"Test pray" - čitaoci recenzenti

[Yonai]

Jazz Jackrabbit 2
- Nostalgična lepota -

Razvojni tim: Orange Games (Holandija), Epic MegaGames (SAD)
Izdavač: Gathering of Developers
Žanr: Platformska igra
Godina: 1998.
Platforma: PC, Mac OS
Vodeći dizajner: Cliff Bleszinski
Muzika: Alexander Brandon


Kada kroz istoriju gaming industrije pogledamo igre kao što su Unreal Tournament, Gears of War, Bulletstorm, nemoguće je ne zapaziti da je za sva tri naslova vodeći dizajner jedan isti čovek - Kliford (Klif) Blezinski. Ovaj američki dizajner igara je ostavio značajan i dubok trag u FPS i TPS svetu, ali manje je poznato da su počeci njegove karijere bili poprilično daleko od ovih žanrova. Sredinom i krajem devedesetih Klif je prvenstveno dizajnirao avanture i platformske igre, među kojima je i jedan serijal, istinski dragulj koji je redefinisao pojam platformskih igara na PC-ju. U pitanju je Jazz Jackrabbit.

Prvi deo serijala je bio revolucionaran i pionirski jer je PC auditorijumu doneo žanr skrolujućih platformi koje su do tada bile isključivo vezane za konzole, dok je drugi deo bio taj koji je zablistao punim sjajem unapređujući formulu prethodnika u svakom pogledu.

Jazz Jakrabbit 2 je 2D skrolujuća platformska igra smeštena u svet delimično inspirisan Ezopovom basnom “Kornjača i Zec”. Jazz je neustrašivi rambo zekan koji je nakon spasavanja lepe princeze Eve Earlong odlučio da je zaprosi poklanjajući joj svadbeni prsten. Međutim, idilu prekida okoreli zloća Devan Shell, zla kornjača, Jazz-ov dušmanin koji krade prsten i ugrađuje ga u svoju vremensku mašinu. Devan namerava da se vrati kroz vreme, smakne Jazz-ove roditelje i time se reši svog ljutog protivnika u budućnosti. Trka sa vremenom tu počinje i kroz nekoliko desetina uzbudljivih nivoa vas vodi do konačne pobede nad mrskim neprijateljem.

Za mnoge retro igre važi da je bolje da se ostave po strani kako nakon mnogih godina ne bi došlo do razočaranja i razvodnjavanja magije koja ih je nekada krasila. Često se dešava da kada iz današnje perspektive pokrenemo igru koja nam je pre deset i više godina delovala fenomenalno, ona sada izgleda skromno i izaziva pomisao “zar je nekada moglo biti zabavno igrati ovako nešto?”. Međutim, to za Jazz Jackrabbit 2 ne važi. Ovo izuzetno ostvarenje je itekako u stanju da izdrži test vremena i da i savremenom igraču ponudi brojne sate zabave.

Grafički igra izgleda neizmerno simpatično i veoma bajkovito uz jedinstveni šmek crtanih filmova. Pozadine su lepo i (za to vreme) bogato animirane, detalji su lepo iscrtani uz intenzivno korišćenje bogatog kolorita. Svaki nivo ima svoju jedinstvenu atmosferu i okruženje, od zgrada i krovova metropole, pa do tropske šume i podvodnih nivoa. Raznolikost dodatno podstiče i raznovrsna muzička podloga za koju je zaslužan kompozitor Aleksander Brendon (Thief: Deadly Shadows, Unreal serijal, Deus Ex). Svaki nivo ima svoju muziku, melodije variraju od vedrih do melanholičnih, mada je nota melanholije svakako dominantna ako se sagleda cela igra, pogotovo u završnim nivoima koji su po okruženju mračniji od ostalih. Muzika je jedna od brojnih svetlih tačaka koje doprinose vanvremenskoj igrivosti ovog naslova.

Što se samog gejmpleja tiče, na raspolaganju (zavisno od verzije i ekspanzije igre) imate tri lika. Tu su Jazz, njegov brat Spaz i sestra Lori i svako od njih ima po dva specijalna poteza. Tokom nivoa se mogu skupljati različiti dodaci i dijamanti koji donose poene i power-up bonuse, a na raspolaganju je i deset vrsta oružja koja su veoma maštovito dizajnirana. Nivoi pršte od akcije, tu su brojne skakaonice, objekti koji se mogu razbijati, bamperi koji odbacuju likove poput loptice za fliper, sve je veoma brzo i nadasve zabavno. Šarolikost neprijatelja takođe doprinosi atmosferi i pozitivnoj šašavosti, susrešćete nabildovane kornjače, balon-ribe, šeširdžiju iz Alise, besnu baka-kornjaču i mnoge druge živopisne likove koji će nastojati da vas osujete. Generalno gledano, ovo je jedno divno, bajkovito ostvarenje koje će zabaviti celu porodicu.

Igra poseduje i veoma zarazan multiplejer. Postoji nekoliko režima – hot seat, LAN ili online a od modova se može birati split screen co-op prelaženje cele igre, deathmatch, capture the flag, trkanje i sakupljanje dijamanata. Svaki od modova je veoma dinamičan i zabavan, a zanimljivo je da se i danas, nakon 17 godina mogu naći saigrači za online play.

(Nastavak u sledećem postu)

[Yonai]

(Nastavak)

Ako bismo se usredsredili na eventualne mane, moglo bi se reći da je u kampanji igra dosta laka, za njen prelazak je dovoljno jedno popodne. Na nekim mestima je primetan bag zaglavljivanja likova uz nevidljive prepreke a i razlike između mnogih neprijatelja su uglavnom kozmetičke, ali ne i suštinske. Međutim ti nedostaci nisu niti veliki niti dovoljni da vas ometu u čistoj, nerafinisanoj zabavi koju igra nudi.

S obzirom da je igra u retail pakovanju došla zajedno i sa programom Jazz Creation Station, koji je u suštini sjajan level editor, legija poštovalaca igre je do danas objavila pregršt novih nivoa. Stalno se objavljuju i novi skin pack-ovi, pozadine i elementi koje je moguće ubaciti u vaše kreacije, što udahnjuje novi život ovom klasiku.

Danas smo svedoci da su neki naslovi delimično uspeli da povrate žanr 2D platformskih igara na scenu (Braid, Limbo, itd.), ali oni se više tretiraju kao bljesak indie scene koji je izuzetak, a ne pravilo. Svaka od novih igara budi uspomene na zlatno doba 2D platformi, čiji je Jazz Jackrabbit 2 sjajan predstavnik. Ostaje žal što ovakvih igara danas skoro da i nema, ali to vas ne sprečava da figurativno “očistite prašinu” sa ovog naslova i prepustite se lepoti Jazz nostalgije koja ni danas ne gubi na svojoj igrivosti.

Ocena: 88

[sale94]

Naziv Dark Souls 2
Razvojni tim From Software
Izdavac: From Software/Bandai Namco
Žanr Action Rpg
Godina izlaska 2014.
Platforma Pc, Ps3,Ps4,Xbox 360,Xbox One.

Uvod

Nakon velikog uspeha prvog dela, razvojni iz From Software-a nam je doneo nastavak igre koja malo koga ostavlja ravnodusnim, bila to jedna krajnost ili druga, svakako izaziva neku vrstu reakcije rec je o Dark Souls 2.

Prva stvar koja obicno pada na pamet, kada se spomene Dark Souls jeste bezkompromisan gameplay pristup, surovost i globalno osecaj tezine, i teskobe koja prosto izvlaci ono najbolje ili najgore iz vas .

To jeste delimicno istina, ali postoji i jos mnogo vise faktora koji uticu na to kakvu realnu sliku cete stvoriti o ovoj igri.


Prica

Dark souls 2 kao i njegov prethodnik ( ispiritualni zacetnik Demons Souls) pricu ne servira na standardan nacin, preciznije ne servira je gotovo uopste vec je na igracu da donese svoje zakljucke.

Povezivanjem onoga sto vidi i pronadje u opisima itema, razgovorima sa mnogim npc-evima ili pukim istrazivanjem po svetu, svakog skrivenog coska koji potencialno moze da popuni jos jedan deo dzinovske slagalice.
Tek jedan deo price je izrecen direktno.

Kao i ranije prica ponovo krece sa poduzim cinematicom, u kojoj se ispred vas prikazuju stvari, za koje niste sigurni da li samo ne
razmisljate na pravi nacin, da li uopste postoji dublji smisao u svemu tome sto gledate did i miss someting in this* momenat.

Slozio bih se da ako prvi put uskacete u dark souls 2, bez igranja prethodnika ostacete jos vise zbunjeni nego autor ovog teksta.

Iako nisu direktno povezane celine izmedju 2 nastavka, radnja se odvija mnogo godina u buducnosti glavni okidac i osnovni cilj celog putovanja lik sa kojim cete poceti, i nadam se bar zavrsiti ovo putovanje su vrlo slicni .

Taj okidac je kletva koja pogadja samo odredjene ljude koji poseduju dark sign .

Darksign prakticno daje moc ali i prokletstvo onome koga nosi, a vec je u undead fazi da se uvek iznova i iznova vraca u zivot.
Ali po cenu toga da izgubi svu ljudskost vremenom, sve vise i vise dok ne postane hollow hodajuca ljustura koja kao da ne postoji, ni na ovom svetu ni u after life-u osudjen da pati zauvek ili barem do ne nestane.


U ovom sumornom svetu sve ima svoj kraj i pocetak, ali ne definitivan jedna od mnogih teorija je da je sve jedan veliki krug u vremenu, i da se sve u jednom momentu vraca i bica koja nisu Undead, ili prokleta uopste cak i stvorenja koja nemaju dusu odavno.

I samo onaj ko nadje nacin da razbije taj zacarani krug moze da nadje spokoj.

Lore ove igre je velik kao i tumacenja uz to, ali kao sto je vec spomenuto direktna prica je vrlo opskurno i misteriozno objasnjena.

Cursed One(Bearer of The Curse upamtite ovo jer cete cuti to ime iznova i iznova) heroj koga vodite je skoro izgubio razum i postao Hollow u potrazi za lekom dolazi u zemlju Drangleic koja je bila pogodjena u proslosti velikim ratom kao i Lordran u prethodnoj igri sto se odrazava na svakom koraku .

Mesto koje po legendi cuva svemocne duse 4 *velikih* koje kada se ukombinuju mogu da sprece, dalji progres kletve i vrate ljudsku formu trajno onome koji ih poseduje.
Osnovna igra bez Dlc-eva ostaje dosledna, od pocetka do kraja prici,ali sa Dlc-evima se otvara jos objasnjenja, i jedan poseban vazan item koji produbljuje pricu.

Takodje vrlo bitno sa lore strane je to sto U NG+ nakon zavrsene igre, odredjeni opisi direktno hintuju veze izmedju veoma vaznih aktera iz Dark Souls 1 koji su uticali indirektno ili direktno na desavanja u ovom svetu .
Nakon svega izrecenog da bi vam sve leglo na mesto potrebna je velika predanost strpljenje i razmisljanje, sto moze da se posmatra i kao + i - ali je svakako osvezenje.


Grafika

Graficki igra izgleda vrlo lepo, ali bez preteranog eye candy sadrzaja (u originalnoj prvobitnoj verziji igre bar) , sto je uradjeno namerno da bi se povecao osecaj
sumornosti i jeze koja prolazi kroz kicmu, pogotovo u kasnim satima nakon brojnih borbi kada ste na izmaku snage u mraku i u dosta slucaja bez baklje ili ikakvog izvora svetlosti. Al opet korak napred (ili nazad prosudite) jer prvi deo je bio jos 2-3 stupca mracniji i gloomy po dizajnu.

Npc-evi su odradjeni u slicnom stilu kao i svet, vecina izgleda kao da je odustala odavno od svega, pognuto i kao da vas docekuju tek onako kurtoazno i pomalo sa zaljenjem u glasu.
Krajolik i varijacije u bojama, ipak postoje kao i u terenu koji puca ispod vas savija se daske se lome, ostaju tragovi od udaraca maca i krvi, i rasturanje zidova za to je zaduzen Havoc Engine.
Razne pecine, travnate povrsine, mocvare, tundre, tvrdjave su odradjene u uspesnom mixu medieval i fantasy stila, sto se moze reci i za dizajn oklopa oruzja i objekata.
Dizajn bosseva je ovaj put nesto manje raznovstan u odnosu na prethodnika, zbog veceg broja njih koji izgledaju humanoidno.
Ne obara sa nogu, ali ni ne stvara mucninu u stomaku niti je neprijatno za gledanje i slusanje, autori nikada nisu marili toliko o vizuelnoj prezentaciji vec o.... da gameplayu.

Nastavak u narednoj poruci.

[sale94]

Nastavak Dark souls 2 recenzije.

Gameplay

Gameplay je okosnica Dark Souls 2, from software je stvarno sa te strane doveo svoju postojecu formulu skoro do savrsenstva.
3rd Person Action Rpg koji se veoma mnogo oslanja na takticke elemente, na borbu na svoj dodge i blok sistem .

Koji za razliku od mnogih 3rd person Hack and Slash igara(a DS je rpg koji najvise naginje H&S subzanru)
ima znacaj, izbegavanje vas ne cini nedodirvljivim, vec morate da razmislite kad i u kom pravcu ce te pritisnuti roll a kad blok.
Inace ce te popiti ogromnu kolicinu stete, a cesto biti i 1 shootovani na mestu ostati mrtvi kod odredjenih kasnijih bosseva a i pre.

Igra je surova ali i pravedna, jer u 95% slucajeva ste krivi za svaku svoju smrt.
Drzanje za ruku ovde ne postoji ali dati su mnogobrojni tragovi, samo se od vas trazi da otvorite oci i vodite se unutrasnjim osecajem i prethodnim iskustvima u zanru . Naravno trial and error se podrazuma dok ne izvezbate sve akcije i ne upijete sve informacije o mestima i protivnicima tu pomoci nema .

Button mashing isto nije dobra opcija, bilo da ste ranged/magic based ili cist melee borac ako ste novajlija ne pokusavajte da se junacite suvise, vec polako istrazujte ponasanje bosseva i protivnika uopsteno strpljenje ce vam spasiti zivce mehanicki i manijacki nije isto.
Mnogo vrsta bosseva i neprijatelja (od dzinova,paukova,zmajeva,vitezova,carobnjaka,mumija , humanoldnih zmija) kao i velik broj razlicitih napada , sto vam garantuje da nikada necete u prvom prelazu znati sta da ocekujete bilo da je protivnik mali ili veliki, podcenjivanje
ili pak manjak smelosti ce vas odvesti opet u smrt iznova i iznova necete biti korak ispred protivnika.

Odsutstvo predvidljivosti obelezenih levela cudovista isprva moze da slomi uplasi lutanje, i nepostojanje vidljive mape ili radara, i bonfire sistem umesto standardnih checkpoint ili autosave/load opcije cine citavo iskustvo jos strasnijim i strpljenje vise znacajnim.

Bonfire su rastrkane po citavom svetu i svaka oblast obicno ima od 2-4 mesta na kojima mozete da zapalite vatru,kao i odredjene iteme i stelovati magije ali pre svega da se odmorite od citavog ludila kao i da se teleportujete izmedju njih koliko god zelite sto vam dodju kao svojevrsni checkpointi smanjuju prazno hodanje.
Jos jedan bitan element je humanity koji kada ga aktivirate i upijete u sebe vracate se u ljudsku formu sto automatski ponistava sve status efekte, bolesti i gubitak ukupnog hp se ponistava .

Kad je u pitanju oprema i customizacija klasa dark souls briljira, ne postoji pogresna klasa (osim mozda derpieved nije preporucen za nikog ko igra prvi put) jedino sto je drugacije od klase do klase je startna oprema i boost u jednom specificnom atributu kojem klasa naginje Inteligense/dexterity..
No to je nebitno vec posle prvih sat 2 mozete kombinovati sta god zelite, mozete biti paladin sa dve velike sekire bez ikakvog armora , mozete biti stit i staff mag koji je dobar i u borbi izbliza, tenk vitez koji poseduje pyromancy mogucnosti su sarenolike.

Postoje razna vrsta oruzja i oklopa kao i u drugim Rpg od teskih oklopa, preko tunika i lakih odora do majusnih nozeva, velikih maceva, stapova, lukova, koplja do dzinovskih cekica od 4 metara razlicitih vrsta magija ali najvece i najjace oruzje je sam IGRAC i njegovo znanje.
Sve od opreme utice na vasu pokretljivost, ima tezinu fizika je drugacija razliciti klasni pokreti postoje i reaguju drugacije.



Tesko moze da se navede jos neki noviji rpg, u kojem mozete da se potpuno stopite sa vasim oruzjem, i da savladavanje ne ide automatski vec trazi izucavanje i navikavanje na sve faktore navedene dok ne postanete majstor.
Sto dovodi do jos boljeg licnog osecaja ugodnosti a ne samo pukog odbacivanja zarad vece brojke na ekranu.

Za razliku od starih dungeon crawlera RNG nije presudan faktor jacine vase opreme, niti je potrebno da grindujete exp vec gotovo sve najbolje stvari mozete kupiti,craftovati od boss dusa, ili pronaci kao skriveni loot.
Takodje mozete menjati/dodavati elemente na gotovo sva oruzja/stitove cak i kod pojedinih uklopiti 2 do 3 elementa na jednom oruzju.
Na kraju treba i spomenuti da durability, utice na to da sva oprema moze da se slomi ako je preterano koristite u bitkama bez odmaranja na bonfire u mnogo vecoj meri je ovo bitno nego u kecu gde je durability bio ogroman.

Online segment igre je takav da drugi igraci zavisno od covenanta, u kojem se nalazite mogu da napadaju vas svet ili da vi napadate druge.
Kao i to da mozete ostavljati poruke na zemlji u nameri da nekom pomognete, ili da odmognete ako bi da budete zlocesti.
Da ne ispadne da vam igra ne pomaze postoji opcija da vam pomognu protiv bosseva summonovani npc-evi (u offline/online modu)i drugi igraci ako ste stalno online.
Posebna privilegija u online modu je ta sto imate pristup odredjenim covenant only predmetima koje osvajate na razlicite nacine od pvp pobeda u arenama preko skupljanja odredjenih materijala.


Zakljucak

Da li je Dark Souls 2 vredan vase paznje, ako ste fan dobre akcije, velikih bosseva, action rpg-a uopsteno ako su vam dojadile igre u kojima ne osecate povecanje pulsa i zadovoljstva nakon pobede .
Ako zelite da iskusite istinski neforsirani strah u igri koja cak i ne spada u horor,i satisfakciju kao da ste osvojili najveci vrh na svetu a ne samo izvojevali novu pobedu kao u stara vremena i napravili junacki podvig onda je Dark Souls 2 igra za vas.


Ocena: 93

[Asmodeus]

Legacy of Kain: Soul Reaver
Gazing out across the plains of possibility, do you not feel with all your soul, how we have become like gods? And as such, are we not indivisible? As long as a single one of us stands, we are legion! That is why, when I must sacrifice my children to the void, I can do so with a clear heart.
-Kain


Kako početi recenziju igre koju sam nepravedno preskočio kada sam prelazio njen nastavak, Blood Omen 2 i Defiance pre 10-ak godina? Bio je red da se ta nepravda ispravi i nakog četrnaest sati, zadovoljno sam gledao credits igre.
Legacy of Kain: Soul Reaver je nastavak 2D RPG avanture Blood Omen: Legacy of Kain, koja je za razliku od svog prethodnika iz neophodnosti postala 3D akciona avantura. U to vreme 3D je bio “the thing” i gotovo svaka igra koja nije podlegla tom trendu bi beležila slabu prodaju. Elem, promena žanra nije uzrokovala pad u kvalitetu pa je Soul Reaver jedna sjajna akciona avantura.
Priča se odvija nekoliko vekova nakon dešavanja u prvom delu. Pošto je Kain na kraju Blood Omena (spoiler alert) odlučio da se ne žrtvuje već prihvati „dar“ vampirizma, koji je mu je uzgred nametnuo nekromanser Mortenijus, posledično je uveo svet Nosgotha disbalans u viševekovno propadanje i dekadenciju koja je imala kataklizmičke promene po svet. On stvara armiju vampira tokom hiljadugodišnjeg perioda, kojom načelno komanduje šest vrhovnih vampira kroz svoje klanove. To su Raziel, Turel, Zefon, Duma, Rahab i Melkaj, koje je Kejn stvorio. Digresija: Po radnji i imenima likova, može se primetiti da igra vuče inspiraciju iz biblisjkih i hebrejskih spisa... Vremenom je kompletan Nosgoth pokoren, sa malim ljudskim enklavama u nepristupačnim lokacijama koje i dalje pružaju otpor, dok je po gradovima čovečanstvo pripitomljeno i pod kontrolom. Na svakih par vekova, Kain i pomenutih šest vampira prolazili bi kroz stanje transformacije zahvaljujući "vampiric dark giftu" i praktično postajali božanstva po moći, što će biti i uzrok za konflikt u samom startu igre. Zanimljiv zaplet u svakom slučaju...
Dizajnira po uzoru na Tomb Raider, igra poprilično dobro uklapa elemente istraživanja, borbe, rešavanja zagonetki, platformisanja po drevnim građevinama, posećivanja grobnica, podvodnih pećinskih kompleksa, hramova... Dizajn tih lokaliteta je inspirisan gotskom ali i arhitekturama drevnih civilizacija, što je meni posebno drago, jer u kontekstu u kom se igra odvija ovakav stil izuzetno doprinosi mističnosti i lavkraftovskom stilu horora. Da sve bude zanimljivije, tu je i steampunk koji odlično upotpunjuje mračnu gotsku atmosferu koje je ova igra puna. Neke deonice su čak inspirisane surealnih stilom koji je Giger stvorio za Aliena. Sve u svemu, amtosfera je top notch.
Kad pričamo o dizajnu, ono što mi se svidelo je način na koji je game world dizajniran, koji podseća na igre kao što su Zelda, Metroidvaina i slične. Postoji hub, centar od koga se kreće na svaki kvest, sa tim da su sve zone koje ćete posećivati uvek dostupne. Zone su uglavnom ograničene kroz postojanje barijera kao što su litice, podvodni tuneli i sl, koje će Raziel kasnije moći da prevaziđe kako bude napredovao kroz igru i dobijao nove abilitije. Ovo zna da bude vrlo zanimljivo jer uvodi element ponovnog posećivanja tih zona i mesta koja su prethodno bila nedostupna gde se mogu naći stvari koje se mogu koristiti za upgrade abilitija i otvaranje novih magija. Kad sam pomenuo mističnost i nagoveštaje nekog drevnog, zaboravljenog sveta po čijim ruševinama Raziel tumara, ono što ovakav half-openworld dizajn donosi je i posećivanje lokaliteta koje nisu na main kvestu, a nude zanimljive narativne nagoveštaje o stvarima o kojima vi kao protagonista ne znate gotovo ništa (bar ne u prvom delu Soul Reavera). Mali spoiler: Zamislite situaciju u kojoj slučano nailazite na hram nekog drevnog božanstva ili nekog dark lorda sa sve okultnim simbolima i natpisima na nekom pismu koje se pojavljuje na raznim lokacijama, dok ste slučajno tumarali podvodnim tunelima koji povezuju nekoliko lokacija. Ovakvi mini lore-filleri, iako retki, su fenomenalna stvar koja samo upotpunjuje sjajnu atmosferu.
Gejmplej je sličan igrama kao što su Tomb Raider i Prince of Persia, sa tim da su zagonetke prostorno geometrijske prirode, koje su generalno jednostavne i sa kojima nisam imao previše problema. Raziel takođe može pored materijalne da posećuje i spektralnu ravan, gde svet izgleda nešto drugaćije, izobličenije i uvodi nove prednosti i ograničenja u gejmpleju, pa je to iskorisceno tako da od igrača zahteva čest prelazak iz jedne u drugu ravan kako bi rešavao zagonetke.
Sound dizajn je za to vreme sasvim dobar, čuje se sintetičnost semplova instrumenata, ali su numere uglavnom dobre i doprinose građenju atmosfere.
E sad, ono što mi je smetalo...
Prvo, tu je problem kontrola sa izrazito velikim lagom na ps3-ci i problema sa platofmisanjem na PC-u zbog nedostatka podrške za kretanje u 360 stepeni sa analognim stickom, definitivno znaju da idu na živce prilikom igranja. Zamislite situaciju kada posle sto pokušaja dodjete do poslednje platforme i omašite je, pa morate sve ispocetka. U jednom trenutku mi je malo falilo da odustanem.
Druga stvar koja mi je smetala je respawn protivnika, naročito u prostorijama u kojima rešavate zagonetke, što izuzetno zna da iritira. Naravno, kamera je izuzetno loša što je bilo uobičajeno za igre iz tog perioda, ali pomoću dugmića za repozicioniranje kamere, pogled se može se resetovati iza Razielovih leđa.
Može se videti da nešto nisam puno navodio mana, to je zato što sam fan ovog serijala, pa preko nekih nedostataka pređem lakše i vrlo brzo ih zaboravim.
Enivejz, drago mi je što sam odvojio vreme za ovu igru i preporučio bih je svakome ko voli ovaj žanr igara, kao i vampirske sage generalno. Mislim da je ova igra idealna za početak igranja franšize, pošto je prvi deo gotovo nemoguće pokrenuti na modernom operativnom sistemu, a na YT-u se mogu naći odlični storyline klipovi za one koji hoće da budu up-ot-speed sa dešavanjima.
Ocena: Preporučujem!

[caine]

Neverovatno je koliko losa kamera umanjuje kvalitet igre. Meni je igra jedno 25 odsto gora zbog toga.

Ali, Soul Reaver jeste kul, mada je drugi deo mnogo bolji. Minimalisticka prica prvog dela je samo uvod u mnogo razradjeniji scenario drugog dela, koji je doneo i normalnu kameru, jos bolji graficki dizajn, bolje i raznovrsnije zagonetke... Sve u svemu, Soul Reaver 2 je medju najboljim igrama koje sam odigrao, ali zbog price preporucujem i prvi deo i Defiance.

Blood Omen 2 je u najbolju ruku prosecna igra, cija prica i nije toliko bitna, pa i nju mozete da ispratite preko Youtubea.

[Asmodeus]

@Caine:
Slazem se, odigrati Soul Reaver, Soul Reaver 2 i Defiance je po mom misljenju najbolje, jer ce Razielova otkrovenja imati daleko jaci efekat ako ne odigrate Blood Omen 2 koji negde pred kraj igre ima reveal koji po mom misljenju samo umanjuje snagu price u Defiance-u, pa je bolje odigrati ga na kraju. U svakom slucaju, planiram ponovo da obrnem sve delove, pa cu videti da li sam u pravu.
Jao, sad citam sta sam pisao, izvinjavam se na mnostvu gresaka, pisao sam na brzinu, moram pod hitno da sredim ovaj svinjac.

[Yonai]

Čitajući ove opise za Dark Souls 2 i Legacy of Kain, shvatio sam da nijednu od te dve igre nisam pošteno ni pokrenuo, a oduvek sam želeo da ih odigram.

Nakon kraja prvog Dark Souls-a, dvojku sam jedva upalio i krenuo na onoj prvoj livadi. Zaginuo sam nakon dve sekunde smandrljavši se niz liticu i batalio sam sve, dovoljno istraumiran od prvog dela

Sada, čitajući opis ovde ponovo dobih želju, tako da sada mi to postaje novi prioritet za prelaženje. Inače, za detaljnost opisa svaka čast, čovek nakon čitanja može da stekne kompletnu sliku šta ga očekuje.

Legacy of Kain npr. imam narezanog za Segu Dreamcast. Ta Sega (tj. dve, imam ih dve savršeno ispravne u kući ) mi služi za udovoljavanje nostalgiji, tako da mi je ovaj zaista dobar opis dao "klik" da tu igru konačno ubacim u konzolu i pređem je. Sećam se da me je zaintrigirala još onomad kada se pojavila na naslovnici časopisa The Gamer, ali nikada je nisam odigrao.

Eto, vas dvojica ste krivi što ću u narednom periodu da trošim sate i dane života na ova dva naslova. Neka vas grize savest, i treba!

Inače, sad ovih dana se malo češće igram na Dreamcastu, tako da mislim da će možda još danas da osvane opis jednog istinskog klasika sa te konzole

[sale94]

Yonai kaže:

Čitajući ove opise za Dark Souls 2 i Legacy of Kain, shvatio sam da nijednu od te dve igre nisam pošteno ni pokrenuo, a oduvek sam želeo da ih odigram.



Eto, vas dvojica ste krivi što ću u narednom periodu da trošim sate i dane života na ova dva naslova. Neka vas grize savest, i treba!

Prihvatam odgovornost za moj udeo vredece iako se nadam da nista od opreme nece stradati u procesu .

Inace spomenuo bih da sam imao 2 moguce verzije u glavi kako da odradim tekst, jedna je bila takva da se direktno fokusiram na razlike i promene izmedju Dark souls 1 i 2.

Ali sam smatrao da bi to mozda bilo suvise predvidljivo i dosadno za citati da bi moglo da se sazme u par redova tipa vecina dobrih stvari iz keca pomnozite sa 2-3X i dobicete ds2 , gomila je takvih opisa ne netu a ja ne volim sterilnost.

+ Smatrao sam da bi to bilo razumljivo samo nekom ko je igrao i keca i dvojku pa moze da poredi.

Ovako sam se okrenuo na ovu verziju sa vise naracije i vise licnog opisa, koji moze da se prenese na oba dela i aduti.
I za nekog ko prvi put cuje za Ds recimo da ovakav tekst vise vuce nekako mislim da nisam pogresio reci same izlaze.

[Asmodeus]

Yonai kaže:

...
Legacy of Kain npr. imam narezanog za Segu Dreamcast. Ta Sega (tj. dve, imam ih dve savršeno ispravne u kući ) mi služi za udovoljavanje nostalgiji, tako da mi je ovaj zaista dobar opis dao "klik" da tu igru konačno ubacim u konzolu i pređem je. Sećam se da me je zaintrigirala još onomad kada se pojavila na naslovnici časopisa The Gamer, ali nikada je nisam odigrao.

Eto, vas dvojica ste krivi što ću u narednom periodu da trošim sate i dane života na ova dva naslova. Neka vas grize savest, i treba!

Kriv sam!
Pa ti imas najbolju verziju Soul Reavera, koja izgleda bolje i od PSone i PC verzije za klasu, jer je PC verzija obican port sa PS-a, gde podizanjem rezolucije se ne dobija nista specijalno, a moguce je da ce ti i kontrole biti odzivne za razliku od moje verzije sa psn-a koju sam igrao na PS3 i naravno full 360° analogne za razliku od pc-a.
Btw i mene je zaintrigirao Dark Souls, Sale94 ga je opisao u sitna crevca, jer mi deluje da ima slicnu atmosferu kao i Legacy of Kain, pa mu mozda nakon prelaska svih LoK delova, dam sansu.

[Yonai]

sale94 kaže:

Prihvatam odgovornost za moj udeo vredece iako se nadam da nista od opreme nece stradati u procesu .

Hehe, neće, neće, naoružaću se živcima, mada, za svaki slučaj ću imati i rezervni džojstik, zlu ne trebalo

sale94 kaže:

Ovako sam se okrenuo na ovu verziju sa vise naracije i vise licnog opisa, koji moze da se prenese na oba dela i aduti.
I za nekog ko prvi put cuje za Ds recimo da ovakav tekst vise vuce nekako mislim da nisam pogresio reci same izlaze.

Detaljno si opisao dvojku, kao da kec uopšte ne postoji, što je super za nekog ko se npr. prvi put susreće sa serijalom Materiju si razložio na jasne i detaljne delove, tako da mislim da svako posle tvog opisa može vrlo dobro da stekne uvid u to šta ga čeka

Asmodeus kaže:

Pa ti imas najbolju verziju Soul Reavera, koja izgleda bolje i od PSone i PC verzije za klasu

Šta da ti kažem, Dreamcast je institucija žao mi samo što tako dobra konzola propade... Ali dobro, na njoj postoje igre koje i dan-danas vrede da se odigraju... Metropolis Street Racer (najzabavnija vožnja sa najboljim sistemom bodovanja i napredovanja koju sam igrao), Jet Set Radio (prva igra ikada sa cell-shaded grafikom), Ecco the Dolphin (podvodno savršenstvo), Resident Evil: Code Veronica, Taxi, Soul Calibur... Spisak je poduži...

U mom sledećem postu sledi apsolutni šampion sa Dreamcast konzole. U pitanju je...

[Yonai]

Shenmue

シェンムー

- DALEKO ISPRED VREMENA -

Razvojni tim: SEGA AM2 (Japan)
Izdavač: SEGA
Žanr: Open-world akciona avantura
Godina izdanja: 2000. (SAD i Evropa), 1999. (Japan)
Platforma: Sega Dreamcast
Vodeći dizajner: Yu Suzuki
Muzika: Takenobu Mitsuyoshi, Yuzo Koshiro


Nekada davno postojao je svet igara u kome nije bilo punokrvnih open-city okruženja. Nije bilo ni ciklusa dana i noći i dinamičnih vremenskih uslova u igri. Ni quick time event-a, a ni sporednih NPC likova koji su svi do jednog imali svoj voice-over i svoje dnevne rutine. Ipak, sve se to promenilo sa jednom igrom koja je bila vizionarska u svakom pogledu. Ta 2000-ta godina je označavala tačku ulaska u novi milenijum, a bila je i tačka ulaska u novu eru u svetu igara. Nakon objavljivanja igre Shenmue, vreme se delilo na “pre” i “posle”, jer u svetu digitalne zabave više ništa nije bilo isto.

Shenmue je po mnogo čemu bio prvi u svoje vreme, a jedna od tih stvari je bio i budžet za razvoj igre. Sega je u to vreme uložila 60 miliona dolara u razvoj, što je danas ekvivalentno cifri od 100 miliona američkih dolara - svet nikada do tada nije video igru sa takvim holivudskim budžetom. Kreator igre, genijalni Yu Suzuki, je uoči objavljivanja igre obećao mnoge stvari i “iskustvo nalik pravom životu” a vreme je pokazalo da je obećanje ispunio u potpunosti u skladu sa tehničkim mogućnostima tog vremena.

Shenmue je objavljen kao ekskluziva za Segu Dreamcast. Ta konzola je svojevremeno takođe bila pionirska, baš kao i sama igra, ali je u borbi za tržište prolazila kroz teška vremena. Kao prva konzola šeste generacije izašla je u nezgodno vreme, sa pogrešnim poslovnim pristupom i marketinškom strategijom, što je vremenom dovelo do kraha Sege kao proizvođača konzola. Međutim, kada se pogleda selekcija igara koje su objavljene za taj sistem, evidentno je da su u pitanju skoro sve sami biseri, a Shenmue je svakako jedan od najsjajnijih.

Igra je prvobitno zamišljena kao Virtua Fighter RPG, tradicionalni RPG sa borilačkim elementima koji je trebao da bude objavljen na Sega Saturn konzoli. Međutim, Sega Saturn nije postigla značajniji uspeh i razvoj je preusmeren na Dreamcast sa namerom da Shenmue bude jedan od glavnih system seller-a. Da je Shenmue izašao za Saturn, to bi ubedljivo bila tehnički najsavršenija igra na tom sistemu (prilog, ispod ocene, u dnu teksta). Naslov je promenjen, početni koncept je značajno unapređen i remek delo je bilo spremno da ugleda svetlost dana.

Shenmue je smešten u grad po imenu Yokosuka, sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Protagonista je Ryo, mladić koji na samom početku prisustvuje smrti svoga oca, Iwao-a. Ubica je misteriozni čovek u tradicionalnoj zelenoj japanskoj odeći od svile, poznat pod imenom Lan Di. Nakon što Iwao umire na rukama svog sina, priča počinje da se odmotava, a glavni motiv je Ryo-va potraga za razlozima i želja za osvetom. Kroz priču ćete doživeti mnoge emotivne i burne trenutke i ona predstavlja jedan od istinskih kvaliteta ovog naslova.

Sa tehničke strane igra je bila zaista neverovatna za to doba. Praktično bi do kraja opisa tehnikalija mogao da se koristi copy/paste reči “izuzetno, neverovatno, savršeno, nestvarno”. Svet je otvoren, izrađen sa velikom posvećenošću ka detaljima. Ulicom šetaju prolaznici, postoji saobraćaj u gradu, igra poseduje svoj sat i u skladu sa njime se menjaju dan i noć… Sve odaje utisak živosti, a realističnosti doprinose i nasumične promene vremenskih uslova tokom dana. U ulozi protagoniste je moguće npr. uzimati predmete sa police i stola i prinositi rukom i ispitivati što je bilo realističnije od svih igara tog vremena. Kao primer možemo uzeti Resident Evil u kome si mogao da pokupiš predmet, ali si ga mogao ispitivati samo iz inventory menija, dok je ovde to direktno iz ruke uz realističnu animaciju. Kvalitet tekstura izvlači maksimum iz Dreamcast-a, likovi imaju izraženu facijalnu animaciju, a prelazak iz in-game deonica u cinematic je neprimetan i fluidan. Posebnu draž donose i brojne sporedne aktivnosti, od kojih je apsolutni hit fliperana sa automatima gde zaista možete igrati neke od najboljih Seginih klasika iz osamdesetih i sa početka devedesetih. Sve vezano za Shenmue svet je veoma živo, atmosferično i verno prenosi način života mladih japanaca tog vremena.


(Nastavak u sledećem postu)

[Yonai]

(Nastavak)

Muzika u igri je božanstvena, što je vremenom dobrim delom postalo znak raspoznavanja kada su u pitanju japanski razvojni timovi. U stvaranju soundtrack-a je učestvovao simfonijski orkestar u punom sastavu što je van JRPG žanra u to vreme bila prava retkost. Kuriozitet je da je prvo napisana muzika za igru, koja je istočnjačka i zen orijentisana, pa je tek onda dizajniran svet sa pričom i elementima gameplay-a. Engleski voice-over je solidan i po prvi put u igračkom svetu je bio profesionalno sniman i izmenama u facijalnoj animaciji posebno prilagođen da poprilično verno prati izgovor na engleskom. On je u potpunosti zamenio tekst koji se do tada uglavnom ispisivao u oblačićima bez glasova likova u igri.

Gameplay je iz trećeg lica, a moguće je u nekim deonicama koristiti vozila. Još jedna od svetlih tačaka je i odlična goloruka borba koja je delom preuzeta iz Virtua Fighter-a. Kroz igru je moguće učiti nove poteze i u tome su oličeni RPG elementi ovog ostvarenja. Generalno ovaj naslov je mešavina žanrova koja do tada nikada nije viđena, imate RPG, tuču, vožnju, avanturu, tu je puno elemenata, ali igra nije strogo specijalizovana ni na jedan od njih. Možemo reći da je Shenmue rodonačelnik open-city žanra prepunog svega i svačega, što je kasnije do perfekcije razrađeno u igrama kao što su GTA, Yakuza, Sleeping Dogs i Saints Row. Kao zanimljivost treba izdvojiti i to da je Yu Suzuki posebno za ovu igru praktično izmislio Quick Time Event mehaniku koja je kasnije postala opšteprihvaćena u gaming svetu.

Kada se igra sagleda iz današnje perspektive, lako je naći izvesne nedostatke u vidu ne tako čestih ispadanja poligona i prolaska kroz njih, povremene desinhronizacije između govora i pokreta usana, ili možda delimično usporene naracije u prvih par sati igre. Ali kada se uzme u obzir celokupna vizija koju je Yu Suzuki te 2000. godine sproveo u delo i kada se sagleda količina inovacija koje su skoncentrisane u jednom jedinom naslovu, nemoguće je ne označiti Shenmue kao remek delo koje zauzima jedno od značajnih mesta u svetu igara. Ova igra i danas ima svoju draž i svakako je u pitanju vizionarsko izdanje koje je bilo daleko ispred svog vremena. Nakon prvog dela je izašao i drugi 2001. godine, dok je dalji razvoj serijala stao zbog propasti Seginog poslovanja sa konzolama.

Yu Suzuki je nedavno nagovestio da postoji mogućnost da se izda treći deo uz pomoć Kickstarter-a. Ostaje nam samo da se nadamo da će do toga zaista i doći nakon svih ovih godina.

Moju donaciju će svakako dobiti.


Ocena: 97



Prilozi:

- trejler za igru
- radna verzija Shenmue za Sega Saturn konzolu
- fan made HD Remaster Yokosuke, grada iz igre
- još jedan HD remake fliperane spomenute iz opisa, od istog autora

[Yonai]

Evo, čisto zvanično da objavim - upravo sam ubacio Soul Reaver u konzolu i... polećemooo kad se ispucam u ovom session-u, prelazim na Dark Souls, pa na smenu doza lakše igre, pa doza hardkora, savršen balans

[Ocelot]

I kako da uzmem ovaj opis za ozbiljno kad kažeš da Shenmue ima nekih nedostataka?

[Yonai]

Ocelot kaže:

I kako da uzmem ovaj opis za ozbiljno kad kažeš da Shenmue ima nekih nedostataka?

Istina, istina izvinjavam se za svetogrđe Shenmue mi je nekako uz FF8 esencija mog detinjstva i poimanja gaming-a uopšte. Iskreno se nadam da će dobri, stari Yu da objavi 3. deo... mislim da svi ljubitelji ovog naslova žive za to pokretanje Kickstarter kampanje

[Boondock Saint]

Nikad nisam igrao Shenmue kec ali dvojku jesam i to mi jedan od najbolje dizajniranih svetova ikada, naravno jesam pristrasan jer gotivim Hongkoske filmove ali svejedno. Sto se tice nastavka ne verujem da cemo ga ikada videti ali ja sam uvek video Yakuza serijal kao duhovni nastavak Shenmue, takodje i Kenka Bancho igre, mada su one vise over-the-top zezanje i retko koja je prevedena na engleski.

[Rockstar]

ALAN WAKE

Као велики фан дела Дејвида Линча, где Твин Пикс заузима посебно место, чим се ова игра појавила, одмах је пронашла место на мом хард-диску, чекајући (хардверска) боља времена, јер се показала као превелик залогај. Како се број наслова који ми се чинио интересантан повећавао и достигао критичан број, одлучио сам се на куповину и трошак, који у мом окружењу нема превише ни смисла ни одобрења - пријатељи и жене су одавно ван свих играчких токова и живот дефинитивно иде неким другим стазама, чак и у мом случају. Годинама имам стрпљења за сат-два играња, а онда сто постане неудобан а монитор напоран.

Колико онда реално звучи да сам овај наслов играо данима, али искључиво и мрклом мраку, у терминима од 02-06 ноћу, са слушалицама толико гласним да би се мој оториноларинголог запитао за моје ментално здравље, са кафом у термосу (не пијем кафу) и, коначно, отвореним прозором у овим прохладним ноћима? Нисам се задовољио квалитетном графиком и лепо урађеним ефектима, требало је све то подићи на један виши ниво имерзије према тоталном role-playingu, због којег је све трпело данима. Овакву игру је грех одиграти другачије.

Ту није крај. Велики проблем ми је представљало ремапирање контрола, поготово за ходање. Након свог труда, није ми се свидело што лик којег контролишемо трчкара по дефолту, а CTRL је напорно држати, тако да је то на крају завршило на мишу, и таква шема подсетила на дане Diabla 2. Разуме се, почео сам игру поново, ходајући 80% времена. То је поприлично продужило време за прелазак игре, али је тако целокупно искуство знатно интезивније.

Не знам шта пре да нахвалим - саму причу, која нипошто није оригинална али је добра, а наша играчка платформа и не плива у оваквим насловима, лепу графику или велики труд уложен да окружење североисточне Америке (значи шуме, значи планине и језера) делује занимљиво, интересантно, филмски и невероватно застрашујуће. Референца на "Твин Пикс" уопште не недостаје, а поменути страх апсолутно дугује много томе Линчовој серији. Много више од стандардног хорора, овај психолошки терор готово да оставља незабораван укус истинског мрака на који се човек "навуче" и сваку конзумацију претвара у прославу.

За оне који не знају о чему причам - у улози сте Алана Вејка, прослављеног писца (боље речи, списатеља, шест књига у седам година, "Twilight" pun intended) који огорчен на сопствену славу, је у борби са креативном блокадом, под притиском агента, жене (вероватно јој није довољно пара) и фанова, те одлази на одмор у мали градић Брајт Фалс, који је наравно много више од тога, и у Алану Силе Мрака(тм), тј. "The Dark Presence" виде своју шансу да заврше одређени посао. Након краће расправе (његова супруга Алис је блесаво понела писаћу машину и долила соли на рану) Алан у неверици посматра немогућ догађај након којег креће у потрагу како за изгубљеним временом (недостаје му недељу дана) тако и за Алис. Све друго што бих могао да кажем је неприхватљив спојлер.

Реномирани Ремеди није много експериментисао са механиком, игра прилично личи на Макс Пејна (чини ми се, давно је било), број тастера неопходних за контролу је мали, а и то се очекивало од једног наслова са конзоле, који је само њиховом непоколебљивом вољом завршио на нашој платформи.

Продукционе вредности су сулудо велике, а развој је трајао читавих седам година. Нажалост, приходи су успели тек да га исплате, па се игра сматра за финансијски неуспех и данас Ремеди ради на ексклузиви за Мајкрософовтову конзолу.

Што се мана тиче, како нисам професионалан рецензет компјутерских игара, ходаћу овде линијом мањег отпора и бити екстремно субјективан.

Неретко се дешава да тик након неке напорне борбе одмах стиже нови контигент непријатеља. То временом прилично досади, а онај осећај испаљивања метка у месо, који је одличан у почетку, нестаће већ у 1/3 игри. Можда је и варијанти непријатеља мало, иако ћете се борити и са Poltergeist-полуделим машинама.

Такође, бриљантно написаном сценарију, са референцама и социјалним критикама друштва, недостаје "завршни ударац" а према мом мишљењу, он би био савршен да је укључивао локалну средњу школу и полуделе тинејџерке (које су фанови радова Алана Вејка). Свестан сам да звучим као, је л`, манијак, али они који су пратили Твин Пикс, или чак и The Faculty, знају на шта мислим. Елемент средње школе у америчкој поп-култури је значајан и немали број изузетно озбиљних филмова/серија као плот користи симбол образовања и одрастања у не баш етички "коректном" маниру. Зашто полуделе тинејџерке? Па они који су пратили Твајлајт и 50 нијанси сиве феномен, свакако су запазили да поприлично некарактеристичне теме привлачи пре свега ова демографска група. Снимци како 15-годишње девојчице вриште и плачу када год се Роберт Патинсон појави на платну су, нажалост, заувек са нама. Игра је наговестила, како сам већ рекао, и овај део, али овакав ниво у игри не постоји, као и генерално indoor нивоа. Са обзиром да је главни финансијер био управо Мајкрософт, тешко да би се игра у којој, је л`, убијате полазнике средње школе заробљене мрачним силама, појавила у њиховом "си-вију".

На крају - апсолутна препорука за све који из неког разлога нису прешли овај драгуљ од игре. Чак ће и маторе цинике и песимисте као што сам ја натерати на залуђивање (читали сте и којег степена). Није савршена, али нешто боље нисам играо годинама.

[Yonai]

^ fenomenalan opis, sveden, efektan, svaka čast

Nekim čudom sam i ovu igru preskočio, iako volim žanr. Sveže sam prešao Blood Omen i time započeo Legacy of Kain serijal za šta Asmodeusa smatram direktno odgovornim, a mislim da će i Alan Wake komotno moći da se doda na "to be played" listu.

Sviđa mi se kada vidim nečije lične impresije iz prve ruke koje efektno dočaraju notu igre. Za razliku od često pristrasnih zvaničnih opisa, ovi su mi neposredniji i zato ću pre da se odlučim da nešto odigram kada neko od vas pozitivno opiše igru, nego što je to slučaj kada pročitam opis na nekom gaming sajtu ili u časopisu (SK excluded, da ne popijem packu )

[Rockstar]

DAIKATANA

Ову игру сам одиграо у прави час. Сада, а не пре 15 година, када се појавила, имала неславних пет минута и била брзо заборављена. Не и пре него што је оставила хаос иза себе - Ion Storm (developer) затворен, Eidos (publisher) у озбиљним проблемима након милионског улагања "на слепо" у студио, али пре свега у Џона Ромера, првог, највећег и вероватно последњег "рокстара" у свету програмирања. И ту нема места стилским фигурама - дуга коса, Ферари, и девојка (Stevie "Killcreek" Case) из Playboy-а - све је ту. Оно што није имао, маркетинг је додао, претворивши га у егоманијака, претенциозног неспособњаковића (игра је каснила три године, и то три брзе године краја `90-их) и лузера.

"John Romero's about to make you his b***h" одзвањало је са свих страна, иако је иза тог "генијалног" слогана био неко сасвим други.. Но, већ тада је Џон Ромеро, некадашњи дизајнер и оснивач iD Softwarea је држао само звање "продуцента", а његови медијски наступи су бивали све ређи...

Од свих рецензија ове неславне игре, мислим да је рецензија Александра Ашковића у нашем "Свету Компјутера" убедљиво најпозитивнија на свету. Сви остали су је брутално сахранили. Ја имам објашњење за то.

Готово да је у традицији америчких медија да се више баве ликом него делом. У случају Даикатана (која није довољно добра игра, али о томе мало касније), више него загонетно понашање "лажног Месије" Ромера изазвало је салве незадовољства. Пророчанство се није догодило и људи су желели крв. Хајп изазван са оне стране баре и није много допирао до нас, док је у САД само трештало. Име Џона Ромера, његов CV, фотографије, видео-снимци, све је то било у служби маркетинга, те је од успеха овог наслова буквално зависила и репутација овог више него оствареног човека. Међутим, сада када је производ имао људско наличје, када се о "главном и одговорном" толико тога знало, нешто је пукло у дубини душе свих тих критичара али и играча. Те му је наплаћен и Ферари, и "зечица" али и дуга и густа коса у 30-им годинама.

Епилог знате и овде сам га поменуо. Много година касније, ја сам успео да пређем први део игре (који је огроман, буквално као нека CoD игра) и да стигнем до друге епизоде, оне у Грчкој.

Мала рекапитулација - ви сте Хиро, мачевалац и херој, са мисијом да спасите кћер човека који вам је управо умро на рукама, не пре него што вам је испричао причу о Даикатани, мачу који може да уништи свет. Она је, заправо, кренула по њега али није успела и сада је заробљеник злог Мишиме, Луцифера лично (добро, не буквално). Наш Хиро креће у акцију и као што рекох, има да се игра и игра пре него што игра, заправо почне.

Мишима, наоружан Даикатаном, шаље вас на пут око света али и кроз време. Прва станица античка Грчка, друга средњевековна Норвешка, трећа футуристички Сан Франциско (година 2030.).

Већ сам интро, који траје између 15 и 20 минута, говори да нешто није у реду, али чекајте да видите први ниво! Немоћни Quake 2 енџин, роботизоване жабе, комарци и крокодили, карикатуре од људи - то су ваши непријатељи! Ужасан дизајн нивоа, платформски делови који као да су побегли из неке друге игре, некохерентност и неконзистентност могућности уопште - заиста, требаће вам много боље да би се пробили кроз ово. Ужасан осећај пуцања, никаква контрола или избегавање противничких пројектила. Тек музика помало спашава ствар, јер је заиста врхунска и у духу времена.

Међутим, ниво по ниво и ствар се помало поправља. Постоји и та знатижеља о фамозној Даикатани - да се види колико је заиста лоша. Неприметно, играње постаје доста лакше и некако.. забавно. Нови непријатељи, нова оружја.. Сад и није толико лоше.

Ствар је драстично другачија у Грчкој и Норвешкој. Маштовит дизајн нивоа, одличан artwork, авантуристички елементи (који се углавном своде на "пронађи пут за даље") који могу бити прилично збуњујући. Убедљиво најбољи део игре и мени је сада, потпомогнут носталгијом, пријао као елискир чисте дечије фасцинације. Игра ми је, заправо, деловала ново. Као и пре много година и играња Unreala, игра је поново заиста изазов који није тако лако савладати. Често бих на мапи провео и по сат времена, тражећи даље решење, а три или четири пута сам погледао решење на Интернету. Опет, због неконзистентног дизајна, игра ће само тај пут тражити од вас до тада немогућу ствар (нпр, rocketjump једним оружујем које уопште није лансер ракета!) и другачије није могуће.

Посебан осврт заслужује A.I, како ваших непријатеља, тако и ваших сапутника. Поменута кћер, Микико, придружиће се вама и Суперфлај Џонсону, којег ћете покупити успут и који има свој рачун са Мишимом. Ниво не можете прећи ако и они нису са вама у друштву, а начини на које ћете се држати заједно су урнебесни. Повремено превазилазе све виђено и дан данас (компликовани скокови, мердевине, лавиринт) али повремено се заглављују, упадају и онда је једино решење reload.

Непријатељска интелигенција не постоји. Како "тригерујете" прекидач локације на мапи, напашће вас сви, чиме је уопште њихово постављање на одређене локације бесмислено. Једноставно ћете их све уништити на почетку, а ниво ће бити празан. Заиста катастрофа.

Међутим, и тај сапутнички елемент је само један од оних који су били добро замишљени, и игра дефинтивно има визију и потенцијал. Њен највећи недостатак је лоша егзекуција свега тога. Када је добра, игра је баш добра, али и када је лоша, игра је баш лоша. Појавила се барем две године касно (у Априлу 2000.), када су трендови одавно отишли из света Quakea/Unreala у свет Solider of Fortunea, Medal of Honora и сличних реалнијих шутера.

Даикатани су судили по ужасном првом нивоу и бахатом маркетингу који је био право гурање прстију у очи из набројаних разлога. Чак и да је игра била мало боља, прошла би исто. Игра је морала да буде РЕВОЛУЦИЈА како би је уопште признали, јер након толико дувања, ништа мање се није очекивало.. А добијен је производ из 1998. године, од којег је Unreal unrealno бољи.

Међутим, данас смо уз помоћ GOG.com у ситуацији да игру одиграмо на један много бољи начин. Знамо да је лоша, шта се ту још може догодити? Довољно је позната да заинтригира. И мало по мало, игра ће послужити као лек за носталгију свима који попут мене са гађењем гледају на модерне играчке тенденције. Додуше, морам да признам, ја то радим већ годинама, још од WW2 маније. За мене су игре роботи, ласери и хеви-метал у позадини. То готово да је дефиниција видео игара из сада већ давно прошлог времена.