"Test pray" - čitaoci recenzenti

[sportista]

Videh ovu temu i odlučih da dam i moj skroman doprinos.

Naziv igre: Top Spin 3
Razvojni tim: PAM Development
Izdavač: 2K Sports

Kada je 2K Sports najavio ovu igru, željno sam je iščekivao, misleći da će izaći i za PC. Ubrzo, moja iščekivanja pala su u vodu. Igre neće biti na PC-iju. I tako kupih ja XBOX 360 and here we go...

Silne najave i hype oko ove igre su ukazivale na to da će ova igra do sada bit' najrealističnija prezentacija belog sporta. Tad' sam pomislio, da ću se konačno odmoriti od arkade zvane VT3. I tako je i bilo. 2K Sports je isterao do kraja ono što je obećao. Konačno, uhvatih se u koštac sa TP3. Slobodno mogu reći da na početku nije bilo nimalo lako. Naime, sam gameplay u ovoj igri ukazuje na to koliko je igra okrenuta prema realnosti i što vernijem prikazu ovog sporta. Kontrole, nisu nimalo lake, bar na početku. Postoje četiri osnovna, tkz. safe udarca. X je slajs, A je flat/ravan, Y je lob, B je spin. Al' ako mislite da će te ovim safe udarcima, postići nešto više od pukog baloniranja loptice varate se, jer će vas protivnik il' počistiti sa terena ili će te se balonirati do sutra.

Tako da onda dolazimo do trikova koje imate u rukavu. Morate koristiti takozvane specijalne udarce/kontrole. RT je dodavanje više snage, LT je pozivanje riskantnih udaraca, i RB i LB služe za brzo šprintanje do mreže/sredine terema. Pomislićete, lako je savladati ove kontrole ali nije baš tako. Igrači ovde ''osete'' svoju težinu pa nema bombastičnih udaraca iz svih uglova na terenu i hvatanja svakojakih smečeva, jednostavno morate bit' smireni i mirno graditi svaki poen. Takodje, u igri postoji i mali kardiogram koji pokazuje u kakvom je stanju vaš igrač, al' treba imati na umu da i ovo utiče na sigurnost vašeg igrača pri odigravanju udaraca.

U svakom slučaju, mehanika igre je pomalo komplikovana pa će vam trebati duže vremena da je u potpunosti savladate. Dolazimo do osnovne kampanje igre a to je karijera, kroz koju kreirate svog lika prema svom nahodjenju i vodite ga kroz trnovit put. Verovatno će mnogi pomisliti, da je ovo slično World Tour-u iz VT3. Al' ti koji to pomisle varaju se, jedina sličnost je kreiranje lika na početku karijere. Tu prestaju sve sličnosti. Ovde nema teniskih akademija ili mini igara kroz koje ćete vi boost-ovati performanse vašeg lika, nego se XP-ovi (iskustveni poeni) stiču isključivo odigravanjem zvaničnih mečeva. Na početku karijere, igra zna da pribije uz stolicu ali kako odmiče, postaje sve monotonije/dosadnije. Jednim delom je za to zaslužno to, što je broj zaradjenih XP-eova unapred generisan i ne zavisi od težine igranja ili uspešnosti odigravanja nekog od udaraca. Al' uvek se možete ogrenuti tournament modu ili online okršajima.

Grafika je vrlo lepo uradjena, animacija je vrlo tečna i realistična. 3D publika, vrlo lepo prezentovani tereni, igrači se znoje što se vidi i na majicama i na licu... Mada je po meni muzička podloga/zvučni efekti mogli biti nešto bolji. Barem, da su komentatore ubacili, a i publika nekako deluje previše kruta i monotona. U svakom slučaju, vrlo lepo prezentovana igra, pogotovo što se grafičke strane tiče.

Izbor igrača je, pa, pomalo siromašan. Pogotovo ako se uzme u obzir da nema nekih od najboljih igrača svetu medju kojima je i naš Nole, verovatno će mnogima biti teško da predju preko toga, i Nadal je ekskluziva za PS3. Takodje nema ni Ane i Jelene, u to vreme dve najbolje teniserke na WTA Tour-u. Al', kako god, izbor terena/turnira je vrlo lepo odabran i ima ih na pregršt. Od najvećih pa do izmišljenih.

Naime, TP3 je vrlo realistična simulacija tenisa koja je namenjena najviše okorelim ljubiteljima belog sporta. Treba napomenuti da je ovo ujedno i najrealnija simulacija tenisa, koja je 'pak daleko od savršnstva. Po meni igra koja je vredna pažnje, pogotovo zaljubljenicima u ovaj sport.



Ocena: 90

[doctor]

Evo i mene...


Naziv igre: Ground Control
Razvojni tim: Massive Entertainment
Izdavač: Sierra Entertainment
Žanr: RTT (Real-time tactics)
Godina: 2000.
Sistemski zahtevi: praktično ih nema danas (u doba kada je igra izašla retko
ko ju je igrao u visokoj rezi sa visokim nivoom detalja)

Čovek prosto ne zna kako da započne tekst o igri kao što je ova, i o čemu prvo da počne da piše. Kako opisati proizvod koji je u stanju da vas satima drži uz ekran i da vam uz to bude zanimljiv svaki put kada ga iznova prelazite?

Zaplet, je, kao i sama igra, je l' te, smešten u 25. vek, nakon Trećeg svetskog rata i njegovih razarajućih posledica gde Zemljom i poznatim delovima univerzuma vladaju mega-korporacije koje su u konstantnoj borbi za što većom moći i vlašću.

Igru započinjete kao major Sara Džesika Parker Crayven korporacije koja biva poslata na udaljenu planetu Krig 7-B sa ciljem da eliminiše predstavnike organizacije Order of the New Dawn koji su već počeli sa zauzimanjem planete. Naizgled pusta planeta krije čudne i mračne tajne, no na igračima, tj. vama je da otkriju koje.

Kampanja se sastoji iz 30 misija od kojih 15 misija igrač igra u ulozi pomenutog majora Parker, a drugu polovinu misija u ulozi Dikon Džered Stouna koji prema Crayven korporaciji gaji iste simpatije kao major Parker prema "Dawnies"-ima, kako im ona inače "tepa" u toku igre.

Gameplay se u osnovi razlikuje od klasičnih RTS-ova po tome što imate fiksiran broj jedinica koji ćete voditi u svakoj misiji, što znači da nema reinforcementsa, osim vaših saveznika koji će se s vremena na vreme, u pojedinim misijama, pojavljivati da vam asistiraju pri kompletiranju pojedinih objektiva. Naravno iz misije u misiju dobijate sve veći broj jedinica koje vodite u borbu za prevlast na planeti.

Što se jedinica u igri tiče postoje pešadijske jedinice, terradyne-i (zemaljska vozila koja koristi Crayven corp.), hoverdyne-i (jedinice koje koristi Order of New Dawn) i aerodyne-i tj. letelice. Svaka ima svoje karakteristike kao što su speed, armor, firepower i range, i moguće je za svaku jedinicu pojedinačno odabrati da li će ove osobine biti izbalansirane (balanced), ili će neka od njih biti istaknuta tako što ćete aktivirati jedan od 3 tipa osobina jedinice: offensive, defensive ili speed. Takođe su neke u stanju da napadaju samo zemaljske mete, neke samo vazdušne, neke kombinovano, dok neke, na primer, ne mogu da napadaju pešadiju.
Pored ovoga svakoj jedinici je moguće odabrati jedno specijalno oružije i jednu specijalnu mogućnost, kao što je, na primer, mogućnost repair-a, odnosno heal-ovanja za pešadijske jedinice (vazdušne se ne mogu popravljati na bilo koji način).

Vozilo koje će vam uvek biti dostupno jeste komandni APC (u kome se Parker odnosno Stoun i nalaze), pomoću kojeg ćete moći da prevozite pešadiju i koji u toku misije ne sme biti uništen ni po koju cenu inače ćete popiti "mission failed." Postoji više vrsta pešadija, više vrsta hoverdyne-a i terradyne-a kao i aerodyne-a koje ćete birati u zavisnosti od vaših afiniteta i vrste misije. Između ostalog pomenuti APC je u mogućnosti da popravlja odnosno leči jedinice koje mu se nalaze u blizini.

Snabdevanje jedinicama se vrši dropshipovima od kojih svaki nosi maksimalno po 4 squadova u sebi, i prvi koji "naručite" će vam uvek dodatno "dostaviti" i APC. Dropshipova ima maksimalno 3 a mesta na koja im možete narediti da izvrše deployment jedinica su vam prikazana na mapi i nekada ih ima više od jednog, u zavisnosti od misije.

U igri ćete ratovati u pustinji, u džungli, na snegu (mape su odlično dizajnirane) i objektivi su dovoljno raznovrsni da uvek zahtevaju drugačiji i pametan pristup "problemu", mada se uglavnom svode na destroy i escorttip objektiva. I pored toga, igra nikako ne uspeva da bude monotona.
Što se tehničkih karakteristika igre tiče, u odnosu na godinu kada je izašla igra izgleda sjajno, teksture su zadivljujuće oštre, animacije odlične, specijalnih i svetlosnih efekata u borbi ima na sve strane, AI uopšte nije loš, pogotovu ne na višim nivoima težine, i uz sve to i zvučni efekti su odlični, dok je soundtrack mogao biti malo bogatiji, ali i prisutne numere savršeno odgovaraju tonu igre. Jedinu zamerku bih uputio malo lošijem pathfindingu jer se lako dešava da jedinice totalno zaglupe ako se nađu među kamenjem ili im se na putu prepreči neka druga jedinica.

Između ostalog za svaki squad je moguće odabrati mod vatre (free, hold, return), formaciju (box, line, column), i tip kretanja (offensive, defensive, hold position) i mogući je takozvani suppresive fire koji će vam omogućiti da jedinicama naredite da obasipaju vatrom neku oblast na mapi (posebno korisno kod artiljerije), vršiti navigaciju squadova sistemom waypointa kao i odrediti u kom će se smeru okrenuti kada dođu na odredište (korisno kod terradyne-sa jer im je armor spreda jači).

Multiplayer, nažalost, nisam imao prilike da isprobam s obzirom na to da aktivnih servera na internetu nema, ali ću ga u dogledno vreme probati u LAN-u pa ću izneti utiske ovde (verujem da će iskustvo biti odlično).

Kao šlag na tortu, tekst ću završiti obaveštenjem da je igru već duže vreme moguće potpuno besplatno (i legalno, naravno) skinuti na sledećoj adresi: http://www.fileplanet.com/promotions/groundcontrol/

Uživajte, jer je u pitanju zaista odlična igra gledano sa svih aspekata.
Ocena: 92

(inače ako je neko "oran" da oprobamo multi preko Hamachija ili nekog sličnog servisa neka pusti PM da se izdogovaramo za neku partiju )

[Sh0m1]

Naziv igre:Motorstorm:Arctic Edge
Razvojni tim:BigBig Studios,Virtuos(PS2 verzija)
Izdavac:SCEE
Platforma:PS2,PSP
PlayStation Portable

• AUS 17 September 2009

• EU 18 September 2009

• NA 29 September 2009

PlayStation 2

• EU 15 October 2009

• NA 20 October 2009
• Napomena: U tekstu je opisana ps2 verzija, igrana preko emulatora.

Sta je to nacinilo Motorstorm toliko popularnim i poznatim? Odgovora ima mnogo, ali jedno je sigurno, zabava koju ova igra donosi je jednostavno neopisiva recima, i to je nesto sto se mora probati da bi se stekao potpun utisak.

Nakon dva sjajna Motorstorma za PS3, sjajna igra stigla je i na malo slabije, ali widely rasprostranjene platforme: PlayStation 2 i Play Station Portable.
Mnogi su mislili da ove dve igracke konzole nisu sposobne da izguraju ovako nesto, ali svakako nisu bili u pravu. Iako je Motorstorm Arctic Edge vizuelno slabiji od svojih PS3 prethodnika, nije nista manje zabavan i zanimljiv.

Ovaj put, interaktivni playground je Aljaska.
Zaledjeni predeli, snazne mecave, lavine snega, i naravno, gomila vozila koja tutnje kroz predivne oblasti ovog zaledjenog raja.

Kao i uvek, prisutno je vise tipova vozila, vec standardni motori,automobili, kamioni, quadovi, bagiji i slicno. Ali jedno od definitivno najbizarnijih i ultra cool vozila je cistac snega.
Da,dobro ste procitali, ova grdosija cisti sve pred sobom, i definitivno je najveca pretnja za vozila kao sto su motori i snezni skuteri.
Ali, ovo vozilo ipak nije overpowered posto je prilicno tesko upravljati njime, upravo zbog ogromne mase.

Kao glavni mod, namece se Festival, odnosno karijera u kojoj cete napredovati po rankovima i tako otkljucavati nova vozila i staze.
Mora se priznati da upravljanje nekad zna da zada muke, narocito ako nikad do sada niste igrali ni jednu MS igru.
Zanimljivo je da boost tj. nitro nije kao u slicnim igrama, vec ga, doslovno receno, mozete koristiti koliko hocete. Ali,uvek je tu to sudbonosno ali, ako skalu napunite do kraja, desice se jedan veliki boom koji ce vas dici u vazduh u stilu holivudskih filmova .
Zato morate paziti koliko dugo koristite boost. Srecom, skala se brzo prazni pa nece biti vecih problema.
Razlike medju klasama vozila su prilicno izrazene.
Motori su brzi, dobro se kontrolisu u krivinama, ali su izlozeni napadima jacih vozila kao sto su automobili i kamioni.
Automobili,sa druge strane, su brzi,agilni i solidno jaki, ali su teski za upravljanje i kontrolu u krivinama.
Kamioni i slicna velika vozila su jaki, ali nisu toliko brzi i upravljivi.
Sve u svemu, sto ce tice vozila, uvek izaberite ono sto vam lezi.
Ponekad cete morati da ispunite odredjeni zahtev u nekoj trci( kao npr. da budete 10 sekundi na prvom mestu, ili da pobedite odredjeno vreme) kako bi ste dobili zlatnu zvezdu uspomoc koje mozete da pristupite nekim trkama koje su inace zakljucane.

Po pitanju grafike i zvuka, mora se priznati da je igra sjajna, jedina stvar koja zaista upada u oci je siromasan soundtrack, ali osim toga, sve je briljantno.

I za kraj da napomenem da igra podrzava split screen mp, tako da mozete da pozovete ortake i da im pokazete ko je pravi King of The Road .
+Grafika,atmosfera,adrenalin,izbor vozila,zanimljive staze sa vise puteva, replay value
-Siromasan soundtrack, ponekad cudan A.I. protivnika
OCENA:89/100

[Rainman]

MAFIA II

Kada čovek previše očekuje od nekih stvari, vrlo često ostane razočaran. Tako bi mogli u jednoj rečenici da sumiramo utisak koji ostavlja toliko dugo očekivani nastavak jedne od najboljih igara u skorijoj istoriji. „Mafia“ je te 2002-e godine postala sinonim za kvalitet, proizvod sa kojim se upoređuju ostali, i uglavnom bacaju u ćošak, dok se igrač vraća da još jednom obrne doživljaje Tommy Angela i kompanije. Kada se ima ovo u vidu, jasno je da je pred ljudima iz 2K Czech tima bio ogroman zadatak. Nadmašiti starijeg brata, ili bar izaći na crtu sa njim i stati rame uz rame po kvalitetu. Da li su Česi uspeli u tome? Paaa, kratak i jasan odgovor bi bio – Ne. Međutim, nešto duži i a možda i malo precizniji odgovor je – Ne, ali...

Gledajući je kao stand alone igru, Mafia II je jedna solidna, da ne kažemo prosečna, pucačina iz trećeg lica koja ima stvari koje radi sasvim dobro. Sa tehničke strane, grafika je pravi eye candy, a Empire Bay kao grad izgleda na oko vrlo lepo i prijatno je voziti se kroz njega. Osvežavajuće je što se sama igra dešava i u zimskom i u letnjem periodu, pa samim tim kiša, sunce, sneg doprinose jednoj filmskoj atmosferi, koju se igra defintivno trudi da postigne. Možda i bitnija stvar od kvaliteta prikaza je i da je odnos prema igraču, tj. kupcu bio maksimalno ispoštovan. To znači da je igra odlično optimizovana, a da se stvari kao što su ispadanja na desktop, zamrzavanja i slično praktično nikad ne dešavaju. Prosto je šteta što i tako nešto mora da ulazi u ocenu finalnog proizvoda, ali kada na tržište izlazi sve više i više neoptimizovanih i nedovršenih igara koje vrište za patchevima od prvog dana - 2K dobija jedan ogroman plus za ozbiljnost na tom polju. Pri tom, iako učitava i obrađuje jedan poveći grad – loading sekvence su vrlo kratke, a neprijatnog pada frameova praktično da i nema.

Kad smo već krenuli u pozitvnom ritmu, ajde da ne prekidamo još. Vito Scaletta, glavni protagnosita igre, živi i „radi“ u posleratnom dobu, krajem 40-ih i početkom 50-ih godina prošlog veka, i to vreme je odlično preneseno na ekran. Naravno, dočaravanju takve atmosfere - pored modela automobila iz tog perioda, pored mode i stila oblačenja i vas i vaših sugrađana - najviše doprinosi odlično izabrana muzika. Empire Bay je pokriven sa tri radio stanice a ako ste ljubitelj muzičara kao što su bili Chuck Berry, Buddy Holly, Dean Martin i ostala stara garda – vožnja od tačke A do tačke B će vam proći dosta ugodnije. Pri tom, pošto je i sama vožnja vrlo veliki (tj. preveliki – ali o tome malo kasnije) i bitan aspekt igre – treba napomenuti da je kontrola kola vrlo udobna, a za one koje su raspoloženi da se malo i pomuče dok krstare gradom, ubačen je i „simulation“ mod vožnje, koji bi trebao da doprinese realističnosti kontrole kola iz tog vremena. O tome autor ovog teksta ne može nikako da sudi jer nikako nije imao priliku da provoza kola iz tog vremena – ali ako su se vozila stvarno ponašala kao u simulation modu, ne bi me čudilo da je većina ljudi tog vremena išla pešice. Ali dobro, ko voli nek izvoli.

Pa dobro, sve ovo za sada zvuči kao mirna plovidba, vidi se iz aviona da ovo defitnivno nije ništa revolucionarno ali gde, zašto i kako pada ova Mafia? Pa ajmo od ove najočiglednije stvari. Dakle, prvo i osnovno - pošto je je original Mafia bila sandbox igra, očekivano je bilo da drugi deo nastavi u istom ritmu. Po svim mogućim najavama nigde tako nešto nije dovdeno u pitanje a kamoli opovrgnuto. E pa u najboljem slučaju možemo svrstati igru u neku kvazi-sandbox kategoriju. To znači da je, nažalost, sloboda kretanja maksimalno ograničena i moguća je samo u toku misije (tj. chaptera). Medjutim, tad igrač ima posla sa napredovanjem kroz priču, a čak i da skrenete sa zacrtane putanje – ne biste imali gde da odete. Možda su nas neke prethodne igre razmazile, ali totalno odsustvo nekih slučajnih susreta, side-misija, mini igara i sličnih događaja definitvno ne doprinosi atmosferi. Dakle, umesto da vas uvuče u svet kriminala i zalepi za ekran količinom mogućnosti koje bi jedan prosečan mafijaš mogao da uradi, vi u najboljem slučaju možete da odete da promenite garderobu. Zato igra nikako ne zaslužuje epitet sandbox igre, već third person shootera sa elementima vožnje. Tj. možda je treba nazvati i vožnjom sa elementima third person shootera jer treba napomenuti da ogroman deo svake misije se dešava u kolima. Opet, većina tog vremena je lagani cruise kroz grad (kuća-pos’o, pos’o-kuća), a ne neko žestoko napucavanje kako bi se u prvi mah očekivalo.

Pored tog goreopisanog početnog šoka, igra polako odmotava svoju priču, koja bi po defaultu trebala da bude jača strana. Međutim, glavni protagnoista ove igre, mladi Vito Scaletta, bezličan i bled, defitivno ne može da nosi teret glavnog lika bilo koje priče, a kamoli neke epske krimi drame kakvu bismo očekivali od Mafie II. Povratnik sa ratišta, koji želi da zaradi brzi dolar i očas posla i bez ikakvih moralnih dilema upada u svet kriminala će ići iz misije u misiju, sretati gomilu isto tako nedopadljvih likova, sve dok vas igra posle nekih 10-ak sati igranja ne dovede pred kulminaciju koja bi trebalo da bude njeno grand finale. Ipak čak i na samom kraju, igra razočarava i ostavlja gorak ukus u ustima jer nas ostavlja sa klifhengerom i nedovršenom pričom koja bi trebalo da bude razjašenjena kroz DLC epizodu “Joe’s Adventures”.
Summa summarum, Mafia II je prosek. Naslov koji definitvno ima svoje kvalitete, ali se sigurno neće igrati u meri kao original, a kamoli steći kultni status. Pa čak i ako se zažmuri na činjenicu da je ovo nastavak jedne od najboljih igara – igra će vas donekle razočarati. Jer sa jedne strane imate bogate tehničke karakteristike, ali sa druge strane one ipak nisu dovoljne da nadoknade prilično siromašan gameplay. Daleko od toga da je ne treba probati, ali za svaki slučaj, spremite instalaciju Mafie 1, čisto da vam bude pri ruci.

Ocena: 70

Vladimir Pantelić

[White Ripper]

HOMEFRONT (opis)
Da odmah stavimo do znanja: ako tražite igru koja pripada žanru first person shooter-a, Homefront zaobiđite u širokom luku I potražite zabavu na drugom mjestu. Nakon tako agresivnog marketinga i najavljivanja igre, dobili smo sraman proizvod koji ,da ima zakona, ne bi smio da prođe nikakav test kvaliteta! Igra naprosto odiše neisnpirativnošću autora I propustima kojih ima na svakom koraku. Razvojni tim igre je Kaos Studio koji nam je prije tri godine “podario” više nego dobar Frontiles: Fuel of war.
Priča ne odskače od klasičnog nama već odavno poznatog klišea. Godina je 2026 I Sjeverna Koreja koja je ojačala na vojnom planu ,vođena ludim diktatorom, kreće u osvajanje svijeta. Uspjeva u svojim planovima I na red dolazi ugnjetavanje SAD-a. Nakon brze invazije I bacanja par atomskih bombi Koreanci kreću pješadijom da dokusure ostatke Amerike. Međutim tu je mali oslobodilački pokret koji pokušava da se odupre Koreancima, a vi ste ,naravno, član te “bande”. Ideja odnosno priča I nije toliko loša, ali je na katastrofalan način realizovana. Misija ima 7 a svaka se svodi na “hodnik” napucavanje od tačke A do tačke B I pritom, nema nikakavih gameplay novina! Objektivi se svode na “follow” saborca, počisti sobu I napreduj dalje. Ovakvo napucavanje nije ono što igračka publika želi, već izvođenje adrenalinskih poduhvata. Igru bi najlakše mogli opisati kao izlapjelog CoD klona koji je ostao bez trunke “svježeg mesa”. AI ne zaslužuje više od dva reda. Ako stojite na jednom mjestu igra će vam stalno spawn-ovati protivnike,a nije ni rijedak slušaj da ih “stvori” ispred nosa. Pucanje iz pušaka nije loše, mada loše implementiran sensitivity otežava igranje I osjećajem da pucate iz igračke,a ne gvoždene naprave.
Što se tiče audio/vizuelne podloge, igra takođe ne blista. Ponekad se dešava da zabaguje zvuk rafala, ali ne tako često. Eksplozije, niti zvuče niti izgledaju spektakularno. Teksture I sjenke su pristojno odrađene, ali to ne mijenja ukupan utisak.
Stigli smo do najcrnjeg dijela. Igru pokreće Drama engine. Grafiku kakvu posjeduje Homefront trebalo bi da tjeraju prosječne konfiguracije stare 2 godine bez problema na maksimum detalja! Ovdje to nije slučaj. Frejm rejt pada bez vidnog razloga. Igra ne radi kako treba čak ni na kvadovima I karticama srednje klase na najnižem nivou detalja što svjedoči da je igra “konzolaški port”.
Na kraju vam preporučujemo da se držite dalje od ove igre jer nema apsolutno šta da vam ponudi. Multiplejer nije loš ali nema šta da traži pored fenomenalnog BC2 I CoD-a.Kampanja se završava za 4-5 sati što predstavlja poniženje za jednu igru. Iako volite FPS žanr nemojte igrati Homefront.
Nadam se da me neće neko objesiti od prodavaca igre. Ali ovo je moje mišljenje.

[Rainman]

HOMEFRONT


Svi smo svedoci globalnog nedostatka svežih ideja na gejmerskom tržištu. Sa druge strane, ne moramo da se zadržimo samo na proizvođačima igara, opšti nedostatak “novoga”, ogleda se takođe i kroz filmsku, i kroz muzičku industriju, a i kroz ostale sektore u kojima biti originalan znači biti bolji od ostalih.

Na tu kartu je pokušao da igra i Homefront, nova perjanica THQ-a, kompanije nama poznate po Saints Row ili Red Faction serijalima. Na njihovu, a pomalo i na našu žalost, Homefront će po svemu sudeći završiti kao i njegovi prethodnici. Kada bi se to svelo na jednu rečenicu ona bi glasila: “Dodjoh, videh, pobedih… i aninstalirah” (od starog srpskog glagola: aninstalirati). Ovaj COD-ov mlađi i blaaago zaostali dalji rođak iz predgrađa, se svim silama trudi da oponaša svog uzora iz velegrada, ali negde usput mu to ne polazi za rukom. Homefront je tipičan školski primer kako se jedna, na papiru, zanimljiva (da ne kažemo i orignalna) ideja, može pretvoriti u jedan prosečan naslov, sve zahvaljujući lošoj egzekuciji na ostalim poljima.

Godina je 2027. a Korejanci su do te mere postali bezobrazni, da su rešili da izvrše invaziju na poklekli SAD, koji godinama unazad ne može da dođe sebi od pada dolara, raspada vojne strukture, ptičjih gripova i ostalih side-efekata koje korejansko širenje ima kao posledicu. EU više ne postoji, Japan je poklekao pred novom ujedinjenom Korejom, a Kanada i Meksiko su zatvorili granice prema Amerima. Jedino što im je preostalo je da uzmu stvari (tj. puške) u svoje ruke, i pokažu zube. Zaplet podseća na priču jedne starije igre, Freedom Fighters, a i u Modern Warfare 2 smo već imali prilike (doduše na kašičicu) da se borimo na američkom okupiranom tlu.

Znači, to je i najveći adut igre. Setting i priča koji jesu retkost, i iole su drugačiji u odnosu na konkurenciju i daju drugačiji šmek celokupnom gameplay-u. Smeštena u američka predgrađa, igra će vas voditi kroz 7 (da, samo 7) nivoa nabijenih konstantom akcijom. Preuzećete ulogu bivšeg pilota helikoptera i borićete se kroz komšijska dvorišta, parkinge, bejzbol terene i hipermarkete - što je ipak, mora se priznati, drugačiji setting od svega ostalog ponuđenog na igračkoj sceni. Kao najlepša i vizuelna najdopadljivja se izdvaja borba za San Franciskov Golden Gate most. Naravno, nezaobilazne su i deonice vožnje helikoptera, što je već postalo kliše u svakoj modernoj pucačini.

Kad smo se već dotakli okruženja, red je kažemo nešto više i o njegovom vizuelnom kvalitetu, a Homefront je tu ipak daleko od vrha današnje ponude. Osrednji kvalitet grafike će čak i na višim podešavanjima delovati kao da je igra izašla pre godinu ili dve dana, a što je najgore, ni optimizovanost nije za pohvalu. Facijalne ekspresije glavnih likova su koliko toliko dobro urađene, ali njihova sinhronizovanost sa glasom je skoro neposotojeća. Šta više, cela glasovna gluma deluje da je odrađena prilično jefitno, tako da ni zvučna komponenta, osim nekolicine dobrih pesama koje se povremeno čuju u pozadini, ne može da izvadi stvar i promeni utisak da je ovaj naslov ipak “B” kategorije.

Igra, što je bilo i očekivano, baca dosta veliki akcenat i na multiplayer, i pokušava da deo tog MP kolača otkine za sebe. Negde između 2 ljuta lidera i rivala, Homefront pokušava da uzme tj. ukrade nabolje iz COD-a (hitbox, kretanje, nišanjenje) i BC 2 (vozila, veličinu mapa). Levelovanje je postalo standarna stvar u MP FPS-ovima, kao i konstatno obasipanje nagradama, perkovima i boljim i jačim oružjima. Vreme će pokazati da li će ovaj mix zaživeti kod igračke populacije, ali po prvim utiscima, deluje kao da gotovo sigurno neće nadmašiti gorepomenut dvojac.

Ako od igre ne očekujete puno, ako volite da se igrate iz hobija, kada dođete kući posle škole, fakulteta ili posla, Homefront nije loš izbor na kratke staze. Iako odaje efekat već viđenog kroz neke druge pucačine, singleplayer kampanja je ipak dovoljno kvalitetna da bi vam oduzela malo vremena. Konstatna akcija, praćena nekim snajperskim i vozačkim deonicama, pomešana sa nekim epic cut scenama nije loš mix. Najveća zamerka bi išla na činjenicu što je igra (čak i za današnje standarde) prekratka. Nekih 4-5 sati efektivnog igranja će vam biti dovoljno da saznate kako se završava ova priča. Sa druge strane, ako ste posvećeni gejmer, Homefront neće zadovoljiti vaše apetite, i ako uopšte budete imali želju da trošite vreme na njega, to će biti do pojave prvog sledećeg FPS-a.

Ocena: 73

Vladimir Pantelić

[White Ripper]

CRYSIS 2 opis

Početak gamerske godine 2011.-e biće obilježen agresivnim izbacivanjem visokobudžetnih igara od strane Electronic Artsa. Prvo je izašao fantastični Dead Space 2, zatim sasvim solidan RPG Dragon Age 2. Konačno pred nama je dugo najavljivani hit – Crysis 2. Da li je igra toliko dobra koliko je pompezno najavljivana, saznaćete u sledećem opisu.

Igra vas stavlja u nanosuit 2.0 odijelo izvjesnog Alkatraza. Godina je 2023.-a I vanzemaljci napadaju NY, a vi ste naravno tu da još jedanput sačuvate čovječanstvo. Zaplet igre je solidan, ali nije ni blizu po kvalitetu onom iz prethodnika. Igra sa pričom kombinuje još neke “dramske” elemente koji priču ne pojašnjavaju, već je čine na neki način konfuznom I nejasnom, tako da će te tokom igranja biti “oslobođeni” osjećaja napredovanja kroz priču. To predstavlja ujedno I najveću manu igre - dakle nejasna priča. Ostaje vam samo da “prolitite” kroz nivoe, počistite horde pritivnika I uništite glavno leglo aliena.

Unapređenja nanosuita su vidljiva : sada je moguće koristiti istovremeno više mogućnosti koje ono pruža, što uvelike olakšava borbu. Igra nije baš toliko u “hit&run” fazonu, već ćete sada morati da malo bolje isplanirate akciju npr. povremenim korišćenjem steath fora . Ovo se može uočiti najbolje ako igrate na većim nivoima težine. Nažalost, novih mogućnosti nema, ali objektivno, ne vjerujemo da bi se išta novo moglo I ubaciti. Takođe u igru je implementiran I sistem levelovanja sakupljanjem vanzemaljskog genetskog materijala. Putem njega unapređujete mogučnosi svog odijela, ali ne I energy I damage oružja. Takođe I ovdje postoji mogućnost vožnje određenih vozila, ali za tim nema potrebe, jer ruševine NjuJorka ne dozvoljavaju razgledanje okoline. Pritom prostor je uzan i igra je linearnija od keca.

Sa audio/vizuelne strane Crysis 2 blista. Na grafiku nema zamjerki. Jedino što nedostaje su DX11 efekti koji bi mogli da oznoje najnovije grafičke. Iako je CE3 jak engine, ipak je inferiorniji od CE2 koji je pogonio originalni Crysis. Grafika I efekti su odlični ali teksture su za nijansu lošije od onih koje je renderovao CE2. Ruševine NY izgledaju spektakularno, ali bi se moglo reći da beton nije fah CE3. Mnogo bolje bi bilo kad bi igra bila smještena u zelenije okruženje. Kada u toku igre budete nailazili na drveće I travu shvatićete o čemu je zapravo riječ. Što se tiče audio podloge, ona je takođe izvrsna. Pučke I vozila imaju fino odrađene zvukove.
Sada se postavlja goruće pitanje: da li je Crysis 2 hadrverski zahtjevan kao prethodnik? Odgovor glasi ne. Igra je za divno čudo odlično optimizovana I bilo koji noviji procesor sa grafičkom u rangu radeona 5830 tjeraće igru u full-u.

Da sumiramo: Crysis 2 je kvalitetna igra I može se preporučiti. Međutim, stariji gameri neće biti oduševljeni pretjeranom akcijom I stalnim kombinovanjem mogućnosti odjela I okoline. Igra je namjenjena mlađoj gamerskoj populaciji koja traži akciju I samo akciju. Nemojte pogrešno razmujeti.C2 jeste dobar, ali neće svi u njemu podjednako uživati.

Ocjena: 82/100

[Sir Spamalot]

White Ripper kaže:

CRYSIS 2 opis
Da sumiramo: Crysis 2 je kvalitetna igra I može se preporučiti. Međutim, stariji gameri neće biti oduševljeni pretjeranom akcijom I stalnim kombinovanjem mogućnosti odjela I okoline. Igra je namjenjena mlađoj gamerskoj populaciji koja traži akciju I samo akciju. Nemojte pogrešno razmujeti.C2 jeste dobar, ali neće svi u njemu podjednako uživati.

Ocjena: 82/100

Uhvatio si sustinu u ovoj recenici.Zahvalnica...

[White Ripper]

Need for Speed Shift 2

Prošlo je malo manje od dvije godine od izlaska prvog NFS Shift-a., igre koja je oživjela serijal nakon par poluproizvoda Black Box studija koji je pod okriljem EA games-a. Nakon shift uslijedio je sasvim solidan Hot Pursuit. Ovog proljeća pred nama je Shift 2, kome je EA dao naziv NFS samo radi komercijalne svrhe. Ovim dijelom vrši se određena separacija od NFS serijala I najvjerovatnije će Shift postati poseban serijal.

Nego, šta nama to donosi novi Shift I kako ga najlakše opisati? Moglo bi se reći da je dvojka zapravo prvi Shift na steroidima koji pravi propuste na istim mjestima, a pritom donosi raznovrsnost na poljima u kojima je prva igra bila dobra, ali ne I savršena. Raznovrsnost je glavna tema ove igre. Najbolje bi bilo početi od unapređenja. Naime, u igri postoji career mod koji je sličan onom iz prvog dijela, tj. prisutno je I dalje progresivno napredovanje po klasama. Ipak, nije sve isto kao u “kecu” već sada se levelovanjem otvaraju nova takmičenja odnosno novi izazovi. Ova novina je interesantna jer je većini igrača postala dosadna “gruba” podjela na četiri klase. Dalje, igra je sada više bliska simulaciji I volan bi dobro došao. Moguće je igrati na tastaturi, ali takvo igranje zahtjeva privikavanje I uključivanje asistencije igre prilikom vožnje.

Kada uđete u igru, dočekaće vas perfektno dizaniran meni, ako bi gledali sa vizuelnog aspekta. Međutim, ponekad zna da izgleda zbunjujuće I nećete imati predstavu gdje se šta nalazi.

Izbor vozila je fantastičan. Ovoga puta imaćete priliku da vozite I starije modele, I to ne samo American muscle klase već I stare evropske modele kao što su npr. Golf 1, Mercedes iz osamdesetih I slično. Tuning automobila je izuzetan u svakom slučaju. Fizičko nadograđivanje je odlično a isto važi I za friziranje motora. Vidi se da su se developer potrudili da obogate igru.
AI protivnika je solidan. Uvjek će pokušati da vas zagrade, izguraju sa staze, iskoriste vaše greške u trci I slično. Sistem funkcioniše bez greške. Slabiji igrači ,koji nisu vični simulacijskom trkanju, mogu biti isfrustrirani. Međutim, igra ponekad ma koliko dobro vi vozili, ne dozvoljava da dospijete na prvo mjesto! Uz to, protivnici će vam uvjek biti za petama što je mač sa dvije oštrice.

Što se tiče izbora trka, očekuje vas standardna podjela trka na klasične, time attack, elimination I drift. Driftovanje je unaprijeđeno u odnosu na prvu igru mada je I dalje traljavo odrađeno I više je mučenje I borba sa kolima nego uživanje pa čak I ako imate volan. Minus velik kao kolac!

Sa tehničke strane, igra je koretkna. Grafika je identična onoj iz prvog Shift-a, tako da možete pretpostaviti kako izgleda. Zvuk je takođe dobar. Najveća mana odnosi se na ponovnu lošu optimizaciju za Ati kartice gdje igra jednostavno odbija I na jačim karticama da radi kako treba, a na ekvivalent GF radi bez greške.

Na kraju, moglo bi se reći da je Shift 2 solidan. Igra ne donosi ništa revolucionarno, već samo proširuje prvu igru. Uz to mehanike su slične, mada I dalje vožnja djeluje svježe. Ako želite da trkačku igru, bolje bi bilo odigrati prvi dio ponovo nego kupovati dvojku. Dati 50+ eura za igru koja samo proširuje prethodnu je suludo ,ili da kažemo grublje, glupo. Sko ne posjedujete prvi dio, onda trebate definitivno kupiti dvojku.

Dobre strane:
- novi modeli, nove staze, osvježen career mod, raznovrsnost.

Loše strane:
-nema nekih bitnih unapređenja u odnosu na prvi Shift, driftovanje i dalje traljavo, ponekad frusrtirajući AI sistem, loša podrška za Ati kartice.

Ocjena: 79/100

[NIDZA bOj]

Nije los opis Ripperu, samo sto se sa pola konstantacija ne bih slozio .

[White Ripper]

Pa dobro, bar si reko iskreno.
A u čemu se ne slažeš? Eto čisto da znam.

[Bratori]

Svaka cast WR za pisanje recenzija!

Ipak, neke zamerke u shift 2 recenziji...

Vidi se da autor nije sagledao igru kao paket vec je iskusio nekoliko modova i na osnovu toga napisao review.

Autolog je ogromna novina za shift 2 predstavljena po prvi put u hot pursuitu. Kompletno menja nacin na koji dozivljavate online u racing igrama i to je ogroman plus igri i predstavlja vrhunac u online ponudi kod racing igara uopste. I sam online ima puno izmena u odnosu na hp 2010. Treba pohvaliti i old vs new i cath up event-ove koje su developeri sada ucinili oficijelnim.

Helmet cam! - novina i ubedljivo najautenticniji dozivljaj voznje koji vas stavlja pravo u sediste vozaca.

Takodje o soundtracku nema ni reci a u pitanju su posebno radjeni remixovi za shift 2 od strane Ramin Djawadi-ja (Iron Man, Prison Break, MOH 2010)- za mene je soundtrack uvek bio veliki deo igre.

A savet da je bolje odigrati prvi deo nego kupovati drugi je blago receno, neprofesionalan. Radi se o objektivno gledano jednoj od najbojih voznji koje je PC ikada video. Igra je mnogo ozbiljnija od prvog shifta i sada stoji rame uz rame sa forzom ili gran turismom a u nekim segmentima i ih prevazilazi.

[White Ripper]

Ja i profesionalizam.
Pa šta znam, mišljenja su i na netu podjeljena tako da je to za najozbiljniju vožnju više subjektivan utisak.
Helmet cam jeste novina, ali je nisam baš istakao jer sam to zapravo i rekao u onom djelu gdje piše da je igra više simulacija od keca.
Što se tiče keca i dvojke, velike razlike nema. Dvojka je samo utegnutija i unapređenija.
Vezano za autolog, opisivan je više puta u reviewima starijih nfs igara. Smatrao sam da ga nema svrhe pominjati, mada opet kažem mišljenja su podijeljena i što je najbitnije subjektivna.
Napisati objektivan review je nemoguće. U pitanju je ekspresija koja se samo prenese na papir drugim ljudima. To ne znači da je netačna već da ima neke malo nerealne elemente, mogli bi kazati.
OK, svak ima pravo na svoje mišljenje, dolje izneseno je moj utisak o igri. Uostalom većina će probati pa će istaći sa čim se slaže ili ne.

[Rainman]

TRINE

Ako ste kao mladji (a sto da ne i malko stariji) voleli da deo svog vremena provodite u svetu mašte, čitajući prvo dečije bajke, a kasnije i neku, malo ozbiljniju literaturu koja pripada nekom od žanrova fantastike, u glavi ste uvek stvarali likove, njihova lica, njihovo okruženje, i sami sebi pravili svet prepun čarobnjaka, vitezova, zmajeva, magičnih šuma i začaranih zamkova. Srećom po nas, programeri Frozenbyte-a su nam pokazali da i oni imaju bujnu maštu. Pokušali su da nam prenesu deo te bajkovite atmosfere na ekran u vidu kompjuterske igre, i mora se priznati odmah na startu – odradili su odličan posao.

Platformske igre (što Trine u svojoj osnovi jeste) su odavno prestale da drže primat u svetu igara, bar na PC-u. Pojavi se s’ vremena na vreme neka igra vredna pomena, ali to se dešava retko, dovoljno retko da čovek treba da ceni kada u ovom žanru izađe proizvod koji poseduje kvalitet. A Trine ga ima u ogromnim količinama, i na prvi pogled mu nije ni lako naći neke velike zamerke.

Dakle, držite se za svoje stolice jer sa ovom igrom krećete na magično putovanje u jedno daleko daleko kraljevstvo. To kraljevstvo naravno je začarano, napadnuto i nastanjeno većim delom “neživim” stanovništvom, i na vama je da ga oslobodite od zlih sila. Na tom putu će vam pomoći jedan čarobnjak, jedan lopov i jedan vitez. Počev od akademije, preko napuštenih sela i začaranih šuma, sve do zamka u kojem se nalazi izvor problema, vodićete naizmenično tj. po potrebi jednog od ova tri karkatera, do konačne pobede i onog “they lived happily ever after”.

Zaplet, okruženje, likovi, su sve sam kliše do klišea, ali u ovom slučaju to nikako – ali nikako nije loša stvar. Ono što bi prvo trebalo napomenuti i po pitanju priče i po pitanju gameplaya, je da skoro odmah na startu, taj magični objekat Trine, za koga su se sva tri heroja ufatila, ih spakuje sve u jedno. Od tog momenta, osuđeni jedni na druge, tri duše u jednom telu kreću na put da pronađu rešenje za novonastalu situaciju, ali kako vreme odmiče, njihova avantura dobija veće značenje i viši cilj.

Svaki karakter ima svoje osobenosti koje ga krase i koje su u datim trenucima korisne, iako se praktično svaka prepreka može rešiti ili premostiti bar na dva načina. Tako čarobnjak ima mogućnost kreiranja kutija, daski ili platformi (što je vrlo zanimljivo urađeno, jer koristite miš da nacrtate željeni predmet koji vam treba u datom trenutku). Pored toga, ima mogućnost levitacije objekata, tako da iako nema ofanzivnu magiju, može vrlo lako da baci kutiju na glave neprijatelja. Lopov, tj. kradljivica (pošto je u pitanju ženski karakter) je po profesiji strelac, i osnovno oružje su joj strele dok se za kretanje po prostoru služi kukom sa konopcem (iako ovaj izraz zvuči vrlo rogobatno, u praksi se kreće kao spajdermen). Treći član družine – vitez, je klasičan melee karakter, koji je najpraktičnji u borbi sa velikim brojem neprijatelja i kao najveći snagator može da podigne ili eventualno razbije objekte koje ostala 2 karaktera ne mogu.



Vizuelna strana igre je možda i njen najveći adut, jer prizori zaista jesu kao iz bajke. Vaše čulo vida, a i čulo sluha će vam igrati od zadovoljstva. Boje na ekranu su veoma žive, a grafika je kombinacija dinamičnih 2D pozadina i 3D objekata, dok se muzika savršeno uklapa u celokupnu atmosferu. U praksi to izgleda kao da gledate neki visokobudzetni interkativni crtani film.

Još jedna karakteristika bajki, zbog koje igru slobodno i stavljamo u onaj koš za malo mladje je da kao i u svakoj bajci – nećete proliti hektolitre krvi, nećete deliti headshotove, ruke i noge neće leteti na sve strane, a vama ekran neće non stop treptati crveno od količine povreda i strela koje vaš karakter primi u sebe. Koliko će vam tako nesto prijati ili možda nedostajati je krajnje subjektivna stavka, ali u najezdi crvene boje na naše ekrane, ovo deluje kao pravo osveženje. Jedino što će se crveniti su bočice sa health-om, i delovi odeće našeg viteza i naše heroine. Sasvim dovoljno.

Što se tiče negativnih strana, Trine ih vešto sakriva, ali realno, nivoi umeju da budu repetativni. Slično tome i broj protivnika je veoma mali i to su uglavnom u pitanju kosturi u varijacijama sa štitom, mačem ili sa strelom. Desi se da naletite na nekog dazdevnjaka ili jato slepih miševa, ali sve u svemu raznovrsnosti i nema puno. Pri tom, ni logički problemi nisu preterano teški, tako da bi trebalo da kroz priču napredujete konstantnim tempom.

U igri koja pleni sa umetničkog aspekta, dijalozi likova su uradjeni poprilično loše. Umesto da iskoriste taj momenat - tri totalno različita karaktera u jednom - kao izvoru ideja za gomilu šala, dijaloga i priča, autori igre su vrlo mlako odradili taj deo posla, Na početku od njih svako prozobri nešto i uglavnom do početka sledeće deonice ostaju mutavi. Prava je šteta što nema više harizme izmedju ta tri nespojiva lika, jer bi mogli prisustvovati pravom festivalu prozivki, čarki i svadja. Al dobro, možda nas sledećim delom (najavljenim za treći kvartal 2011) obraduju i tim sitnim ali bitnim promenama.

Kada se sve sabere i oduzme, Trine je jedno veliko DA za svakog od 7 do 77. Pod uslovom da ste se već sad malko umorili od raznih poziva na dužnost, mrtvog svemira, kiše metaka ili zmajevih godina – Trine bi trebalo da vam legne kao šareni sladoled na letnji dan. Lep i lagan, smazaćete ga i čekati repete sa velikim očekivanjima.

OCENA: 85

Vladimir Pantelić

Windows XP/Vista/7
2.0 GHz procesor
512 MB RAM (1 GB Vista/7)
Radeon X800 / GeForce 6800
DirectX 9.0c
600MB HDD

[White Ripper]

The Witcher 2:Assassins of Kings
Napisati sveobuhvatan opis fantastičnog nastavka "The Witcher-a" je nemoguće. Uostalom, ne mora sve ni da se kaže, već vam na samom početku opisa kažemo da se radi o nečemu što se ne pojavljuje na gaming sceni svakog dana. U tom slučaju najbolje bi bilo da nabavite igru i sami se uvjerite u kvalitete ove igre.

Igra naprosto odiše inspirativnošću autora, koji su dosta izmijenili koncept koji smo vidjeli u prvoj igri iako je bio odličan i nije bilo potrebe da se mijenja. Kad otvorite igru odmah ćete biti bombardovani bogatim sadržajem. E pa, šta je to izmijenjeno? Prvo na šta bi trebalo obratiti pažnju jeste novi borbeni sistem. Za njega se može reći isto što i za prvu igru - nekima će se dopasti a nekima ne. Autoru ovog teksta sistem borbe se nije nešto pretjerano dopao, jer se sada borba svodi na "mišokliktanje" radi udaranja mačem, i naravno korišćenje magija. U svakom slučaju, moraćete da se malo priviknete, pogotovu ako ste prije izlaska dvojke igrali prvi dio radi podsjećanja na priču. Iako je ovaj sistem borbe naizgled pojednostavljen, to ne znači da su borba i igra laganiji. Naprotiv, sada korišćenje mača i magije nije dovoljno, već ćete morati da koristite prednosti terena gdje se borba odvija kao i postavljanje zamki, bacanje bombi, korišćenje ulja i napitaka. Takođe, igra zna na momente da bude jezivo teška, ali ne zbog neizbalansiranosti, nego zbog korišćenja taktike neprikladne situaciji. U globalu, težina igre progresivno raste napredovanjem kroz priču. Trebalo bi istaći i to da jeIgranje na normal težini daleko ozbiljnije nego u kecu!

Pisati bilo šta o priči igre je besmisleno, iz prostog razloga što bi to značilo da vam uskraćujemo barem 40% užitka. Naracija i dijalozi u igri su više nego odlični. Dijalozi su propraćeni odličnim voice acting-om,a neki sadrže i dozu humora. Jedino što bi trebalo reći je da se dvojka nadovezuje na priču iz prvog dijela i pritom vam daje odgovore na otvorena pitanja.

Sa tehničke strana igra je fenomenalna i definitivno nosi titulu najljepše RP igre. Grafika oduzima dah, a zvuci su odlično odrađeni. Sve ovo se plaća ne tako velikom hardverskom cijenom. Jedine zamjerke odnose se na neke sitnije bagove, kao što je povremena neposlušnost kontrola, zatim random crash koji nije čest, ali se dogodio par puta tokom avanture. Bagova vezanih za kvestove nema. Trebalo bi napomenuti i to da je većina bagova sređena prvom zakrpom koja se pojavila 7 dana nakon zvaničnog izlaska igre.

Na kraju možemo vam reći da je igra dijamant koji obavezno treba odigrati. Realnih zamjerki nema. Jedino zli jezici mogu pronaći propuste. CD Project Red nas nije razočarao. Poduhvat koji su izveli zaista je viteški. Donekle su promijenili koncept i to uspješno. Jedino što možemo da vam kažemo je da ovu igru svakako treba odigratim. Propuštanje ove igre je ravno bogohuljenju.

Ocjena:93/100

[Nash Knight]

Alal ti vera kol'ko nishta nisi rekao o igri

[White Ripper]

Tako mi ništa nisi pomogao. Reci mi šta konkretno nedostaje da znam pa da ispravim kad budem pravio sledeći review.
PS kako se konkurentni recenzent (rainman) raduje.

[Rainman]

Daleko bilo, samo delim njegovo misljenje, a mrzelo me da objasnjavam to, pa je lakse lupiti "hvala" kad se slazes sa nekim.

Evo kad bih mogao u jednoj recenici da kazem sta mi se ne dopada, rekao bih: previse subjektivno sagledas igre - naravno da recenzija treba da ima tvoj pecat i tvoje utiske - ali malo vise objektivnosti (po meni) ne bi bilo lose.

Nema tu nikakvog radovanja veruj mi (pogotovo jer nemamo mi nista od ovoga sto malo piskaramo).

Samo ti pisi, ja svaku tvoju recenziju citam

[Nash Knight]

Nisi dao dovoljno podataka o igri. Iz teksta ne mogu da stvorim nikakvu vizuju o tome kakva je igra. U redu je to shto nisi hteo da spoilurujes prichu ali morao si makar NESHTO da kazes, makar o prichi iz prvog dela.

Details man, details!

[White Ripper]

Dirt 3

U poslednje vrijeme na igračkom tržištu veoma je malo kvalitetnih arkadnih trkačkih igara. Čak i visokobudžetni projekti često znaju da podbace, a proizvodi manjih kompanija teško da mogu biti idealna kupovina za ne tako malu svotu novca, koliko košta originalni primjerak. Nakon ne tako sjajnog iskustva koje je pružio Dirt 2, Codemasters je obećao da će se potruditi da napravi nešto svježije i kvalitetnije. Da li je Dirt3 kvalitetna igra, saznaćete u sledećem opisu.

Kao što smo navikli, CM svake druge godine izbacuje na tržište po jednu igru iz serijala posvećenom off-road trkanju. Na početku bi mogli reći da se radi o solidnoj igri koju bi najlakše mogli opisati kao neku varijaciju na temu prvog Dirt-a. Pri ulasku u igru očekuje nas fino dizajniran meni ,sa motivima piramida i trouglova, izuzetne preglednosti. Što se tiče modova vezanih za trkanje, oni su raspoređeni u tri kategorije: Dirt Tour, koji je zapravo karijerni režim u igri, multiplayer, koji naravno, obuhvata takmičenja protiv igrača iz cijelog svijeta, i singleplayer koji obuhvata Time Trial i režim slobodnog trkanja. Dirt Tour je ovoga puta raspoređen u četiri sezone (četiri četvorostrane piramide, gdje svaka strana predstavlja jedan šampionat) koje treba da prođete da biste postali najbolji vozač svijeta. U toku karijere sretaćete se sa ranim vrstama takmičenja: Rally, RallyCross, Trailblaizer, Raid, Landrush i Gymkhama. Rally predstavlja klasične reli trke (koje su prisutne u mnogo većem broju u odnosu na dvojku). RallyCross jesu kružne trke sa još 7 "botovskih" vozača na stazi. Raid je sličan reliju, s tim što od vozila koristite isključivo džipove. Trailblaizer je varijacija discipline HillClimb, koju smo sreli u prvoj igri Dirt serijala.Landrush jesu trke bagijima i kamionetima. Novina je Gymkhama mod koji obuhvata brainless time triale po skladištima, zatim drift trke i razne "mini igre" tipa rušenja kartonskih i plastičnih prepreka itd. Autoru teksta ova disciplina se nije dopala iz prostog razloga što igru čini djetinjastom i neozbiljnom. Novina je i to što sada kroz karijeru napredujete sticanjem reputation poena, kojim otključavate ponude sponzora. Nekog naprednog tjuninga mašina nema, osim podešavanja setup-a vozila prije trke u skladu sa uslovima staze.

Kada govorimo o samim stazama trebalo bi istaknuti da su odlično dizajnirane i da su raznovrsne. Jedina stvar koja ponekad zasmeta jeste to što su developeri igre na svakoj krivini postavili prepreku (stub, bale sijena...) koja zna da poremeti planiranu liniju za hvatanje krivine. Takmičenja se odvijaju u Finskoj, SAD-u, Norveškoj, Keniji, Monaku i drugim zemljama. Ukupno postoje 32-ije staze što je za svaku pohvalu. Automobilskih modela ima dosta i za svakog se može naći ponešto.

Što se tiče gameplay-a, mogli bismo reći da ga uništava jedna bitna komponenta - loše prilagođena upravljivost vozila na tastaturi koja se ogleda u kilavom skretanju i preosjetljivim komandama, tako da je potrebno vrijeme radi navikavanja. To i ne bi bila toliko velika mana da je CM omogućio dobru podršku za kontrolere. Naime, veoma je mali broj kontrolera koje igre može da prepozna. Na Internetu se mogu pronaći mnoga neoficijelna rešenja koja nismo probavali.

Sa tehničke strane, igra, naravno, blista. Pokreće je dobro poznati Ego engine koji je odlično optimizovan i funkcioniše odlično pri maksimumu detalja i na starijim konfiguracijama.

Na kraju, mogli bismo da konstatujemo da je Dirt 3 sasvim solidna igra koja može da se odigra. Ima dovoljno veliku sadržinu koja će vam priuštiti kakvu-takvu zabavu, barem nedelju dana, ako se budete bavili samo singleplayer-om. Ako, pak, budete htjeli da obarate rekorde i igrate neozbiljne multiplayer modove (recimo infaction mod, catch up the flag i sl.) vrijeme provedeno uz igru biće srazmjerno duže.

Ocjena: 84/100


Prednosti: više relija, raznovrsnost, mnoštvo disciplina, odlična optimizacija.

Mane: loše kontrole, kilavo upravljanje, loša podrška za kontrolere.

Minimalni zahtjevi: CPU dual-core 2 GHz, 1GB RAM, GF 8500GT ili ATi 2400XT, 12GB HDD.