Ko stari? Mi ili igre?

[Guerrinus]

Mislim da su igre dostigle svojevrstan plato u kreativnom i konceptualnom smislu, uostalom kao i većina tehnologija. Sada je akcenat na tehnikalijama, nevažnim detaljima, odnosno komercijalnom aspektu u kom je važnije odelo od čoveka, kako će se proizvod upakovati, našminkati i nahajpovati. Ne kažem da toga ranije nije bilo, svakako jeste, ali je bilo manje izraženo. Uvek se vraćam na Tod Howarda koji je u danima produkcije Morrowinda bio protiv fast travela jer ubija nagon za eksploracijom, traganjem, avanturom, samo da bi par godina kasnije, pred izlazak Obliviona potpuno promenio priču, "ali fast travel baca igrača pravo u akciju, bre!" To je ta sredina prve dekade novog milenijuma gde se dostigla kreativna kolotečina.
I sada se vrti priča oko dostupnosti igara, da je sve dostupno svuda u svakom trenutku pa da igramo i na smart frižideru ako treba.
Naravno, lako je reći da su to reči matorca koji gubi korak sa vremenom, ali poenta je da ja kao stariji igrač upravo mogu da uporedim različite epohe i time iznesem svoj sud. Donekle me nerviraju neki novi i ne tako novi trendovi, recimo objavljivanje tizera 5 godina pre izlaska igre, pa tizer trejlera pa trejler trejlera da bi konačno došli do trejlera gejmpleja i tako u krug kao u nekom Danteovom čistilištu. Pa sećam se kada je dovoljno bilo odgledati ili odigrati petominutni demo igre i sam odlučiš jel valja ili ne. Ako ne valja, preskačeš i ideš dalje. Sada ako nekome nešto nije po volji to su čitave tragedije i skandali po društvenim mrežama, organizuju se radne akcije, linč rulje, pale se gradovi, pišu eseji.

Inače, meni lično igrama danas fali šmek, atmosfera koju su igre nekada imale. Ne znam koliko je to do mene, ima li veze sa starenjem, ali to je generalno osećaj koji imam. Stare tombiške smo pajali po celu noć uz pivo, kako su samo ti nivoi izgledali atmosferično, nesavladivo, da se naježiš. Posebno TR2 i oni mamutski tibetanski nivoi i njakanje sa mafijom u Veneciji. A kad pređemo nivo to se slavi, ispija čaša do dna, otvara čipsi, vrti tv na grand da gledamo sisate pevaljke na mute. A poslednji Tomb Raideri su me baš smorili i pored sve te grafike, i nikako nisam mogao da ih obrnem. Lara ima ptsd i ona pati. Šmrc. Ma daj. Ili recimo originalne Doom igre. Tu su nabili atmosferu koju možeš da režeš nožem i mažeš na hleb umesto ko mast. Nove Doom igre su mi kao neki tematski parkovi dizajnirani od strane klinaca sa rasponom pažnje koja se meri u nanosekundama.


Što se tiče starenja mislim da delim sudbinu većine igrača a to je da s godinama igranje postaje vremenski sve manje dostupna zabava, da ne kažem luksuz. Odavno sam se ograničio na veoma mali ali odabrani panteon igara koje periodično posećujem i štujem kao stari Heleni Delfe. A tu je i ta večna stigma "igranja igrica."
Sticajem okolnosti, ostao sam bez kompa a kada sam spomenuo roditeljima da planiram da nabavim nešto malo jače prvi komentar je bio "pa zar se nisi dovoljno izigrao sine."* Džaba što si, kako se kaže, uspeo u životu, osnovao porodicu, imaš posao, zaradio dovoljno da priuštiš high end pc. A istovremeno, ne skidaju se sa onih bljutavih fejsbuk igrica i još priznaju da su se navukli, "heh, baš smo ludi klikćemo po ceo dan haha, pa ne može komšinica Eržebet da bude ispred nas".
A pored posla, porodice, teretane, jedva stižem i da sednem za komp. S vremenom, definitvno je kvalitet > kvantitet.