneći ih pozamašnom pucom.

Nas je trojica, Rodrigez. Šta ćeš da uradiš? Da nas upucaš? – upitala su ga tri vampira sa podsmehom. Moj spasilac je šmekerski spustio pogled ka svom opasaču za koji je bila zakačena ručna bomba i potapšao je slobodnom rukom.

Ovo nije završeno, rekao je vođa grupe nakon čega se okrenuo ka meni i rekao mi: Naći ćemo te. I tebe, Rodrigez. Obojica ste mrtvi! Niko ne može da se kači sa Sabatima i preživi.

Pružite korak, ponovo ih je opomenuo Rodrigez.

Sabati su klisnuli, a mladić sa granatom za pojasom mi je prišao i pomogao da ustanem.

Zovem se Najns, rekao mi je.

Nije mi bila potrebna tvoja pomoć. Mogao sam da ih sredim! - obrecnuo sam se.

Hoćeš li onda da ih pozovem natrag?

To! Neka navale! – počeo sam da se busam u grudi ponašajući se kao kakvo dete, što sam tada po vampirskim standardima i bio.

Slušaj, mali, radi ti šta god hoćeš. Ja imam neke stvari koje moram da rešim. Biću u kafiću Last Round, navrati kasnije. Ne znam šta si čuo do sada, ali je vreme da čuješ pravu priču.

Zatim me je napustio, a ja sam nastavio svoj put ka LaKrojevoj kuli u centru grada koja je bila njegovo losanđelesko sedište.

Ušao sam u zgradu i zaputio se ka recepciji gde sam susreo još jedno poznato lice. Previše poznato. Čuvar koji je sedeo zavaljen u fotelju i lenjo posmatrao vrata kroz koja sam upravo prošao je nosio na sebi uniformu losanđeleskog policajca. Bio je debeo, nizak i proćelav, slika i prilika čuvara kojeg sam iscedio ispred galerije Noir. Nosio je na nosu naočari za sunce iako je bio u zgradi, a povrh svega je napolju bio mrak. To je bila jedina razlika koju sam na njemu uočio u odnosu na naš prvi susret. Osetio sam se... izneverenim. Ubio sam ga onda, a on je sedeo ispred mene i mešao podvaljkom. Napao bih ga ponovo, ali smo se nalazili u takozvanoj Elysium zoni, području jakog vampira, gde je bilo kakvo nasilje i korišćenje vampirskih disciplina bilo najstože zabranjeno. Bedak.

[Maladikt]

Obuzdao sam bes i obratio sam mu se tražeći da vidim LaKroja.

Ti! – uzviknuo je debeljko i iskočio iz fotelje. Ne prilazi mi! Ne znam šta si, ali je najbolje da se vratiš tamo odakle si došao! Ovog puta sam ozbiljan!

Slušaj ovamo, rekao sam mu dok mi se bes ponovo vraćao, ja moram da vidim LaKroja. Reci mu da sam stigao.

Gospodin LaKroj nema zakazan sastanak ni sa jednim gargojlom večeras. Biće najbolje da se lepo pokupiš pre nego što pozovem pojačanje ili još gore – tabloide...

Zašto me ne nateraš, debeli?

V-v-već sam te upozorio. Svuda okolo su kamere. Uradi bilo šta glupo i tvoja faca na vestima će sutra uveče mnogima pokvariti apetit.

Bah, odmahnuo sam rukom i izašao napolje. Spustio sam se u kanalizaciju i pronašao jedan od izlaza koji je vodio u unutrašnjost Ventru kule, kako se zvala Prinčeva zgrada. Neće mene jedan vaskrsli debeljko da spreči da uradim ono što sam naumio. Šaht me je doveo do podruma zgrade. Iskobeljao sam se iz otvora i pozvao lift kojim sam se popeo do samog vrha zgrade gde se nalazila LaKrojeva kancelarija.

Zalizani čovečuljak i njegov gorila koji mi je onomad zamalo otfikario glavudžu su me dočekali u prostoriji koja je više ličila na nekakav salon nego na kancelariju. Princ je bio zavaljen u kožnoj fotelji. Prišao sam mu, a on me je pozdravio u naizgled dobrom raspoloženju. Upitao me je da li sam završio posao sa skladištem. Tek što sam otvorio usta kako bih mu odgovorio, on me je prekinuo, očigledno upoznat sa svakim potezom koji sam do sada napravio u gradu.

Odlično, odlično! Nisam ni sumnjao da će se moja odluka pokazati kao dobra. Verujem da se moje osoblje pokazalo na visini zadatka?

Ne baš. Merkurio je debelo zeznuo stvar, jedva sam dočekao da odrukam pacova iz Santa Monike, mada je uveliko bio pokojni. Izgubio je eksploziv tako da sam morao da ga izvlačim iz nevolje.

Onda će u skladu sa tim biti kažnjen.

He he, već je on daleko van tvog domašaja, nasmejao sam se u sebi dok je LaKroj nastavio dalje sa trabunjanjem.

Siguran sam da ćeš se tek pokazati kao ključan deo ove naše organizacije (a ove reči će se, nažalost, pokazati kao istinite, prim. Z.). Reci mi, šta bi rekao kada bih ti ponudio da obaviš za mene još jedan poslić?

Šta dobijam time?

Onda je usledila priča kako sam ja još mlad i zelen i kako treba još puno da naučim; ja sam nakon svega uspeo da obavim stvar na najbolji mogući način, ali i ćorava koka ubode neko zrno; moj dosadašnji rad se ceni, ali naspram ostatka to je tek kap u moru i slične gluposti. Završivši pridiku, žgoljavi podlac mi je rekao:

Ako želiš da se u našem društvu čuje za tebe, slušaj me veoma pažljivo. Našim gradom se šire glasine u vezi sa Elizabeth Dane, teretnjakom koji se pre nekog vremena ukotvio u luci. Da li si čuo nešto o njemu?

Nisam. Šta s njim?

Policija pretražuje brod u ovom istom trenutku. Čak i tvoje Nosferatu kolege imaju malo podataka o onome što je na njemu pronađeno. Brod je izazvao toliku pometnju zato što je prevozio objekat pod nazivom Ankaranski sarkofag. Da ne bih prebrzo donosio bilo kakve zaključke neophodne su mi činjenice i, što je još važnije, dokazi da ono što se dogodilo na brodu nije natprirodnog porekla, kao i da to nema nikakve veze sa samim sarkofagom.

Zašto ja moram da idem? – lenjo sam upitao.

Da li je neophodno da nešto od ovoga ponovim? Verujem da ti je poznata činjenica da sam prekršio veoma delikatne zakone nešeg društva ostavivši te u životu? Ako to nije dovoljno, mogu ti navesti i druge razloge, počeo je Princ da udara na moju emotivnu stranu za koju je smatrao da bi trebalo zbog nečega da prema njemu oseća zahvalnost. Malo se zeznuo. Obavio sam posao. To je bio dogovor, a sada odlazim.

Ti... ćeš... otići... na... Elizabeth... Dane, počeo je LaKroj da sriče kao kakav đak prvak dok se njegov gorila lagano promeškoljio pogladivši dršku svoje prerasle sabljetine. Logično, nije mi bilo preostalo ništa do nevoljnog pristanka.

Ja ću otići na Elizabeth Dane... procedio sam nakon čega mi je zalizanko kroz osmeh dao instrukcije. Ni u kom slučaju nisam smeo da otvorim sarkofag. Drugo, trebalo je da saznam šta je policija otkrila do sada. Treće, trebalo je da pribavim dokument sa spiskom celog tovara koji je teretnjak prevozio. Četvrto, i ono što mi je svakako najteže palo, nisam smeo da pobijem policajce na brodu, čak ni da ih malo zaplašim. LaKroj je baš znao da ubije svaku zabavu, partybraker jedan. Takođe mi je rekao da pre odlaska na brod kontaktiram Najnsa Rodrigeza sa kojim sam se nešto ranije sreo i vidim kakav je njegov pogled na vampirsko društvo, za koji je LaKroj očigledno imao samo reči podsmeha.

Pozdravi mi anarhiste, rekao mi je i tada smo se rastali.

Najns Rodrigez je, kako će se kasnije ispostaviti, pripadao jednoj od vampirskih sekti. Zvali su se anarhistima koji su se borili protiv opresorske politike koju je vodila Kamarila, druga sekta koju je (makar u Los Anđelesu) predvodio LaKroj. Treća sekta su bili Sabati i oni su se rokali i sa jednima i sa drugima. Anarhisti su smatrali da svako treba da ima pravo da donosi sopstvene odluke i da su stege koje Kamarila postavlja vampirskom društvu notorna glupost. Nisu oni bili protiv čuvanja vampirskih tajni, već jednostavno protiv ugnjetavanja i robovanja. Okupljali su se u kafiću u koji me je Najns pozvao. Odlučio sam da ga posetim nešto kasnije pošto nisam imao nameru da kao kakav potrčko skočim čim mi LaKroj, glupavi žgoljavko, namigne.