"Test pray" - čitaoci recenzenti

[Rockstar]

UNREAL

Ретко када је наш "Свет Компјутера" омануо, али било је и тога. Неке од таквих грешака су рецензија "Tiberian Suna", невероватан изговор за неописивање "Sacrificea" и оно што ја памтим (а до чега ми је стало) јесте ужасна рецензија овог дијаманта од игре. Посебно чуди јер је њен рецензент омиљен управо због конкретних, објективних опажања и судова. Међутим, овде се на 3/4 описа посветио тобожњој хардверској захтевности и графици. Кажем тобожњој јер је игру те 1998. ипак било могуће играти - тада актуелни 3DFx Voodoo 2 се без проблема носио са игром, а у SLI моду је било могуће играње и у високој резолуцији (од чак 1024*768! .

Неких 8 година касније, појављује се Crysis, игру коју тадашњи хардвер није могао ни да погледа, и то чак ни у 8800GTX ULTRA SLI режиму, што је коштало мнооого више од Voodoo2 SLI, који је ову игру "возио" без проблема, са највишим могућим поставкама.

А оне су, без сумње, Sci-Fi свог времена. Способност енџина да рендерује огромна пространства делује као светлосна година испред тадашњег шампиона, Quakea 2, који је умео да изазива клаустрофобију. Такође, Unreal уопште није био толико захтевнији. Тада сам га играо на Celeronu 300A, 64 MB SDRAM и то у софтверском режиму, са статичним осветљењем. Радило је и динамичко, али овако баш-баш није кочило. Додуше, тај модел процесора се појавио неколико месеци касније, али био је актуелан Pentium 2.

Данас, захваљујући фановима, могуће је играти на модерним машинама у FullHD резолоцији, са DirectX 11 ефектима и игра ће, наравно, радити као сан. А уопште не изгледа лоше. Освежене текстуре, светлосни ефекти.. И понеки баг, али није страшно.


Но, коначно да исправимо грешку - шта је то Unreal? Управо то - Unreal је невероватна авантура, неколико хиљада миља дугачка, са фантастичном музиком, атрактивним оружијем, интелигентим противницма а ни прича уопште није лоша.

Игру почињете као затвореник, чији се брод који вас је транспортовао негде, руши на планети На Пали, и док се освестите и покупите који хелт-пак, схватате да на броду нисте сами. Са бекством као јединим циљем, започињете шетњу од срушеног брода и локалног села, преко рудника, до мало већег села, манастира, неколико замкова све до средишта моћи Скар армије.

Одмах на почетку пронаћи ћете "Universal translator", згодну ПДА справицу која ће преводити бројне записе, дневнике и компјутерске интерфејсе, и ту ћете пратити животе и судбине како локалног становништва, тзв. Нали, тако и људе који су имали мање среће од вас у њиховом покушају бекства. Негде на половини постаје очигледно да је ова планета заправо некака тајна база Скара и рудник у којем раде робови доморовци, тј. Нали.

Инспирацију за Нали је очигледно Тибет, а artwork достиже свој врхунац током Sunspire нивоа. Нали су негде на нивоу средњевековног технолошког развоја, али имају и неколико магијских трикова, које ће радо поделити са вама, јер верују да сте баш ви тај "Месија" који ће их ослободити од "Звезданих Демона", како називају Скаре.

Нивоа има пуно, али је већи проблем честа загуљеност. Мени који знам игру напамет (управо сам је прешао 5. или 6. пут) поједини делови представљају проблем, јер заправо "цака" има пуно. Потребна вам је добра оријентација у простору, обавезно читање свега што може да се прочита, јер другачије тешко да ћете знати шта и како даље. Пролази су често скривени, а посебно су проблематични они у води, јер она није прозирна и на нивоу са остатком лепе графике. Ипак је то 1998. година.

Искрено, поново сам се изненадио колико заправо има да се игра. Мислим да је то било најмање 12 сати, тако да прво играње тешко да може испод 20-25 сати. Што је за један FPS данас немогуће (комплетан серијал CoDa вероватно може да се заврши за краће време).

Unreal је тако заиста невероватна игра. Откриваћете читаву једну културу, нагледати невероватних дизајнерских бравура и заиста се осећати као да сте на некој малој и небитној планети и само желите да преживите и докопате се слободе. Игра има и фантастичан завршетак.

Годину дана касније, појавио се expansion pack, Return to Na Pali, који са својим шокантно лошим voiceoverom и некаквим општим осећајем јефтиноће тако стоји у снажном контрасту са оригиналом, тако да га не препоручујем.
Још мање препоручујем Unreal 2: The Awakening, један од најгорих наставака свих времена. Наставак је колико и C&C 4: Tiberian Twilgiht. Потпуно друга и прилично лоша игра.

Међутим, оригинални Unreal је, једноставно, фантастична игра. Обавезна у библиотеци сваког играча који држи до себе. Играчи GTA V овде немају шта да траже.

[Yonai]

Nakon nešto duže pauze, rešio sam da obradim još jedan klasik sa Dreamcast-a. Vreme je za...

Metropolis Street Racer

- DEFINICIJA VOŽNJE -


„It's not how fast you drive. It's about how you drive fast."
MSR tagline

Razvojni tim: Bizarre Creations (Velika Britanija)
Izdavač: SEGA
Žanr: Simulacija vožnje
Godina izdanja: 2000. (Evropa), 2001. (Severna Amerika)
Platforma: Sega Dreamcast
Muzika: Richard Jacques


Kraj ’90-tih u svetu igara je obeležilo nekoliko legendarnih naslova koji su redefinisali industriju, među kojima je bio i Gran Turismo na PlayStation konzoli. GT je postavio granicu, visoke standarde u svetu virtualne vožnje koji su većini razvojnih timova tog vremena bili nedostižni. Ipak, zajedno sa dolaskom nove generacije konzola, došao je i jedan naslov koji je danas poprilično nepravedno zaboravljen, a koji je bio isto tako revolucionaran u svoje vreme. Te 2000. svetlo dana je ugledao Metropolis Street Racer na nikad prežaljenoj Dreamcast konzoli.

Priča o nastanku ove igre je mešavina kurioziteta, slučajnosti i development hell-a iz kog je razvojni tim, na sreću, uspeo da ispliva stvorivši istinsko remek-delo. Kats Sato, legendarni dizajner mnogih hitova sa Seginih konzola iz ’80-tih i ’90-tih godina je često obilazio velike gaming sajmove i prezentacije i u leto 1997. se obreo na European Computer Trade Show u Londonu koji je u to vreme bio jedan od najvećih događaja tog tipa u Evropi. Obilazeći štandove i prezentacije, naišao je na PlayStation zaštićeni pult sa PSX konzolama gde je bio upaljen F1 ’97 playable demo. Igra ga je instant očarala i kako u samoj igri nije pisalo ime razvojnog tima, a konzole su bile iza zaštitnog stakla, Kats je improvizovao - neprimetno je brzo izvukao strujni kabl iz pulta i vratio ga nazad, da bi nakon toga zamolio prezentera da mu upali konzolu „kako bi još jednom probao igru“. Konzola je upaljena, a na uvodnom ekranu se ispisalo „Bizzare Creations“.

Kats je upravo saznao ime razvojnog tima koji je po svaku cenu hteo da preobrati u Segin tabor.

Par štandova dalje našao je i momke i devojke iz razvojnog studija. U narednom danima su usledili razgovori i – Bizzare Creations je potpisao ekskluzivan ugovor za pravljenje „racing igre nove generacije“ za tada još uvek zvanično neimenovanu konzolu kodnog imena „Katana“. „Katana“ je vremenom preimenovana u „Dreamcast“, a igra je nazvana „Metropolis Street Racer“ sa prvobitno planiranim objavljivanjem istog dana kada je i konzola trebala da izađe na tržište. Međutim, usledili su problemi na relaciji Sony – Sega zbog prelaska razvojnog tima u suparnički tabor, objavljivanje je postalo neizvesno, odloženo je jednom, pa i drugi put, da bi konačno u leto 2000-te iza kulisa došlo do izglađivanja odnosa između dve kompanije. MSR je dobio zeleno svetlo i objavljen je trećeg novembra te godine.

Sećam se kada sam tog istog novembra 2000-te, uz gotovo mitsko poštovanje kupio Dreamcast. Otpakivanje, montiranje, uključivanje, uz iscrtavanje plave spirale na ekranu i dan danas budi emocije i izlive nostalgije u meni. Prva igra koju sam ubacio u Dreamcast bio je upravo MSR.

Ako zanemarim svoje prve impresije i skupljanje vilice sa poda, uz vremensku distancu od skoro 15 godina mogu sa potpunom sigurnošću da kažem da je MSR bio prava mala revolucija. Grafički, igra je bila sjajna, modeli automobila, anti-alias i efekti dima od guma su odlični. MSR je (zajedno sa naslovom Jet Set Radio) uveo koncept radio stanica i dinamičke smene dana i noći u zavisnosti od vremenske zone u kojoj živite. Takođe i fizički model i sistem napredovanja su jako dobri, no... krenimo redom.

Akcenat je stavljen na single player kampanju u kojoj postoji 25 poglavlja. Svako poglavlje ima po deset izazova u kojima su ciljevi raznovrsni – od klasičnih trka protiv nekoliko CPU protivnika, preko Hotlap i trka jedan na jedan, pa do turnira i Challenge trka sa posebnim pravilima. Uspešan prelazak trka u jednom poglavlju otključava naredno poglavlje i po jedan novi model automobila.

[Yonai]

(Nastavak)

Za igru je karakterističan nesvakidašnji Kudos sistem, koji za razliku od svih igara tog vremena nagrađivao preciznu vožnju, bez sudaranja i izletanja sa staze. Igrač dobija poene za svaki uspešan drift, za svaki krug bez sudaranja, kao i za brže prolazno vreme. Interesantno je da igrač sam određuje svoju nagradu izraženu u Kudos poenima, tako što je dozvoljeno da igrač sam odredi granicu izazova. Što je granica izazovnija, nagrada je veća. To u praksi izgleda ovako – ako za neki hotlap izaberete da je granica 1:20 umesto 1:30, mnogo teže će biti preći taj challenge, ali će broj poena biti višestruko veći. Na taj način se ranije otključavaju nivoi i novi automobili.

Sve u svemu, mogu slobodno da kažem da u životu nisam video igru koja na bolji način nagrađuje tehnički istinski dobru vožnju. Sistem nagrađivanja tera igrača do krajnjih granica i budi težnju da se približite savršenstvu realne vožnje, što je sušta suprotnost moru naslova sa arkadnim elementima.

Što se grafike tiče, ona je za to vreme bila jako dobra, automobili su odrađeni sa velikom posvećenošću ka detaljima i sa mnoštvom poligona. Fizički model je veoma realan, kontrole su jako dobre i nema neprirodnog zanošenja i oversteering-a. Zvuk motora je dobar, mada najbolji doživljaj sirove snage ispod haube se dobija kod perspektive iz kokpita. Poželjno je da to čujete na 5.1 sistemu ili na nekim kvalitetnim bežičnim slušalicama, kako bi se doživela snaga punog zvuka. Muzika sa radio stanica je prijatna, u rasponu od džeza, preko kantri numera, pa sve do lagane elektronske muzike koja prelazi u chillout.

MSR pruža jedno kompletno iskustvo koje ne bi trebalo da propusti svako ko voli dobru vožnju koja puno zahteva, ali i adekvatno nagrađuje istinsko umeće. Ovakav biser treba sačuvati od zaborava, jer po svom kvalitetu sigurno spada u top 10 svih vremena u žanru. Ostaje žal što ovakvih igara ima sve manje i što je MSR na kraju podelio nesrećnu sudbinu sa vizionarskim Dreamcast-om.

Odigrajte ovaj naslov na konzoli ili na emulatoru i doživite deo gaming istorije iz prve ruke. Nećete zažaliti.



Ocena: 89

MSR Intro

[Rockstar]

DEUS EX

"Свака музика почиње да делује чаробно тек када у њој чујемо глас своје прошлости" - Фридрих Ниче, немачки филозоф (1844-1900)

Своју фасцинацију и вокалност, склоност ка старијим играма бих можда управо овако објаснио. Можда у тренуцима када их поново играм то нисам само ја, то је неко мени још важнији - далеко навнији клинац који је о рачунарима највише научио покушавајући да свој омиљен хоби (а у времену пре жена, што да не, и страст), играње игара учини удобнијим и лепшим, што није увек успевало али то је друга прича.

Те 2000. Deus Ex моја генерација није играла. Играли смо је неколико година касније, али остаје сећање на разговоре са људима који су је играли и који су је гласно хвалили. Мени је деловала, па.. Компликовано а онда и споро. Данас могу да је играм и stealth али слушајући данас Ворена Спектора и остале (чак је и Б92\Технополис преносио информације, а магазини попут PC Gamera су имали читаве програме, одбројавања итд..) задовољан сам чињеницом да може и да се "пуца" кроз читаву игру без гриже савести. Игра може да се игра како ви хоћете и нећете бити кажњени чак и ако се аутору игре то не допада из неког разлога.

Шта је то Deus Ex, оригинални? То је феноменални микс акције, role-playing-а и авантуре. Узимајући најбоље од сваког жанра, игра ће тако најзанимљивија бити онима који играју све те жанрове, док би класичног играча "шутера" или "ролера" могла чак и да одбије.

Данас је чак она и знатно тежа јер акциони сегмент је поприлично оматорио и то не баш добро. Иако користи Unreal енџин, тај пуцачки део уопште није на том нивоу.

Захваљујући преданој заједници која од ње не одустаје, игру је могуће играти и на модерним системима и то знатно боље него пре 15 година (осим ако сте били срећник са Voodoo картом, а нисте), а ту је и DirectX 10 подршка. Ради и на Windowsu 10 без проблема.

Онај део о жанровима и када се спомене "авантура" није без разлога ту. Мени лично најбољи део авантуристичких игара нису загонетке и задаци већ - прича. Прича која непрекидно траје, нове информације, тај литерални део.. Он је у Deus Exu врхунски и био је мој главни мотив. Сценарио написан са визијом, која данас има знатно више смисла него тада (и додатни је генератор песимизма) просто намеће одређени осећај ОДГОВОРНОСТИ чак, јер избори у овој игрi су само на вама. Чак бирате време и место за обрачун са босовима а игра ће све то забележити и тећи као таква. Оно што недостаје јесу можда последице таквих избора, али то би захтевало много више материјала него што може да стане на 700 мегабајта, што јесте било ограничење програмерског тима по речима самог Ворена Спектора. И овако је просто невероватно шта је све ту.



Игру почињете као "rookie", као нови члан UNATCO-a, неке врсте специјалне полиције са задатком да ослободите члана свог тима и испитате деловање терориста који су заузели Менхетн и прете опасним вирусом који хара. Магнитуду свега тога схватате мало касније а као заштитник правде изабрани сте управо ви.



RPG део Deus EXa има два дела - први чине аугментације, нарочити додаци који вам дају корисне способности. Њих ћете проналазити у облику канистера који ћете уграђивати уз помоћу Health botova, који вас такође и лече. Health пакове ћете проналазити у игру или куповати кредитима.

Аугментације захтевају нарочиту енергију, коју ћете проналазити у облику bioelectric ћелија, или ћете тражити Repair ботове. Као и увек - use it wisely.


Други део чине класичне вештине, које ћете развијати путем EXP бодова, које добијате напредовањем у игри. Њих нема пуно, али има четири нивоа и успећете до две да развијете до максимума. Неке су и прилично непотребне, као што је пливање, јер чак и са UNTRAINED ипак пливате.


Игра има много нивоа и много необавезног садржаја који није тотални спин-оф, већ је то све део игре и обавезно је прелажење више пута и откривање свега онога што се пропустили. Никада не знате када ће вам неки разговор донети опцију више у разговору са неким трећим ликом, као и интеракција за наизглед небитним ликовима (неке ћете срести више пута на потпуно другим местима али све у складу са пређашњом ситуацијом).

Мане су, наравно, техничке природе. Графика је чак испод нивоа Unreala. Звук је добар, али музика је, рецимо, много боља у најновијем делу. Није довољно мрачна за једну игру која се одвија искључиво ноћу. Никада нисам разумео, рецимо, насловну тему. Мени звучи као химна, али то су већ укуси...


Добре стране су буквално у свакој линији кода. Игру можете играти како вам падне на памет, а има и три краја. Када одаберет свој обавезно на неки Форум и упуштање у дискусију (које имате 24/7) како и зашто. У моје време тога није било, већ сам такве тешке мисли морао сам са собом, али добро.


Римејк ове игре би био пун погодак. У припреми је четврти део, након њега, ко зна? Уз "бесну" графику, ремиксовану музику и минималне gameplay промене, ово без проблема пролази као најмодернија игра и то било када. Готово је невероватно колико је била испред свог времена а у појединим сегментима - за сва времена. Забавна је, интелигентна, захтевна, напросто ћете освежити ум.. Када када слушате класику у касне ноћне сате након грозне техно журке на којој ни сами не знате шта сте тражили.

[sloba89]

Spider:The Video Game


Tokom 90tih godina prošlog veka ljudi su bili opsednuti oko virtuelne realnosti da su se pojedini filmovi i TV serije bavili ovom tematikom The Lawnmower Man, Hackers, Virtuosity, Johnny Mnemonic pa sve do čuvenog Matrixa video igra Spider se može svrstati u ovoj listi koja budi nostalgiju na Cyber 90te.

Radnja je smeštena u bliskoj budućnosti 2018 jedan naučnik je stvorio kiberneticog pauka koga može da kontroliše pomoću svog uma to otkriće je privuklo pažnju negativca koji želeći da se domogne te tehnologije šalje svoje ljude da unište laboratoriju i ukradu izum, tokom pucnjave u laboratoriji nastaje haos naučnik biva ranjen njegov um biva premešten u pauka i sad kao pauk morate povratiti izum srediti glavnog zloću i vratiti sve u normalu da stvar bude još komplikovanija i druge životinje koje su služile za druge eksperimente su se našle na slobodi.

Igra je 2.5D platformska slična kao Pandemonium kroz 30tak nivoa se probijate kroz laboratorije, skladišta, kanalizacija, podzemlja koja sadrže lavu? pa do unikatnih kao unutrašnost računara i soba koja je u duhu 70tih, programeri su tokom razvoja igre proučavali paukove i njihovo kretanje pa je time upravljanje verno preneseno u igri, pauk koristi razna pomagala u vidu projektila i drugih oružja koja mu pomažu da se odbrani od drugih insekata i životinja, ako postoji jedna mana a to je da je igra izuzetno teška ako vas protivnici pipnu dva puta gubite život i počinjete nivo ispočetka nema checkpointa tokom nivoa, igra zahteva dobru koncetraciju i strpljene od samog igrača.



Platforma:PS1
Godina: 1997
Ocena 78

[sloba89]

OMEGA BOOST

Samo pominjanje kompanije Polyphony Digital odmah svi pomisle na serijal Gran Turismo autori su povremeno želeli da ponude nešto novo i drugačije ali na kraju su se vratili zlatnoj koki kojoj su verni i do danas, Omega Boost je jedan od tih naslova koji je ubrzo pao u zaborav ali zapravo je reč o biseru za PS1, za ljubitelje robota i crtanog serijala robotek ovo je naslov morate imate u svojoj kolekciji.

Nakon savršenog introa sve što treba da znate o igri je da kroz 9 nivoa treba da uništite sve što se miče i obračunate sa bossovima na samom kraju, autori se hvale da igra predstavlja pravu eksplozivnu ekstravagancu i nisu poglešili, same borbe u igri su prava poslastica i ako se sećate roboteka znate na šta mislim, ekran pljušti od eksplozija i one su spektakularne i sve to radi na 60fps bez pada performansi što je zaista impresivno za sam Playstation jedino su autori mogli još dodatno da posvete pažnju na nivoe koji deluju nekako statično osim što su svi resursi potrošeni na specijalne efekte.

Soundtrack je jednom rečju odličan mix roka techno i elektronske muzike koje su obeležile 90te, bilo šta da kažem o Omega Boostu bi bilo suvišno jer reč o reč savršenoj igri koja je u senci čuvenog Gran Turisma.



Platforma:PS1
Godina: 1999
Ocena 80

[sloba89]

Mortal Kombat - Special Forces

Serijal Mortal Kombat imao je svojih uspona i padova jedan od njih je bio katastrofalni drugi deo filma iz 97 Annihilation te iste godine pojavio se i prvi spin off Mortal Kombat Mythologies - Sub Zero koji je takodje prošao veoma loše medju igračima i kritikama taman kad pomislite da od toga ne može gore na red je došao još jedan akcioni spin off MK Special Forces ovo je bez ikakve sumnje najgora MK igra svih vremena da igra je toliko loša da je jedan od autora i još nekoliko programera napustilo Midway želeći da pobegnu od ovog naslova što je dalje moguće, Ed Boon takodje nije učestvovao u njenoj izradi ali je za časopis Game Informer izjavio da Special Forces nije trebalo da ugleda svetlost dana! Jaiks.

Odakle da počnem da li od priče koja je hronološki smeštena pre Mythologies i prvog Mortal Kombata u kome upravljate Jaxom koji treba da zaustavi Kanoa i njegov klan Black Dragon koji su pobegli iz zatvora i tu je neki artefakt moći bla bla bla, da li treba da pričam o introu koji je u stilu Austin Powersa verovatno najgora stvar koju sam video u svom životu sve vreme držeći ruku na glavu misleći u sebi zašto, da li treba da pričam o dosadnoj igrivosti i užasnoj grafici i dizajnu nivoa koja čine sivilo i prazninu takodje igra je veoma brutalna i teška poziciju jedino možete sačuvati kad predjete nivo a zbog svoje težine nisam završio igru.

Special Forces je crna ovca u serijalu dobro je što su se autori kasnije iskupili solidnim Shaolin Monks a i vratili na stari put klasični MK 1 na 1.



Platforma:PS1
Godina: 2000
Ocena 20

[nameless1]

Rockstar kaže:

Звук је добар, али музика је, рецимо, много боља у најновијем делу. Није довољно мрачна за једну игру која се одвија искључиво ноћу. Никада нисам разумео, рецимо, насловну тему. Мени звучи као химна, али то су већ укуси.

Sa ovime apsolutno ne mogu da se slozim. Muzika u Deus Ex-u je legendarna, prepuna 'karaktera', a ovo sto si napisao je svetogrdje () za svakog fana ove igre, pa cak i onog ko voli Human Revolution i McCann-ov soundtrack (koji je ipak pomalo neupecatljiv, tj. vise je ambijentalan). Glavna tema je mocna, odaje neki osecaj misterije i akcije i po stilu se ne razlikuje mnogo od glavnih numera za akcione filmove toga vremena. Hong Kong numera je nesto sto nikada necu moci da izbacim iz glave- taj nivo (koji je btw. jedan od najboljih ikada) je nezamisliv bez nje. Pored svega toga imas i dosta mracnijih numera, koje su takodje sjajne. Ali, dobro..

Uz muziku iz prva dva Fallout-a, ovo mi je omiljeni soundtrack u svetu video igara. A Deus mi je omiljena igra.

[Neutrino]

nameless1 kaže:

Sa ovime apsolutno ne mogu da se slozim. Muzika u Deus Ex-u je legendarna, prepuna 'karaktera', a ovo sto si napisao je svetogrdje () za svakog fana ove igre, pa cak i onog ko voli Human Revolution i McCann-ov soundtrack (koji je ipak pomalo neupecatljiv, tj. vise je ambijentalan).

A vidiš meni se McCann-ov ambijentalni pristup neuporedivo više sviđa od OST-a originalne igre gde prosto ne postoji zajednička tema već stil "luta" od numere do numere. Sećam se kad je igra izašla 2000, godine prvo što mi je palo na pamet kad sam čuo naslovnu numeru je bilo "pa ovi prekopirali muziku iz Unreal Tournamenta"

[nameless1]

Nisu mogli da prekopiraju UT, zato sto je isti kompozitor radio muziku za obe igre, pa ima slicnosti. McCann-ova muzika je odlicna, ali je isuvise sterilna IMO (ako cujes njegov rad na Xcom igrama, primetices da se to ne razlikuje mnogo od HR-a). Muzika za originalni Deus Ex je fantasticno prihvacena kada je igra izasla, kod igraca i kod kriticara. A danas se taj OST smatra za klasik u igrackoj industriji. Dok je kod fanova igra bez te muzike nezamisliva- ona je u znatnoj meri doprinela smeku igre. Mislim, ja sam zbunjen sto ovo uopste moram da pisem.

[Neutrino]

nameless1 kaže:

Mislim, ja sam zbunjen sto ovo uopste moram da pisem.

Nisi ti zbunjen nego si emotivno vezan za prvi DeusEx pa osećaš potrebnu da braniš njegovu čast svaki put kad joj neko nešto uzme za zlo Vreme ti je da osnuješ svoju sektu fanmova i nazoveš je... Oooo.... Šta znam.... Možda Illuminati?

[nameless1]

Sekta vec postoji, i mnogo smo zaebani. Tako da ti je bolje da pazis sta radis.

Cuj, muzika u Deus-u kopija, ne valja. Prvi put u zivotu cujem takvo misljenje. Ali, dobro.. Ima nas svakakvih, pa i baksuza.

[sloba89]

Rocky

Film Rocky je 1976 osvojio oskara za najbolji film, a lik Rokija koga igra Stalone i priča o momku kome se pružila jedinstvena prilika da stane u ring protiv svetskog šampiona osvojio je publiku širom sveta, nakon toga usledili su nastavci koji su imali podeljena mišljena medju publikom za većinu prvi deo je najbolji a da su nastavci suvišni, ipak i ti nastavci su sadržali nezaboravne momente koje publika i danas pamti.

U ovom opisu govorim o Rocky igri iz 1987 za Sega Master System u to vreme četvrti deo je još uvek bio aktuelan, cela igra sadrži samo tri protivnika Apolo Krid, Klaber Lang i Ivan Drago pre početka borbe treba da odradite trening sesiju koje bi trebalo da pomognu da lako osvojte meč medjutim nisam primetio da doprinose snazi niti olakšavaju meč takodje te trening sesije postaju zamorne za prste jel sve se svodi na brzo pritiskanje dugmića na kontroleru to isto važi i za same borbe.

Prvi protivnik je Apolo Krid koji je na moje iznenadjenje lak protivnik mada situacija postaje teža već sa sledećim protivnikom Klaber Lang koji je za razliku od Apola brutalan u ringu koliko god da sam pokušao da odradim trening sesije uspešno nisam uspeo da dobijem Klaber Langa a da sam uspeo njega da dobijem usledila bi poslednja borba sa Ivan Dragom koji predpostavljam isto brutalan kao Lang u realnosti sa svojom visinom i rasponom ruku Rokija bi samleo kao čačkalicu, ono što sam primetio je da autori izgleda nisu pratili do detalja same filmove pa će fanovi serijala primetiti odredjene greške, još jedan problem u igri je kretanje u samom ringu borci se kreću isključivo u 2D ravni levo desno i to je sve, na kraju igra je prosečna arkadna tabačina čije kontrole se sastoje iz brzog pritiskanje dugmića.




Godina: 1987
Platforma: Sega Master System
Ocena 60

[sloba89]

Pinky and the Brain - The Master Plan

Gee, Brain. What are we going to do tonight? The same thing we do every night, Pinky. Try to take over the world.

- Pinky and the Brain-


Omiljen segment u crtanoj seriji Animaniacs su mi bile avanture dva laboratorjska miša Pinky and the Brain, Brain je inteligentan dok je Pinky tupav svako veče njih dvojica pokušavaju da osvoje svet ali im se ta ambicija svaki put obije od glavu, njihova popularnost im je donela i njihov poseban spin-off seriju.

U njihovoj igri za GBA Brain je smislio savršen plan kako da osvoji svet medjutim dva pacova iz susedne laboratorije Rufus i Dufus dočepali su se Brainovih planova kako bi takodje iskoristili da pokore svet, Pinky i Brain sad moraju da ih speče u tome i na neki način ironično sad spasili svet od propasti, igru bi u kratkim crtama mogao da opišem kao Donkey Kong Country klon u igri zajedno kontrolišete Pinky i Braina tokom 20tak nivoa njih dvojcu možete svičovati u bilo kom trenutku, izmedju njih dvoje postoje razlike Pinky ima dug skok ali će mnogi igrači radi sigurnosti igrati sa Brainom koji koristi dupli skok, tokom nivoa skupljate razne sitnice od Brainovih planova koji su iseckani u sitne parčiće do slova i pojedinih dodataka koji pomažu Pinky i Brainu da se lakše obračunaju sa protivnicima.

U kasnijim deonicama upravljate vozilima u igri su ubačene i puzzle deonice i obračuni sa bossovima koji uglavnom zahtevaju brzo reagovanje igrača da pritisne odredjen taster, igra je čist prosek i posle nekog vremena postaje monotona i nivoi postaju teži opet teške deonice možete preskočiti pomoću password sistema, igra nekako izgleda niskobudzetno sve mi deluje da je igra skrpljena na brzinu pa često imam utisak da ne igram Pinky and the Brain igru doduše autori su se potrudili da kroz medjusekvence ubace humor izmedju dvoje protagonista, jedina stvar koja popravlja utisak u samoj igri je dobra muzika i koja daje konačnoj oceni dodatni plus.






Godina: 2002
Platforma: Game Boy Advance
Ocena 70

[sloba89]

Spirit of Speed 1937

Dreamcast verzija igre Spirit of Speed 1937 ostaće upamćenja kao poslednja igra koju je izdao ozloglašeni LJN, iako ništa od igara nisu izdali još od sredine 90tih i već dugi niz godina bili deo Acclaima ostaje pitanje zašto se Acclaim odlučio da prilepi LJN logo na kutiji? ostaje misterija a kao i svaka igra koju sardži LJN dugasti logo na kutiji odmah se predpostavlja da kvalitet same igre ne obećava što je i u ovom slučaju tačno.

Na početku uvodni intro na autentičan način svojom atmosferom predstavlja davni period moto trka iz 30 godina nakon toga sve pada u vodu i kakve probleme sadrži sama igra, igra sadrži sledeće četiri moda oko 15 automobila i 9 staza, Quick Race vam omogućuje da vežbate same staze, Single i Championship modu učestvujete na turnirskim takmičenjima i na kraju Scenario mod u kojoj ste postavljeni u teškoj situaciji tokom trke u kojoj se kao poslednji probijate na sam vrh i sad dolazimo do velikog problema broj 1 velika mana a to je da su svi modovi rezervisani samo za jednog igrača ne postoji opcija za dvoje, kakva je to trkačka igra u kojoj ne postoji mod za dva igrača? nema nikakvog smisla, učitavanja tokom nivoa je još jedna bolna stvar svaki put kad igra treba da učita stazu ili glavni meni čekaćete minut ili dva što postaje veoma iritirajuće na sve dodajte i AI koji je bez milosti kao da kompjuter namerno daje jače protivnike, takodje na stazi protivnici umeju da budu veoma agresivni dešavalo mi se da oni namerno žele da me odgurnu sa staze pa cela situacija je izgledala kao čuvena trka kočija iz filma Ben-Hur sa Čarltonom Hestonom.

Grafika u igri deluje kao da je sa Nintenda 64, muzika u igri ne postoji samo čujete zvuk motora koji se pritom ne slažu sa samim automobilima, ako mogu jednu stvar da pomenem kao pozitivnu a to je da je upravljanje vozila sasvim solidno odradjeno ali kada se sve sagleda na kraju Spirit of Speed za Dreamcast je naslov koji treba obavezno zaobići.



Godina: 2000
Platforma: PC, Sega Dreamcast
Ocena 20

[player1]

Kritički pogled na Witcher 3

Witcher 3 je fantastična igra! Ali kao neko ko je proveo silne sate uz nju ne mogu da ignorišem neke mane.
Svrha ovog opisa je da bacim moje impresije "na papir". Ko zna, možda još nekome budu zanimljive.

Krenuo bih od prve velike izmene u trojci: Witcher 3 je open world. Nažalost, kao i druge moderne open world igre, pati od trivijalnosti sadržaja kojim je taj otvoreni svet ispunjen. Subjektivno gledano, dosta ljudi gotivi i takav sadržaj, ali ja nisam među njima. Kao neko ko ima tries' i kusur godina, i ne više toliko slobodnog vremena, nije mi više bitno da igra može da se igra "preko 100 sati", nego da svaki sat, koji odlučim da provedem uz igru, bude što kvalitetniji. Sa te tačke gledišta, i uz to da sam ove godine igrao i Dragon Age: Inquisition, koji pati od istog problema (i to u mnogo goroj meri), veoma mi bode oči kada vidim nagomilan "filler" sadržaj.

Da se razumemo, ništa ne fali imati takav sadržaj u igri. Pitanje je mere, tj. balans između kvalitetnijih deonica, i opcionih delova na koje razvojni tim nije utrošio previše vremena. Ovde mislim da je Witcher 3 u globalu podbacio. Dok neke lokacije deluju izbalansirano po ovom pitanju, kao npr. White Orchid, ili oblast istočno od Novigrada iz Hearth of Stone ekspanzije, neke druge kao jug Velena ili vodena prostranstva Skeleških ostrva nemaju ništa vredno pomena sem da popune mapu opcionim "filler" sadržajem.

Kada sam igrao starije RPG naslove bez "open world" kovanice, uvek sam imao volju da ih pređem 100%. Svaki kvest, side, quest itd... I uvek je bilo zabavno. Sa ovim novim "open world" talasom sada uglavnom preskačem saržaj koji znam da je "filler", što nikako nije plus za neku igru. Ako je igra zabavnija ako se neki njeni delovi ne igraju, onda što su uopšte potrošeni resursi da ti delovi budu deo igre. Nadam se da odgovor nije da su oni tu, samo da bi marketing mogao da se hvali kako je igra dugačka.

Još jedan problem sa dugačkim igrama punim "filler" sadržaja je što iste istroše igrača posle jednog prelaza što je prava šteta za RPG igre. Dobar RPG se treba igrati više puta, a to je jedino moguće ako igra ne dosadi još u prvom prelazu.

Kad smo kod open worlda, dolazim do druge boljke igre, a to je leveling sistem protivnika. Mnoge open world igre, kao i ne open world igre koje imaju dosta nelinearnosti, potežu "level scaling" protivnika kao rešenje problema da igraču posle nekog vremena ne postane dosadno jer je deonica previše laka, ili da ne upadne u osinje gnezno jel je deonica previše teška za igračev nivo, što se često desava kod igara otvorenog tipa, kada sadržaj može da se degustira po bilo kom redosledu. Naravno lose, implementiran scaling dovodi do sveopste dosade, jer igrač gubi utisak da napreduje tokom igre, jer je sve na istom nivou kao igrač.

Witcher 3 i nije i jeste takva igra. Oblasti imaju protivnike fiksnog nivoa. Ali svako čudovište ima svoju varijantu bilo kog nivoa. Postoji drowner 5. nivoa kao i drowner 25. nivoa. Suštinski, to je ideničan protivnik sa različitim zdravljem i snagom napada. Naravno, isti ti protivnici imaju i "boss" varijatu, koja se ni po čemu ne razlikuje.

Pošto igra nema level scaling, ono što će najčešće da se dešava u ranoj igri je da će Gerlt greškom da upada u oblasti koje imaju protivnike višeg nivoa, pa će da bude opšta bezanija, jer je nemoguće proceniti nivo protivnika, pre nego što se priđe dovoljno blizu da se uđe u borbeni domet. A pošto svaki protivnik u igri može da bude bilo kod nivoa, nemoguće je proceniti po tipu protivnika da li je u pitanju opasno cudovište ili ne, jel jelte i jedan Drowner može da bude levelovan i opasan. Lično, meni ubija imerziju da svaka kreatura u igri može da bude bilo kod nivoa, jer se to praktično svodi na čitanje brojača nivoa umesto na prepoznavanje samih neprijatelja protiv kojih se Geralt bori.

U kasnoj igri dolazimo do suprotnog slučaja, gde dolazi do opšte dostade, jer će gomila oblasti imati čudovišta previše niskog nivoa u odnostu na Gerlata. Ovo takođe dovodi do ulenjivanja samog igrača kako igra odmiče, igorisanja bombi i napitaka itd... Posle toga Heath of Stone ekspanzija mu dođe kao hladan tuš gde je sav sadžaj oko 30-40 nivoa, gde ništa ne strči previše od igrača, i odjedamput igra deluje dosta teža i u globalu bolja, jer drži igračevu pažnju. Sama ekspanzija najbolje demonstrira zašto je sistem koji se koristi u osnovnoj igri loš, i zašto ekspanzija u ovom domenu kvalitativno odskače od osnovne igre, jer je sav sadržaj prilagođen igraču preko 30 nivoa, čineći gejmplej interesantnim.

Uz sve ovo treba pomenuti i nagrade koje se dobijaju kada se istražuje "filler" sadržaj. Dok ne postoji level scaling za protivnike, isto nije slučaj za opremu, tako da će uglavnom nagrade biti oprema koja je oko 5 nivoa ispod igrača, jednom rečiju "junk" koji je samo tu za prodaju. Ovo je još jedan razlog zašto je sav taj filer sadrzaj dosadan. Nagrada za njega se uglavnom svodi samo na pare, a još i ako su čudovišta previse niskog nivoa neće biti ni nagrade u dobijenom iskustvu.

Da se razumemo, ja ne smatram da su side questovi i witcher poternice filler. U pitanju je opcioni sadržaj koji je dovoljno razrađen da bude zabavan i interesantan, čak i ako ne bi imao nikakvu nagradu. Mada se može reći i da je deo witcher poternica isto filer jer su šablonizovane (istraži, ubi čudoviste, uzmi novac), srećnom ima i dovoljno onih koji su unikatne i ne potpadaju pod ovaj šablon. Ono što je pravi filer u igri su "points of interest", raščičkani znaci upitnika, kod kojih se nalazi uglavnom blago, nešto čudovista/bandita i retko "places of power" koji daju dodatne talent poene.


Mogao bi još mnogo toga da pričam o ovoj igri, ali već sam se temeljno raspisao, tako da je bolje da privedem tekst kraju. Zbog svega rečenog, ako bi trebao da procenim igru u odnosu na prethodni deo, rekao bih da mi se više sviđa ne-open world dvojke, mada potpuno razumem da je ovo subjektivna kategorija.

[sloba89]

Kada sam tada čuo da je u planu Mister Bin video igra samo sam pomislio da će ovo biti najbolja stvar ikada! GOTY, Top 100 najboljih igara jednom rečju klasik. Veliki sam ljubitelj i poštovalac dotičnog koga tumači Britanski glumac jedan jedini Rowan Atkinson, ako do sada niste bili upoznati sa likom i delom ovog glumca preporučujem da obavezno bacite pogled na njegove skečeve, što se tiče same igre dovoljno je da bacim pogled na Blast Entertainment logo pa da i sam eksplodiram od tuge i razočarenja.

Igra je poznata i pod nazivom Mr Bean's Wacky World (nije ni čudo jer je igra sama po sebi otkačena skroz) a autori kao podlogu za igru iskoristili su animiranu seriju koja po mom mišljenu nemože da parira originalnoj seriji, ako volite animiranu seriju ok ako ništa drugo animacija je prijatna za gledanje. Mister Binov omiljeni plišani meda je nestao a na vama je da mu pomognete da ga pronadje, kroz nekoliko svetova na svakom nivou potrebno je sakupiti razne predmete u vidu slagalica i poena kako bi ste napredovali dalje, igra vas na neki način mazohistički tera da sakupite sve živo. Mister Bin tokom nivoa se bori protiv raznih neprijatelja većim delom su to životinje poput pčela i pasa u nekoliko navrata i gospodja Wicket vam neće dati mira a i drveće i cveće oživi s vremena na vreme (otkačeno zar ne), Bin se brani pomoću praćke i spreja za insekte od neprijatelja a sami nivoi takodje sadrže odredjene prepreke za dalji napredak pa povremeno Bin koristi eksploziv, praćku ili pomeri kutiju kako bi aktivirao prekidač i nastavio dalje.

Igra je umalo mogla da bude još jedan Crash Bandicoot klon i na prvi pogled nivoi deluju pravolinijski medjutim oni sadrže 3D okruženje, Bin može da se okrene i kreće u svim pravcima što mu daje slobodu kretanja. Pored Bina igrač može da izabere i njegovu devojku Irmu Gob ali nema razlika izmedju njih dvoje, autori su takodje ubacili i set mini igara koje možete igrati sami ili udvoje ali teško da ćete naći nekog ko bi želeo sa vama da igra tako nešto, igra sadrži i kratke klipove iz animirane serije svega 5 i sami klipovi nemaju nikakve veze sa onim što se dešava u igri.

Igra je prazna, dosadna i nije vredna vašeg vremena, teško je preporučiti najmladjima čak i ako želite da probate iz čiste radoznalosti ali verujte mi jednostavno ne. Umesto toga preporučujem da za predstojeće novogodišnje praznike uz porodično ili društveno okruženje odgledate originalnu seriju ili dva dugometražna filma Bean (1997) i Mr. Bean's Holiday (2007) zabava je zagarantovana.



Platforma: PC, PS2 , Wii

Ocena 20

[sloba89]

Space Invaders: Invasion Day

Space Invaders klasik iz 1978. godine, igra koja je gutala svakodnevno žetone i zbog koje se čekalo nonstop ispred reda, tokom godina dobila je niz nastavaka, spin off naslova i bila je i deo mnogobrojnih komplilacija. Početkom novog milenijuma dobili smo i budjavi rimejk jedan od najgorih rimejkova ikada, šta je ovo Taitu trebalo Oh mein Gott.

Ovog puta osvajači iz svemira su konačno rešili da nas istrebe jednom za svagda, nema milosti ljudskoj rasi su dani odbrojani. Uvodni sinematik je nešto najsmešnije što sam video u životu! sve je predstavljeno tako dramatično da prosto izaziva gigotanje u stomaku, Taito je ovo shvatio veoma ozbiljno! ovako bukvalno zamišljam (ne daj bože) filmsku adaptaciju igre u režiji Uve Bola ili Majkla Beja, uvodnoj animaciji samo fali pesma grupe Aerosmith - I Don't Want to Miss a Thing. Nada za spas čovečanstva leži u rukama troje protagonista, tinejdžer, novinarka i policajac svo troje ujedinjuje tragičan splet okolnosti koji će ih naterati da se osvete osvajačima i pošalju ih tamo odakle su došli.

Igra funkcioniše kao klasična Space Invaders igra uz povremene okršaje sa velikim bossovima ali dok ovo budete igrali sve vreme ćete poželeti da odigrate originalnu igru. Troje protagonista koriste različit tip oružja i dodatne vrste pomagla kako bi ste očistili ekran od najezde malih zelenih, ali teško da ćete primetiti bilo šta jer je igra užasno dosadna da su za to zaslužni i sami nivoi i sivilo i isprane teksture od same grafike. Sve što više govorim o tome koliko je igra očajna jedna stvar je jasna ovo je za Taito istorijski epic fail i dokaz kako ne treba previše eksperimentisati, ako želite da odigrate po koju partiju originalnih Osvajača MAME ili Taito Legend kompilacije.




Platforma: PS2, Game Cube

Ocena 28

[sloba89]

Tetris verovatno najzaraznija video igra ikada i za mnoge najbolja za sva vremena, mnogi autori su pokušali da na istu foru naprave nešto tako zanimljivo. Zoop je jedan od takvih primera najveći ubica slobodnog vremena, igra nakon koje posle nećete hteti da odigrate bilo šta drugo, zaboraviće te i na vašu rodbinu i devojku ili momka Zoop! a možda su i sami autori malo preterali u ovoj zamisli i reklamnoj kampanji.

Šta se zapravo dogadja nije baš jednostavno objasniti rečima ali ukratko vaš objekat se nalazi na sredini ekrana unutar kocke, sa različitih strana prilaze vam drugi objekti različitog oblika i boja, vaš cilj je da se rešite tih predmeta pre nego što vam oni pridju, da bi ih ste se takodje rešili potrebno je da preuzimate njihov izgled jer vaš objekat može da menja oblik, samo jedan objekat je dovoljan da dotakne vaš prostor čime se igra automacki završava, Pre početka igre možete birati nivo težine a i tokom igre dobijate i razna pomagala kako biste što brže i lakše očisti ekran od nadolazećih objekata.

Igra se pojavila za razne platforme bukvalno fali samo verzija za šporet i frižider, što se tiče verzija vizuelno Playstation je oduvao konkurenciju ali nećete ništa izgubiti ako se budete opredelili za neku drugu verziju. Igra je svakako zarazna ali autori su sa hajpom dodatno preterali i nije ovo naslov uz koji ćete zaboraviti na sve ostale igre i svet oko sebe.



Platforma: Playstation, Dos , Mac, Sega Mega Drive, SNES, Game Boy, Game Gear, Jaguar, Sega Saturn.

Ocena 70

[sloba89]

Dino Crisis mnogi opisuju kao Resident Evil sa dinosaurusima, ovu kombinaciju je savršeno iskoristio sam Capcom pogotovo kada su tokom 90tih godina dva Jurassic Park filma koje je režirao Spilberg punile bioskopske sale a i sami vizualni efekti nisu nikoga ostavili ravnodušnim. Prvi Dino Crisis je bio čist survival horor dok se drugi dosta oslanjao na akciju, sve u svemu obe igre su ostavile pozitivan utisak na igrače a misteriozan i uzbudljiv završetak druge igre ostavio je dosta prostora za očekivani nastavak ili možda ne.

Pored jedne spin off igre (Dino Stalker), Dino Crisis 3 se pojavio 2003. godine i ono što je i pomalo čudno a to da je igra izašla samo za Xbox budući da je serijal debitovao na prvom Playstationu u ovom slučaju možda je tako i bolje jer je ovoga puta Capcom je rešio da eksperimentiše i prepusti se slobodnoj koncepciji na način na koji sigurno ne biste očekivali. Dovoljno je reči da je 3 deo posebna priča za sebe, igra je smeštena u godini 2548! (tako da bilo kakva pitanja gde su Regina i Dylan i ostali protagonisti iz predhodnih naslova više nisu ni bitna) članovi tima SOAR (Special Operations And Reconnaissance) Patrick Tyler, Sonya Hart, Commander Jacob Ranshaw, and McCoy poslati su da ispitaju svemirski brod Ozymandias koji je nestao pre 300 godina, kada se budu ukrcali saznaće da je sam brod krcat dinosaurusima! dinosaurusi u svemiru da dobro ste pročitali DINOSAURS IN SPACEEEEEEEEE (ne zvuči dobro kao Pigs in Space ali ok).

A umesto čuvenih dinosaurusa koje znamo i volimo ovde smo dobili razne mutirane karakondzule koja su nastale nekim mešanjem raznih DNK uzoraka, u principu kao da se borite sa zombificiranim dinosaurusima a tu su i pomenuti mutanti sa čak tri glave. Vaš arsenal se sastoji od 2 oružja sa različitom vrstom municije, tokom većeg dela igre igrate kao Patrick a nakratko i sa Sonyom, tokom igre takodje koriste i Jet Pack koji vam pomaže prilokom dostizanja odredjenih platformi jer igra u par navrata sadrži i platformske elemente, sa jedne strane Jet Pack vam daje sigurnost jer pomaže da izbegnete dinosauruse i olakšava okršaje sa bossovima što na neki smanjuje survival horor doživlaj i igra time postaje većim delom akciono orjentisana.

Grafika je jedan od impresivnih strana Dino Crisisa 3 i brod naprosto sija i sadrži dosta detalja ali jedno te isto sivilo pomalo izaziva monotoniju, ipak ono što je najveća mana trojke je užasna kamera koja u nekoliko navrata menja svoj položaj pa tokom borbi može da napravi dosta problema i izazove dosta frustracija. Šteta je na kraju da se serijal završi na ovome, totalno odsustvo dešavanja iz predhodne dve igre i smer za koji su se autori odlučili izaziva čudjenje, nakon ovog debakla nije bilo nikakvih planova za nastavak serijala, povremeno su kružile glasine o novom nastavku, čak sam pomislio da će novi Jurassic World naterati Capcom da oživi serijal ali ništa. Budući da u poslednje vreme Capcom izbacuje HD obrade i rimejkove Resident Evila ne bi bilo čudno da i prve dve Dino Crisis igre dobiju isti takav tretman, ali opet postoji neki vid nade da ćemo u nekoj skoroj budućnosti dobiti novi nastavak ili reboot kakav serijal zaslužuje a da se ova abominacija od trojke nikad nije ni desila.



Platforma: Xbox

Ocena 51