Pismenos' je opasnos'

[aerochivija]

Temu sam naslovio koristeći čestu glasovnu promenu u srpskom jeziku – nepostojano t. Cilj teme je da pokuša da edukuje posetioce Foruma i ukaže na najčešće greške u pisanju, pretežno uočene na ovom Forumu. Smatram da svi koji koriste računare na višem nivou, ili teže tome, spadaju, da tako kažem, u elitu, a eliti priliči i odgovarajuće izražavanje (ma psujem ja k’o kočijaš, koristim i sleng, ali kada su ozbiljne teme u pitanju, treba i da se izražavamo ozbiljno).
Neću prozivati nikoga, a molim i druge da to ne rade. Poenta je da se ukazuje na greške i na taj način svima, koji to žele, pruži mogućnost da ih ne ponavljaju.
Takođe, očekujem da će neko da otkrije i moje greške, i da ih navede.
Mislim da je pozivanje na pravila u cilju pojašnjenja suvoparno, ali je često neophodno...

- Prvi primer kako ne treba daću korišćenjem delova prethodnog teksta:
Cilj teme je da pokuša edukovati posetioce foruma i ukazati na najčešće greške u pisanju....
...Poenta je ukazati na greške i na taj način svima koji to žele pružiti mogućnost...
Korišćenje infinitiva na ovaj način je u srpskom jeziku pogrešno, a mislim da u hrvatskom nije.
Pravilna upotreba infinitiva je, na primer, u građenju futura I (budućeg vremena) uz upotrebu kraćeg oblika prezenta pomoćnog glagola "hteti", na dva načina (primer – futuri glagola hodati i ići):
I način: (I lice jednine i množine) Ja ću hodati, ja ću ići... Mi ćemo hodati, Mi ćemo ići... Dakle, prezent pomoćnog glagola hteti ispred infinitiva glagola koji se menja.
II način:
(a) Ako se infinitiv glagola završava na „ti“, drugi oblik futura glagola se gradi dodavanjem odgovarajućeg oblika pomoćnog glagola hteti na infinitivnu osnovu, pa je futur I glagola „hodati“: hodaću, hodaćemo.
(b) Ako se infinitiv završava na „ći“, futur glagola se gradi tako što se iza infinitiva dodaje odgovarajuća forma prezenta pomoćnog glagola hteti: ići ću, ići ćemo.
- Izraz trebalo bi da... trebalo bi da se koristi uvek i samo u srednjem rodu, i kao kondicional (uslovna forma). Ne: trebali bi(smo), trebale bi(ste), već: trebalo bi da mi, vi bi trebalo da... Ne: trebalo bi raditi (opet „loš“ infinitiv), već trebalo bi da radim, trebalo bi da radite
- Bih ima h uvek i samo u prvom licu jednine: ja bih, ti bi, on (ona, ono) bi, mi bismo, vi biste, oni (one, ona) bi.. U prvom i drugom licu množine, bismo i biste pišu se zajedno, ne odovojeno (i želeli bismo, da li biste hteli).
- Nikako: kompijuter, već: kompjuter (izvedenica od engl. glagola compute [kaem'pjūt] izračunati, računati), ili srpski, računar.