Parčence duše - prateća tema uz: http://www.sk.co.yu/forum/showthread.php?t=12858

[aerochivija]

Laž za opkladu - Srpska narodna pripovetka

Laž za opkladu

Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazao, da ne melje nigđe u vodenici, đe nađe ćosu. Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso:
– Pomoz' Bog ćoso!
– Bog ti pomogao sinko.
– Bi li i ja mogao tu malo samljeti?
– Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.
Ali dijete pomisli, šta mu je otac rekao, pa iziđe na polje, i pođe uz potok u drugu vodenicu. A ćoso brže bolje uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta, te i u onoj vodenici malo zaspe. Kad dijete dođe u drugu vodenicu, i vidi, da je i u njoj ćoso, a ono pođe u treću; a ćoso opet uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta i u treću vodenicu, te zaspe; tako i u četvrtu. Kad se već đetetu dosadi, onda pomisli u sebi: valja da je u svakoj vodenici ćoso; pa sprti svoju torbu s leđa i ostane, da melje s ćosom. Kad se ćosino izamelje, i dijete zaspe svoje, ondak ćoso reče:
– Ajde, sinko da umijesimo kolač od tvoga brašna.
Dijete jednako drži u pameti, što mu je otac kazao, da ne melje u vodenici, đe nađe ćosu; ali sad već misli: što je tu je; pa reče ćosi:
– Ajde de.
Ćoso ustane, pa razgrne đetinje brašno u mučnjaku, a đetetu reče, da donosi vodu u pregrštima. Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo po malo dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je zapreću da se peče. Kad se pogača ispeče i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu:
– Znaš, sinko što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču.
Dijete pomisli u sebi: "Već se sad nema kuda", pa reče:
– Ajde de, počni ti.
Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo, onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu dijete reče:
– E moj ćoso! Ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu: Kad ja bija u mlado doba stari čovek, onda mi imadijasmo mnogo košnica, pa bi i ja svako jutro brojio, i sve bi čele prebrojio, a košnica ne mogu. Kad jedno jutro prebrojim čele, a to nema najboljega čelca; onda ja brže bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i pođem tražiti čelca. Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju. Ja povičem na njega: "To je moj čelac, od kud tebi moj čelac?" A čovek odgovori: "Brate, ako je tvoj, eto ti ga!" Pa mi da i čelca, i još punu torbu proje od izora. Onda ja uprtim torbu s projom na leđa, a sedlo s pijevca prebacim na čelca, te čelca uzjašem, a pijevca povedem u povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a pijevca svežem kod sebe, pa mu metnem sijena, a ja legnem spavati.

[aerochivija]

Kad ujutru ustanem, a to vuci došli, te zaklali i izjeli moga čelca; leži med po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti, u što ću pokupiti med. U tom padne mi na um, da imam jednu malu sjekiricu, pa je uzmem i zađem u šumu da ulovim kakvu zvjerku, da zgulim mješinu. Kad tamo, a to dvije srne skaču na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa i uvatim, te zgulim s nji tri mješine, i pokupim u nji sav med, pa pritovarim na pijevca, i odnesem kući. Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: "Pomoz' Bog!" A on mi odgovori: "Bog ti pomogao", i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i svu proju poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem, kako ću sići na zemlju! Dok mi padne na um, da mi je dugačka kosa: kad stojim, do zemlje, kad sjednem, do ušiju, pa uzmem nož, pa sve dlaku po dlaku odrezuj, pa navezuj. Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! Kresivo sam imao, ali nema drva!
U jedan put padne mi na um, da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, te iscijepam, pa navalim vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre spavati. Pošto zaspim, a mojom nesrećom skoči varnica, te pregori dlaku, a ja strmoglav na zemlju, te propadnem do pojasa. Obrnem se tamo, amo, ne bili se kako izvadio, a kad vidim, da se neda, onda brže otrčim kući, te donesem motiku, te se otkopam, pa odnesem vodicu. Kad dođem kući, a to žeteoci žanju po polju. Prigrijala vrućina, voljani Bože! da pogore žeteoci. Onda ja viknem: "Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu, što je dva dni duga, a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini lad po njivi". Brže bolje otrči moj otac, te dovede kobilu i žeteoci lijepo stanu žeti po ladu. A ja uzmem džban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem moju glavu, te njom probijem led, i zavatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: "Kamo ti glava?" Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje glave, te jede; a ja polagano ajde, ajde, te se privučem blizu, pa potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se uplaši, pa od straa ispusti tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu piše: meni pogača, a ćosi šipak!
Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otide kući, a ćoso ostane gledajući za njim.

[Ulmawen]

Jednooki i dvooki

Japanska bajka

Na jednom odtrvu živeo je lenjivac po imenu Seki. Od jutra do mraka izležavao se na pocepanoj hasuri i nešto mrmljao.
»Što jednako ležiš i mrmljaš, Seki?« - korili su ga ljudi. »Bilo bi bolje da nešto radiš.«
Na to bi Seki odgovarao: »Svakog dana čitam molitve. Molim bogove da me izbave od siromaštva. Čim bogovi usliše moju molitvu, odmah će me usrećiti.«
Jednom prilikom lenjivac sazna da na susednom ostrvu žive jednooki ljudi. Lenjivac se silno obradova.
»Bogovi su mi uslišili molitve. Poslali su mi sreću. Poći ću na ostrvo jednookih, namamiću bilo koju jednooku nakazu u moj čamac i dovešću je ovamo.«
Susedi se začudiše: »A zašto ti je potreban takav čovek?«
»Staviću ga u kavez i pokazivaću ga za novac. Svako će hteti da vidi takvu nakazu.«
Lenjivac sede u čamac i uputi se na susedno ostrvo. Čim Seki prispe na obalu, odmah vide ono što je ztažio. U susret mu korača jednooki čovek.
»O, kakva sreća! Samo bogatstvo mi ide u susret!« - obradova se Seki.
Lukavi lenjivac se duboko pokloni jednookom i reče sa pritvornim osmehom: »Mnogo godina maštao sam da se sretnem sa tako prijatnim čovekom kao što si ti.«
Jednooki pažljivo pogleda svojim jedinim okom Sekija i reče: »Ja sam takođe maštao celog života da se sretnem sa tako prijatnim čovekom kao što si ti.«
Tada lukavi lenjivac reče: »Molim te da posetiš moju kuću. Sednimo u čamac i pođimo.«
Jednooki odgovori: »Sa zahvalnošću primam tvoj ljubazni poziv, ali pre toga te molim da ukažeš čast mome domu; moji rođaci će se obradovati kad te vide.«
»Sa radošću ću preći prag tvoje kuće.« - reče Seki i pomisli:»Sutra ćeš sedeti u kavezu, a meni će sa svih strana priticati novac.«
Samo što Seki uđe u kuću jednookog, a sa svih strana domaćinova braća povikaše: «Pogledajte, on ima dva oka! Kakva nakaza! Otkuda je došao?«
»Odmah ću vam reći, samo ga vežite što jače!« - naredi domaćin.
Seki ne uspe ni da se pokrene, a već je bio svezan.
Tada jednooki reče svojoj braći:»Radujte se! Našoj bedi je došao kraj. Posadićemo ovo čudovište u kavez i pokazivaćemo ga za novac. Svako će hteti da vidi dvookog čoveka.«
Ne prođe ni jedan sat, a Seki je već sedeo u kavezu. Odasvud su žurili stanovnici ostrva jednookih da vide čoveka sa dva oka. Svaki je plaćao gazdi po jedan srebrni novčić.
Tako je prošao lenji Seki. Eto šta se dešava onom ko drugome jamu kopa!

[Ulmawen]

Neodlučna ptica Ku

Bajka Maja i Asteka

Priča o pticu Ku počinje još od postanka sveta, od onog dana kad je bog stvarao ribe i ptice. Pre nego što bi dovršio bilo koje živo stvorenje, bog bi prvo upitao kakav izgled ono samo želi da ima. Tako je i ovu pticu, kad je na nju došao red, upitao:
»A ti, draga moja, kako želiš da izgledaš?«
»Eh gospodaru, teško je reći tako odjednom... Nisam o tome još razmišljala...«
»Hoćeš li da ličiš na ovoga ovde?« - i pokaza joj carskog orla.
»O, on je suviše velik, gospodaru...«
»Evo ti onda kolibrija, jesi li njegovim izgledom zadovoljna?«
»Hm, ako dozvoliš da kažem, gospodaru, on je suviše mali...«
»Dobro, onda ćeš biti srednje veličine, nešto između goluba i jarebice.«- zaključi bog i zamahnu rukom. Ptica se nađe na njegovom dlanu. Bila je bednog izgleda i drhtala je jer još nije imala perja.
»Sada te moramo obući. Biraj. Pogledaj zopilota*!«
»Brrr, on je strašno crn!«
»Onda bela golubica?«
»Belo perje brzo se isprlja.«
»A papagaj?«
»Suviše upadljivo!«
»Teško je tebe zadovoljiti, draga moja. Ali ne mari, razmisli još malo pa ćemo to rešiti kasnije. A sada glas...«
No i sada nije bilo lakše. Neodlučna ptica nađe da je sovin glas suviše jeziv, slavujevo pevanje previše teško, pačje gakanje odviše prostačko. Najzad joj bog reče da i o tome još malo razmisli, pa pokuša da se s njome sporazume oko imena. Avaj, to je bilo još teže. Ime se ne može pozajmiti, mora se pronaći nešto novo. Bog je predlođžio stotine i hiljade imena na svih dvadeset i dva jezika kojima se u Anahuaku govorilo, ali ptica nikako nije mogla da se odluči.
»Slušaj draga,« - reče najzad svemogući- »moje strpljenje jeste neograničeno, ali me misli više ne služe. Pred sobom imam još dosta posla. Ostavljam ti ceo dan za razmišljanje, a uveče, kad završim sa ostalima, očekivaću te da mi kažeš šta si smislila.
Neodlučna ptica ode među svoje jednorodnike, ostale ptice, koje su gordo gladile svoje perje ili isprobavale svoje glasove, čas milozvučne čas neskladne. Pristizale su u takvoj množini da se goluždravoj jadnici zavrte u glavi. Ali još uvek je bila neodlučna. Zasenjena svim mogućim bojama ptičjeg perja, zamorena grajom oko sebe, ona pade pod neku stenu i odmah zaspa.
Kad se probudila, stigao je već novi dan, a bog beše otišao na drugo mesto da stvara životinje. Drhtala je od straha i hladnoće na jutarnjem vetru. Sada bi joj dobro došlo i najmanje pero, bilo ono belo, zeleno, crveno ili crno. Naterana glađu, ona izađe iz svog skloništa pod stenom i ugleda kako na mesnatom lišću pred njom svetluca divan plod. Htede da ga dohvati kljunom, ali je bodlje kaktusa nopala, na kome je plod rastao, svu izbodoše kao hiljadu žaoka. Ptica htede da jaukne, ali iz njenog grla ne izađe ništa osim nekog bednog krkljanja:
»Ku...ku...«

[Ulmawen]

Plačući, ona se vrati u sklonište. Pošto joj je još uvek bilo hladno, poče da igra. Igrala je tako satima, kad najednom začu veseli smeh i pogleda naviše. Sa vrha stene podsmešljivo ju je posmatrala neka mala ptica oštrog pogleda.
»Dobar dan.«- reče ptičica. »Ja sam zenzotl** i živim u zelenoj šumi.«
»Ku...« - odgovori ptica bez imena.
»A ti? Kako se ti zoveš?«
»Ku....«
»Ku? Zoveš se Ku?«
»Ku! Ku!«- branila se uzludno ptica bez imena; zenzotl je više nije slušao.
»Bogme, to je ime kao i svako drugo. E pa, draga moja Ku, hoćeš li mi reči zašto toliko igraš pod tom stenom? Ja pevam... Slušaj...«
I pusti ćurlik koji je bio sličan šumu vodopada što poskakuje među stenama.
»Kuuuuuu!« - uzviknu bezimena ptica u znak divljenja.
»A znaš li ti da pevaš?«- upita zenzotl.
»Kuuu..ku-u-u...«- zajeca ptica.
»Ti plačeš? Hajde, hajde, draga Ku, kaži mi šta te to muči.«
I u lakom letu zenzotl se spusti pored svoje nove prijateljice.
»Ali zaboga, pa ti si sasvim naga, Ku! Ne smeš ostati tako! Zar nemaš perja?«
Jadna ptica, koja je tako dobila ime Ku, još jače zajeca.
»Slušaj Ku, pođi sa mnom u zelenu šumu. Tamo nas ima na hiljade i imamo perja više nego što nam je nužno. Uspećemo, valjda, da i tebe pokrijemo perjem!«
Čim stigoše u šumu, šenzotl poče da peva i sve ptice u ten oka doleteše, jer je milina slušati njegovu pesmu, pogotovo što ona sa sobom uvek donosi i novosti. Okupile su se tu razne ptice: mudra sova, zopilot, kolubri i ćuran, pa čak i tajanstveni kecal***, ptica čije perje u različitim zelenim prelivima služi kao ukras vladarima.
»Evo nas mali zenzlotle.«- rekoše svi u jedan glas, tako da je odjeknulo kao huk uragana.
»Braćo!«- povika zenzotl- »Evo moje nove prijateljice Ku koja je bez perja. Mislim da bi bilo dovoljno da joj svako od nas da po jedno pero da i ona bude odevena.«
»Ali takav sastav boja biće svakako ružan.«- primeti kecal. »Uh! Bila bi grozna!«
»Razmišljao sam ja i o tome.«- odgovori zenzotl. »Moramo birati samo sivo perje. Svako od nas ima bar nekoliko takvih pera na trbuhu ili pod krilima.«
»Ja imam samo belo perje.«- reče bela golubica.
»To će poslužiti za grudnjak.«
»A ja imam samo crno perje.«- progunđa zopilot.
»To će poslužiti za pojas. Hajdemo, prijatelji, na posao. Neka svako da po jedno pero!«
Istog časa perje poče da pada pred pticu Ku kao kakav sivi sneg. Bilo ga je u svim mogućim prelivima: svetlosivo, pepeljastosivo, mišje sivo, zelenkasto-sivo, beličasto-sivo, plavičasto-sivo, pa čak i obično, sasvim sivo.
»To je lepše od duge, a deluje mnogo ozbiljnije.«- reče mudra sova.
Nekoliko trenutaka kasnije ptica Ku je u nekoj bari sa divljenjem posmatrala svoje novo ruho. Prijatna toplota zagrejala joj je telo. Ona požele da se zahvali svojim dobrotvorima, pa širom otvori kljun i srca puna blagodarnosti viknu:«Kuuuuuuuuuuuu!«

[Ulmawen]

Ali to beše tako strašan i tako neskladan uzvik da sve ptice u tili čas prhnuše i nestadoše, a ostade samo zenzotl koji je sažaljivo vrteo glavom. Ptica Ku briznu u plač.
»Ne plači.«- reče zenzotl-»Još će gore biti ako promukneš. Nije još sve izgubljeno. Moraš samo da vežbaš pevanje. Ja ću, evo odmah, početi da te podučavam.«
Ptica Ku se mnogo trudila i osam dana kasnije njen glas je postao sasvim pristojan i uravnotežen. Mada njeno »ku« nije bilo najmilozvučnija pesma, dobilo je neku setnu lakoću koja je bila prijatna uhu, naročito izdaleka.
»Dobro,«- rekao je tada zenzotl-»ja sada odlazim, draga moja Ku, vraćam se svojim poslovima koje sam u poslednje vreme suviše zanemario. A tebi više i nije potreban niko. Možeš biti ptica planinskih visova, ptica ravnica, ptica dana i noći, sada imaš sve za uspešan život.«
I zenzotl odlete kao strela. Gorda i zadovoljna ptica Ku uze zamah i polete ka svojoj novoj sudbini. Ala, avaj! Istog časa oseti da je potpuno nesposobna da odabere između planina i ravnica, dana i noći, šuma i pustara.
I tako, od tog vremena pa do danas, ona luta u predvečerje podnožjima planina ili ivicama šuma.


Zopilot


Zenzotl

[Ulmawen]

Čudesni cvet

Vijetnamska bajka

Živeo jednom jedan mladić po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i noću kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leđa i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišće okrenuto suncu, a belo-ružičasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetrić, cvetovi i lišće bi trepetali, ispuštajući zvuke koji su podsećali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to čudo - iznenađeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladić umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vraćale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladić pritrča, ispravi cvet i reče:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreća može da ti se dogodi, zato će biti najbolje ako te odnesem svojoj kući!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kući, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uveče, kada bi se vratio sa njive, mladić je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladić osećao srećnim.
Jedne noći u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poče da gori jače. Mladić se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primećivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoči iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona priđe Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladić ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni reč da progovori, a kada pogleda na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vraćali kući osvetljavajući put fenjerom. Uveče je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijačni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kući pirinča i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srećno.

[Ulmawen]

Već posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kuću. U velikim pletenim korpama čuvao se pirinač, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poče da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pođe na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uveče predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeđen da bismo mogli živeti bez rada.
Te reči razjariše Do Lama, oči mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izađe ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, uzalud lampa sjajnije sija, mladić je, avaj, postao lenj, lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamičak u lampi zasvetle jače, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Ona sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete.
Šum krila razbudi Do Lama, koji je već spavao na mekoj postelji posle obilne večere. Čim je ugledao čudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoči sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i čudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposličenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinač, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenađenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaćeni pirinač koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izrađuje korpice i šešire od bambusove trske. Kuća im je bila puna pirinča, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oči ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesreću!

[Ulmawen]

Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uveče, kod kuće, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i noću.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz ptičjeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega poteče divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme začu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noć,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah iščeze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uveče pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srećan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.

[Ulmawen]

Poklon vetra Severca
Italijanska bajka

Neki seljak po imenu Đepone živeo je na imanju jednog sveštenika, na bregu izloženom naletima Severca, koji mu je uvek lomio voće i čupao povrće. Jadni Cepone je zato što mu je njiva bila na vetrometini često gladovao sa svojom porodicom. Jednog dana se reši da stane na put obesti vetra:
”Otići ću tom podivljalom vihoru koji mi radi o glavi.”
Oprosti se od žene i dece i krenu u goru.
Kad stiže do Ženevskog dvorca, pokuca na vrata. Vrata otvori žena Vetra Severca: ”Ko ste vi?“
”Đepone. Je li vaš muž kod kuće?”
”Otišao je da malo produva i promuva onaj bukvik. Brzo će se vratiti. Izvolite, uđite i malo ga pričekajte.”
Tako siromašak uđe u dvorac. Kroz jedan sat doćarlija posustali Severac.
”Dobar dan, Severu-Severce!” - pozdravi ga postradali seljak.
”Ko si ti?”
”Đepone.”
”Šta tražiš ovde?”
”Svake godine mi nemilice počupaš, polomiš, satreš, utamaniš useve, sam si toga svestan! Ti si vinovnik moje nesreće, izgladnjuješ i mene i moju porodicu.”
”Koji je cilj tvoje posete? Šta smeraš?”
”Da te zamolim, pošto ti najpre predočim koliko si mi naudio, da mi bar donekle nadoknadiš štetu koju si mi svojim divljanjem pričinio.”
”Na koji način da ti je nadoknadim?”
”Prepuštam tebi da sam odlučiš. Đepone ganu vetruštinu, pa mu ovaj reče:
”Uzmi ovu kutiju, pa kad ogladniš, otvori je, poruči šta hoćeš da jedeš i to ćeš dobiti. Ali da se nisi glavom šalio da je nekome ustupiš, jer ako to učiniš, tek tada ćeš dopasti bede i tavorićeš dane u nemaštini.”
Ubogi nadničar zablagodari sažaljivom pustahiji na razumevanju i ode. Na pola puta, u nekom čestaru, on ogladne i ožedne. Otvori kutiju i reče: ”Daj mi hleba, vina i prismoka!” - i iz kutije iskočiše hleb, boca vina i parče šunke. Đepone se slatko omrsi i pokvasi grlo, pa krenu dalje.
Ispred kuće zateče ženu i decu, koji mu, čim ga ugledaše, pohrliše u susret i obasuše ga pitanjima:
”Kako je bilo? Šta si uradio?”
”Sve je u najboljem redu.” - reče on i uvede ih u kuću. ”Posedajte za sto.”
Potom naredi kutiji:
”Daj hleba, vina i prismoka za sve koliko nas ovde ima!” - i tako svi omastiše brk.
Pošto se založiše i obed zališe dobrom kapljicom, Đepone reče ženi:
”Nemoj reći svešteniku da sam dobio ovu kutiju. Poželeće je i uzaptiće mi je.” –
”Neću ni da zucnem! Znaš ti mene! Usta imam, jezik nemam!”
Sveštenik pozva Đeponeovu snašu.
”Je li ti se vratio domaćin?”
”Vratio se.”
”Kako je prošao?“
”Dobro.”
”E, baš mi je drago. A šta je doneo?”

[Ulmawen]

I tako, reč po reč, izmami ženi tajnu. Sveštenik potom smesta pozva Đeponea: ”Đepone, saznao sam da imaš neku dragocenu kutiju. Hoceš li mi je pokazati?”
Ubogi đavo je hteo zatajiti da ima takvu kutiju, ali nije imao kud, jer je njegova žena već sve bila izbrbljala; i tako, hteo-ne hteo, pokaza je i objasni čemu služi.
”Đepone” - reče mu njegov gazda – “daj meni tu kutiju.”
”A šta će onda biti sa mnom? Vi vrlo dobro znate da su mi usevi uništeni i da gladujem, da sam se ukuburio.”
”Ako mi ustupiš tu kutiju, daću ti žita koliko god budeš želeo, daću ti vina, sve što zatražiš i koliko god zatražiš. Ješćeš i pićeš do mile volje.”
Siromašak najzad pristade. I šta mu se desilo? Sveštenik mu na jedvite jade dade nekoliko džakova urodice. Đepone se opet nađe u oskudici, i to, istini za volju, krivicom svoje žene.
”Ti si kriva što sam ostao bez kutije.” - prebaci on ženi. “ Ne bi mi bilo krivo da me Severac nije opomenuo da nikom ne govorim šta sam od njega dobio na poklon! Ovako, nemam više obraza da mu iziđem na oči.”
Ali prevareni golja ipak sakupi hrabrosti i opet ode u Severčev dvorac. Pokuca, i na vratima se pojavi Vetrova žena: ”Ko je?”
”Đepone.”
Dopiri i Vetar: ”Šta želiš, Đepone?”
”Sećaš li se da si mi dao jednu kutiju ? E, tu kutiju je prisvojio moj gospodar i neće da mi je vrati, pa sada opet petljam, muči me nemaština, nikako da sastavim kraj s krajem.”
”Upozorio sam te da je čuvaš kao oči u glavi i nikome ne daješ. Sklanjaj mi se s očiju, više ne računaj na moju pomoć!”
”Molim te, smiluj mi se! Samo me ti možeš izbaviti bede.”
Vetar se i po drugi put sažali na Đeponea, izvuče iz fioke neku zlatnu kutiju i dade mu je.
”Otvori je samo kad dobro izgladniš. Inače te neće poslužiti.”
Oskudni najamnik se zahvali strpljivom Severcu, uze kutiju i krenu dolinom kući. Kad ga već od gladi izdade snaga, otvori kutiju i reče: ”Kutijo, daj nešto da se jede.”
Iz kutije iskoči nekakva ljudeskara sa štapom u ruci, poče da batina jadnog Đeponea i izdeveta ga na mrtvo ime.
Čim seljak dođe sebi, on zatvori kutiju i produži put sav prebijen. Ženi i deci, koji mu potrčaše u susret i upitaše ga kako je prošao, reče: ”Dobro; ovoga puta sam doneo još lepšu kutiju.”
Kad uđoše u kuću, pozva ih da posedaju za sto i otvori zlatnu kutiju. Sada iz nje iskočiše dve ljudeskare sa batinama i počeše da lemaju i mlate celu porodicu. Žena i deca briznuše u plač, zavrištaše, preklinjući ljudeskare da ih poštede, ali one su bile neumoljive i nemilice su ih tukle sve dok ih Đepone opet ne zatvori u kutiju.
”Sada pođi gazdi, brbljušo,” - reče nesrećni nadničar ženi – ”i obavesti ga da sam ovoga puta doneo još lepšu kutiju od one koju mi je on uzeo.”
Žena ode svešteniku i on poče da joj postavlja uobičajena pitanja: ”Je li se vratio Đepone? Šta je doneo?”

[Ulmawen]

A ona mu odgovori: ”Vratio se, velečasni gospodine, i zamislite: doneo je još lepšu kutiju od one prve. Ova je od suvog zlata i, kad je čovek otvori, na trpezi mu se nađu takve poslastice da ih je milina pogledati. Ali tu kutiju moj muž ne bi rođenom bratu dao ni za živu glavu.”
Sveštenik odmah pozva Đeponea.
”O, drago mi je, Đepone, radujem se, sinko, što si se vratio živ i zdrav i dobio drugu kutiju. Hoceš li mi je pokazati?”
”Pokazaću vam je, ali se bojim da ćete mi i nju uzeti.”
”Neću, dajem ti reč da ti je neću uzeti.”
I Đepone mu pokaza kutiju, koja se sva sijala. Sveštenik nije mogao da se savlada, pa reče seljaku: ”Đepone, daj mi je, molim te, daj mi tu kutiju, i ja ću ti vratiti onu prvu. Šta će tebi zlatna kutija? Ja ću ti za nju dati onu prvu i još ponešto pride.”
”Dobro. Vratite mi onu prvu, a daću vam ovu.”
”Slažem se!”
”Samo, pazite, velečasni gospodine, ovu kutiju smete da otvorite jedino našte srca, ako ste pregladneli...”
”Došla mi je kao poručena.” - reče sveštenik. ” Sutradan će me posetiti moj profesor i mnogi drugovi sveštenici. Neću ih nuditi jelom sve do podne, a onda ću otvoriti kutiju i prirediti im gozbu.”
Ujutru su se svi sveštenici, župnikovi gosti, vrzmali oko kuhinje.
”Izgleda da danas nećemo ručati,” - gunđali su – ”na ognjištu je vatra zapretana, a od namirnica nigde ni traga.”
Ali oni gosti koji behu bolje obavešteni govorili su: “Videćete, u podne, kad posedamo za sto, naš domaćin će otvoriti jednu kutiju i na stolu će se naći sve što nam srce zaželi.”
Dođe domaćin i zamoli ih da pristupe trpezi. Nasred stola stajala je kutija, u koju svi željno upreše pogled. Sveštenik otvori kutiju i iz nje iskoči šest ljudeskara sa batinama u ruci, pa isprebija na mrtvo ime sve popove koliko god ih je tu bilo. Svešteniku u tom metežu ispade kutija iz ruku i ostade otvorena tako da šest batinaša produži posao. Đepone se bio sakrio negde u blizini, pa pritrča i zatvori kutiju. Da to nije učinio, niko iz popovske družbe ne bi izvukao živu glavu. Eto tako se završila njihova gozba. Đepone uze obe kutije, više ih nije davao nikome, pa je otada živeo kao bubreg u loju.

[Mrka Kapa]

Pesma za Milicu

Mala Milica nestašno me gleda,
male svoje ručice nikako mi ne da,
njima stalno neke igračkice dira,
bojankama svojim više ne da mira.



Pesma za Dušana

Dušan odjutros piše deda-Mrazu,
jer želi na poklon da dobije stazu-
stazu do sunca, do ptičjih gnezda,
stazu do neba i treperavih zvezda.

[Mrka Kapa]

Pesma za Slađu

Od Slađe uvek volim da ukradem
poneki treptaj, pogled il' smeh.
Ponekad samo zauzvrat joj dadem
svoj pogled od onda kad prvi put je videh.



Pesma za Vuka

Nije ovo onaj strašni vuk iz priče,
mada mu osmesi na njegove liče.
Naš je Vuk ponekad mio kao ptiče,
miran kao jagnje, nikada ne viče.

[Ulmawen]

Veliki seken

Eskimska bajka

Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana duga;kim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda će starac reći svojoj ženi:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da držim bubanj u rukama!
- Ja ću ga držati, a ti samo udaraj! - reče starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i učiniše, te starica poče da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se đavoli.
- Šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan đavola. Ujutru stara kuva čaj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije čaj, kad čuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan đavola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, nećemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa ćete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda ću vas načiniti bogatim! - reče predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa šta onda hoćete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeći će od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan đavola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa čela počeli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - viče Seken - bićete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Načiniću vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa šta onda hoćete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
- Ne - rekoše starac i starica - taj će pobeći od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzećemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.

[Ulmawen]

Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noći, došao mališanu keli pa će mu reći:
- Ustaj, Sekene, vreme je da pođeš Tanairginu po mladu!
- A kako ću naci put?
- Ja ću ti reći: doći ćeš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežđe Nauskatemkin, te ćeš se naći u jarangi Tanairginoj. On će baciti kamen, ti ćeš ga dočekati ustima, i kamen će se raspasti u paramparčad. Kada dođeš u jarangu, on će te ponuditi svakojakim đakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome će i pripasti njegova kći-jedinica. Kada pođeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da čuvaš stado, ti napuni ogrtač-kamlejku puhačevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada pođeš u gornju tundru, reći ćeš materi da se ne brine, moći će da te vidi kao maleni oblačak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kući i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kćeri.
- Nemoj ići - odgovarala ga je mati - tamo će te ubiti!
- Ne, neće me ubiti. Vratiću se kroz dva dana kao maleni oblačak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pođe ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežđe Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga dočeka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domaćin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i počela da kuva čaj.
- Dok se čaj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - reče Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj činiji. Pojeli njih dvojica kita, pa će domaćin zapitati gosta:
- Hoćeš li još da jedeš?
- Hoću! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Još? - pita Tanairgin Sekena.
- Daj još!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domaćica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Još? - upita starac.
- Još! - reče Seken.
- E, tebe čovek bogme ne može nahraniti! - I oni počeše da piju čaj. Tada domaćin reče:
- Sutra izjutra ćeš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguće doterati ga, pa i to ne može da učini jedan čovek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhačevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhačeve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive čobane te poteraše celo stado.

[Ulmawen]

Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priređena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda će Seken reći Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa počeo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dođe veče, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Načulji uši, kad ima šta da čuje - njegova kci i Seken smeju se od sreće. Otvori otac sanduk, a kći već rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kćeri. Pošao karavan - na čelu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na začelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kćer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
. . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblačak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblačku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati čaj, žuri mi sin moj u goste.
Čuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, ženo, razgovaraš?
- Tako, sama sa sobom.
Oblačak se već sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila čajnik i pošla da dočeka sina.
Seken skoči sa oblačka, zagrli mater pa pođe u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u čitavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto čitavu okolinu obasja neka naročita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od čuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posuđe. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s čitavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken reče ocu:
- Otidi, oče, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- Šta cu ja tamo, samo će mi se smejati i niko neće hteti da dođe?
- A ti ih pozovi, pa ako pođu - dobro jest, a ako ne pođu - nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Čime misliš da nas ugostiš?
- Moj sin je doterao čitavo stado. Nasmejaše se susedi:
- Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti pođoše smejući se:
- Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, već se vidi jaranga.

[Ulmawen]

- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri čistoj svesti? Pa to je obična snežna čuka!
Priđu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Uđoše, osvrću se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni čaj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domaćicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuće u pologu i veli ženi:
- Čuj, ženo, šta to oni zbore - hoće da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leđa. Pade na zemlju Seken. Bogataši skočiše sa svojih mesta, pa potrčaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa čela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugi povika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trče oni, zadihali se. Onaj sa čela dotrčao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrčao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije čaj. Ustali bogataši i pošli kući. Došli oni, pa će upitati najstarijeg među njima:
- Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo čoveka, a on oživeo. Šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili čoveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa će im reći:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
- Čik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi - tome neka pripadne jaranga".
Dotrčali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije čaj pa će im reći:
- Došli ste!
Okrenuše se bez reči i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "Šta je ovo sad? Šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domaćin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
- Stavi dete na kolena! Čim ja padnem u jamu, a ti odmah pođi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari đavo pa će ih upitati:
- Šta tražite ovde?

[Ulmawen]

- Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari đavo reče svojim malim đavolčićima:
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji među njima. Oni mu rekoše šta su učinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa će im reci:
- Niste dobro učinili. Zato ćete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle čitav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poče da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pođe s porodicom kući.

[Mrka Kapa]

Tri zlatna kipa

Iz knjige "Istočnjačke priče u psihoterapiji" Dr Nosrat Peseškijan

Neki car hteo je da izmeri kolika je pamet i koliko je oštro oko vladara susedne države i da vidi jesu li tamošnji podanici oštroumni, te pošalje tom vladaru tri mala zlatna kipa. Kipovi su sasvim ličili jedan na drugog, a bili su i jednake težine, a ipak je trebalo izdvojiti onaj kome je vrednost najveća.
Vladar je, zajedno sa svojim dvoranima, zagledao kipove sa svih strana, ali nikome nije pošlo za rukom da uvidi i najmanju razliku među njima. Najmudriji ljudi u toj državi bili su spremni da stave ruku u vatru da se kipovi među sobom nimalo ne razlikuju. Već je bilo na vidiku: eto kraljevstva u kome niko nije dovoljno pametan da nađe u čemu se kipovi razlikuju, i to veoma rastuži vladara. Sva zemlja uzela je učešća u rešavanju zagonetke i svako je davao sve od sebe.
Kad su hteli već da dignu ruke, javio se neki mlad čovek koji je bio zatvoren u apsani i reče da bi on utvrdio razliku kad bi mu dopustili da vidi zlatne kipove. Vladar pošalje po njega i pokaže mu kipove. Mladić ih podrobno zagleda i najposle vide da svaki kip ima rupicu u uhu. Uzme tananu srebrnu nit i stane je gurati u te rupice. Kod jednog kipa nit izađe na usta, kod drugog na drugo uho, a kod trećega na pupak. Mladić razmisli malo pa reče vladaru: "Presvetli, mislim da rešenje zagonetke leži pred nama kao otvorena knjiga. Treba samo da tu knjigu pročitamo. Vidiš. kao što je svaki čovek drugačiji od ostalih, tako je i svaki od ovih kipova jedinstven. Prvi podseća na ljude koji onoga časa kad nešto čuju požure da to ispričaju drugima. Drugi kip nalikuje ljudima koji ono što im je rečeno na jedno uho prime, a na drugo puste. Treći kip je, pak, kao oni ljudi koji drže za sebe ono što čuju i to primaju k srcu. Gospodaru, prosudi prema tome vrednost ovih kipova. Kakvom bi čoveku poklonio poverenje? Onome koji ništa ne može da zadrži za sebe, onome kome tvoje reči znače koliko i vetar, ili onome koji je pouzdan čuvar tvojih reči?"