[AAR] Vampire the Masquerade: Bloodlines

[Maladikt]

Krenuo sam pre toga da obavim neke poslove koji su mu se vukli od ranije, pronalaženje Majka Durbina i poseta Tremere regentu Maksimilijanu Štrausu. Dok sam krstario gradom tražeći Skyline apartmane u kojima je ovaj prvi odseo, naišao sam u blizini LaKrojeve zgrade na debeljuškastog crnca sa afro frizurom koji je nosio dres Lejkersa. Bio je naslonjen na neki kamion, po izgledu bi se reklo - pravi švercerski. Prišao sam mu i malo ga isprepadao. Posle kraćeg ubeđivanja, pristao je da mi proda neki kožnjak koji me je pretvorio u pravu sado-mazo nakazu. Do tada sam bio samo nakaza tako da je ovo bila vrlo prijatna promena. Navukao sam svoju novu odeću pred njim dok mi je upućivao poglede pune gađenja.

Produžio sam dalje i našao hotel koji sam tražio. Sišao sam u podrum zgrade i putem ventilacionog otvora se uspeo do drugog sprata na kojem se nalazio stan Durbinovog prijatelja Miltona. Pretražio sam ga što nije urodilo plodom. Onda sam primetio da lampica na telefonskoj sekretarici treperi. Prišao sam joj i pritisnuo taster za preslušavanje poruka.

Gospodine Milton. Znate ko je na vezi. Nadam se da shvatate da večerašnji dogovor još uvek važi. Naći ćemo se na dogovorenoj lokaciji preko puta kafića. Povedite svog saradnika, gospodina Durbina, budući da je ono što nameravam da vam predložim posao za dvojicu.

Pretpostavio sam da će se pomenuta gospoda naći negde u blizini, a jedini kafić u ovom delu grada je bio Last Round, okupljalište anarhista. Otišao sam tamo i preko puta našao napuštenu zgradu koja je odgovarala opisu mesta sastanka. Ušao sam unutra i zatekao prilično krvav prizor. Obezglavljeno telo je bilo nabijeno na potpornu šipku koja je virila iz zida, a na zemlji pored njega je klečao prosjak i preplašen jecao. Pošto se povratio nakon nekoliko šamara, otkrio mi je šta se dogodilo. Navodno, bila su tu dva lika, ovaj viseći i još jedan koji je otišao. Taj drugi je po svemu sudeći bio Mutni, kako ga je preminuli nazvao, odnosno Majk Durbin lično. Njih dvojica su nekoga čekali, sigurno čoveka koji im je ostavio poruku. Niko se nije pojavljivao tako da je Mutni odlučio da izađe napolje i pozove osobu koju su čekali telefonom. Trenutak kasnije iz mraka je izronio neki lik sa ogromnim kandžama, pretio obezglavljenom i pričao o nekakvoj osveti. Ostalo je bila istorija. Kako bi to i ostala, preklao sam prosjaka i pretražio okolinu obezglavljenog leša. Pronašao sam ključ od sobe motela Luckee Star koji se nalazio u Holivudu. Potraga za Durbinom se još jednom zaustavila, makar dok me put ne navede u taj deo grada. Sa druge strane, ovo ubistvo je izgledalo kao da je moglo biti povezano sa onim masakrom koji se dogodio na pristaništu u Santa Monici o kojem sam saznao iz novina. Metod je svakako bio vrlo sličan tako da sam odlučio da i na to malo bolje obratim pažnju kada se moja potraga za Durbinom bude nastavila.

Napustio sam objekat ostavivši za sobom obezglavljeni leš i prosjaka koji je krvario na smrt i krenuo da pronađem Štrausa. Pronađi me tamo gde gori mistično Sunce, stajalo je u njegovom pismu. Prošetao sam gradom izbegavajući poglede drugih prolaznika i pronašao samo jedno mesto koje je moglo odgovarati opisu. Bila je to jedna visoka zgrada, trospratnica, sa čijeg prozora u potkrovlju se pružala čudna, ljubičasta svetlost. Prozor je bio okruglog oblika tako da je paralela sa mističnim Suncem bila očigledna. Nisam mogao ništa da izgubim tako da sam ušao unutra. Prekoračivši prag, zatekao sam splet hodnika koji naizgled nije nikuda vodio. Na koji način, pitaš se sada čitaoče? Ako postoji hodnik i nalazi se u kući, onda on mora nekuda voditi, osim ako kuća nije srušena ili zidovima pregrađena na pogrešnim mestima. Pogrešno. Ako uzmemo da je moja pretpostavka da se nalazim u kući Maksimilijana Štrausa koji je bio predstavnik svih vampira iz klana Tremere u Los Anđelesu ispravna, onda nema mesta čuđenju. Tremere su bili (i ostali) poznati kao čarobnjaci vampirskog društva, što je ovaj sistem zaštite na koji sam tada naišao činilo posve prirodnom pojavom. Hodnicima se moglo kretati samo po tačno utvrđenoj putanji. Svako pogrešno skretanje bi posetioca teleportovalo na početak hodnika. Vrlo domišljato, i dosadno ako biste zaboravili zacrtanu putanju.

Posle par minuta, kada sam pretražio svaki mogući put kojim se moglo ići, otkrio sam da su samo dve sobe bile pristupačne. Jedna je bila omanja biblioteka u kojoj sam našao priručnik o mitskim stvorenjima među kojima su se spominjali gargojli (s tim što pored jednog iskusnog Tremerea to više nisu bila mitska stvorenja, već sasvim realna pojava koja je vrlo lako mogla poslužiti u svrhu drobilice kostiju). Druga soba je bila nekakav dnevni boravak u kojem se nalazio moj domaćin, Maksa Štraus lično. Bacivši na njega jedan letimičan pogled, shvatio sam da sam i njega već video ranije, na istom mestu gde i Najnsa. Onomad je Štraus sedeo na balkonu i posmatrao predstavu koja se odvijala na pozornici dok sam ja klečao i čekao LaKrojevu odluku o mom jadnom i bednom životu.

[Maladikt]

Vampir preda mnom je bio srednje građe, ćelav, obučen u dugi crveni mantil i sa lenonkama na nosu. Posle kratkog predstavljanja, stavio mi je do znanja da on jeste osoba koju sam tražio. Rekao mi je da je jedva čekao da me upozna i da ima za mene, pošto sam relativno neutralan u političkoj situaciji, određeni predlog. Naime, u tom delu grada je izbila epidemija. Štraus je nekako skontao da su za njenu pojavu krivi anarhisti, mada je ipak želeo da ja to prvo istražim da bi mogao po njima da ospe paljbu. Obećao mi je dobru nagradu, tako da sam prihvatio da to uradim za njega. Preporučio mi je da prethodno popričam sa anarhistima kako bih čuo i njihovu verziju priče. Zatim smo malo porazgovarali, nakon čega sam saznao da Maksimilijan pripada Kamarili (otud njegova netrpeljivost prema anarhistima), kao i da ne gotivi preterano LaKroja. Kada sam počeo da ga zapitkujem malo više na tu temu rekao mi je da se i ovako već previše izlanuo i da je bolje da stvar ostavimo na tome. Nemajući razloga da se više zadržavam kod ćelavka, izašao sam i zaputio se u Last Round kako bih se ispričao sa anarhistima.

U kafiću me je dočekala crvenokosa devojka sa sve beretkom na glavi i crvenim starkama na nogama. Obratila mi se, naoružana namrštenim pogledom i ciničnim osmehom.

Verovatno su te Sabati dojurili dovde?

Mala, koji je tvoj problem? – odgovorio sam joj nakon čega se njen provocirajući osmeh ugasio.

Ohoho... želiš da znaš koji je moj problem? U redu, reći ću ti! Jesi li spreman? TI si moj prokleti problem! I svi ostali koji se klanjaju onom namazanku iz kule! – osula je crvenokosa paljbu.

Sam krojim svoju sudbinu, tako da...

Kako da ne, odbrusila mi je u neverici. Da ti malo proširim vidik. Kamarila tvrdi da joj svi vampiri pripadaju. Uradi nešto što se njima ne sviđa i bićeš kažnjen po njihovim zakonima, sviđalo ti se to ili ne.

Ima li ova priča poentu?

Poenta je da saslušaš i mišljenje drugih, a ne da se slepo držiš LaKroja.

Dobro, a ko si do đavola pa ti?

Ja sam Demzel, rekla mi je konačno spustivši glas. Jedna besna kučka od kako je LaKroj došao u grad.

Besna? Nemoj da pričaš. Napila si se pokvarene krvi ili nešto slično?

Ne šali se na tu temu. Zar ne znaš da imamo prenosioca?

Zatim mi je ispričala o problemu sa epidemijom zbog kojeg sam i došao. Naime, postojao je neki vampir koji je pijući krv ljudima prenosio virus koji je nosio u sebi i tako prouzrokovao epidemiju. Ako se stvar ne zaustavi, može doći do otkrivanja našeg prisustva u gradu, rekla mi je i uputila me da potražim Pola, mladića koji je kao i Noks pio vampirsku krv i bio odan vampiru koji ga je pojio. On se poslednjih dana nije pojavljivao, a pre toga je imao prehladu tako da je to bio prvi trag koji je trebalo ispitati. Njegov stan se nalazio u motelu Skyline. Takođe mi je rekla da popričam sa skitnicama na ulici jer su upravo oni većina obolelih pa mi sigurno mogu pružiti neku informaciju. Rekao sam joj da ću to obaviti i popeo se na sprat kako bih pronašao Najnsa.

Nisam ni zakoračio na poslednju stepenicu kada me je već spopao nekakav ćelavi razbacani momak tamne puti. Počeo je da me proziva kako radim za LaKroja i kako sam njegov potrčko.

Ne skloniš li mi se sa očiju, anarhisto, iskopaću ti tvoje, rekao sam mu i prošpartao pored njega. Naslonjen na zid u blizini stajao je Najns Rodrigez, a sedeći za stolom u ćošku prepredeno me je posmatrao Džek, bradati zevzek koji me je na početku novog života uputio u njegove tajne. Prišao sam Najnsu, nakon čega je on započeo svoj epski monolog. Ukratko, anarhisti nikada nisu podnosili Kamarilu zbog njihove nebulozne politike koja je sputavala sve slobodne vampire. Prezirao je LaKroja, nije ga smatrao za Princa, a sebe je smatrao prvim među jednakima. Okupio je oko sebe istomišljenike, a zli jezici su im nadenuli ime te tako do dana današnjeg ostadoše poznati kao anarhisti. Čak mi je dao i nekoliko saveta.

Evo šta kažem svim novajlijama. Pod jedan, ako si nesmotren, krv će te pretvoriti u čudovište. Međutim, počni da divljaš i vrlo brzo će te neko primiriti. Pod dva, ne ubijaj kada se hraniš, nemaš razloga. Pod tri, Kamarila je živo sra*e. Pod četiri, čuvaj leđa, uvek. I na kraju, nauči da se boriš jer te jezik neće spasiti kada budeš gledao niz cev pumparice.

Saslušavši predavanje pozdravio sam se sa Rodrigezom i otišao da popričam sa Džekom.

Vidi, vidi, ko se to vratio u jednom komadu. Kako je bilo u Santa Monici, klinjo?

Bilo je ok, odgovorio sam mu.

Da, siguran sam da je bilo lako kao šetanje po plaži. Kada smo već kod plaže, namignuo mi je matori šaljivdžija, čujem da si razbio nekoliko čunjeva tamo, na pristaništu, aludirajući na moju poslednju počast tankokrvnima Santa Monike.

Paaa... tako nešto, sumnjičavo sam mu odgovorio.

He-he, dobar si ti, klinjo.

Popričali smo malo, a onda mi je izneo zanimljivu teoriju kao odgovor na moje pitanje o tome kako su me Sabati pronašli.

Neko je sigurno pustio buvu o tome gde se nalaziš. E sad... evo ti jedan zanimljiv scenario: šta ako je upravo Princ dojavio Sabatima da si im ti razneo skladište? To je samo teorija, ali ko te je još tako pomno pratio da bi znao gde se nalaziš u svakom trenutku?

[Maladikt]

Ima tu neke logike... pomislio sam.

Tako Kamarila funkcioniše, sinak, veruj mi. Ja se bakćem sa njima već nekoliko vekova.

U redu, ali zašto baš ja?

Zato što je mislio da se nikada nećeš živ izvući odande! Da se Najns nije zauzeo za tebe, istog trenutka bi bio pečen, to svi znaju. To se zove proračunati rizik. Kada ga je Najns prozvao, LaKroj je shvatio da je vreme da pokaže precizno izmerenu dozu samilosti.

Priveo sam naš razgovor kraju i otišao da pronađem stan u kojem je živeo Pol od kojeg sam mogao saznati nešto više o epidemiji. Hotel je imao šest stanova na različitim spratovima. Samim tim, nisam mogao da idem od vrata do vrata i provaljujem u stanove, jer su, kako se ispostavilo, neki od njih imali obezbeđenje u vidu sigurnosne šifre, tako da sam prvo poljubio njihova vrata, a onda se spustio nazad u podrum koji sam detaljno pretražio. U jednoj od soba sam pronašao računar koji je nekome služio u voajerske svrhe. O čemu se zapravo radilo? Neki manijak... ne, ne, to je pregruba reč i rezervisana za nekoga ko poput mene bezdušno kolje ljude i radi slične podle stvari. Složimo se, voajerizam je naspram mojih grehova predstavljao ultimativnu vrlinu ljudskog društva. Elem, neki fini mladić/čovek/ne-daj-bože-starac je postavio kamere u svih šest stanova i odatle pratio šta rade svi ukućani, a takođe je na računaru redovno ažurirao njihove podatke (ko gde živi, ko šta radi, koji su stanovi posebno zanimljivi za posmatranje i slično). Kad malo bolje razmislim, mogla je to biti i neka fina devojka/žena/kuku-lele-ne-daj-bože-baba. Bljak, zgadih si život nemrtvi.

Stavimo ovu poslednju misao sa strane i pogledajmo šta sam ja to zapravo iskopao iz dotičnog računara. Citiram:

Stan 1: Sajmon Miligan. On je sa televizije tako da su velike šanse da će njegovi snimci jednog dana nešto vredeti. Moram da obratim posebnu pažnju na njega.

Stan 2: Šon Milton. Lenština, nikada ne dovodi ribe u stan. Neki lik je često sa njim u poslednje vreme tako da nisam baš imao volju da ih gledam. (To su očigledno bili pokojni Milton i njegov prijatelj Majk Durbin - Mutni)

Stan 3: Džordžija Velč. Opasna i bogata riba. Šifra na vratima joj je 9648, tako da ću se verovatno jednom popeti gore da joj ukradem gaćice i prodam ih na netu.

Stan 4: Prazan. Nema potrebe da motrim na njega.

Stan 5: Pol Anderson. Ništa posebno.

Stan 6: Hana Glejzer. Mala je zlatni rudnik! Kod nje se uvek dešava nešto vrelo, a to vrelo je često upravo Hana.

Moj čovek je dakle živeo u stanu broj 5. Popeo sam se do njega liftom i ušao unutra. Na kuhinjskom podu sam pronašao mrtvog mladića, verovatno samog Pola. Opasna neka prehlada. Preslušao sam mu poruke na sekretarici i utvrdio da mu je poslednju ostavila devojka iz stana iznad – Hana. Njih dvoje su se izgleda družili tako da je gospođica zapravo njemu prenela viruščinu od koje je jadni Pol otišao u večna lovišta. U poruci ga je molila da joj donese neki lek protiv prehlade. Otkrila mu je i šifru koja je otključavala ulazna vrata kako bi mogao sam da uđe jer je njoj bilo toliko loše da nije mogla da ustane iz kreveta.

Otišao sam na šesti sprat i zahvaljujući šifri iz poruke otvorio vrata. Hanu sam pronašao kako u polusvesnom stanju leži na krevetu u spavaćoj sobi.

Pol? – rekla je slabašnim glasom. Ti nisi Pol! Ko si ti? Šta radiš ovde?

Ja sam njegov prijatelj, slagao sam je. Pol me je poslao da te obiđem.

Stvarno? On je tako divan. Je li sve u redu sa njim?

Da, da, sveee je u redu... nego, ti si znači bolesna? Šta ti je?

Otkrila mi je da je navukla neku opaku prehladu koja je već dugo ne napušta. Kada sam je upitao da li zna ko joj je to preneo dala mi je smutljiv odgovor koji je uključivao neku njenu klijentkinju. Po svemu sudeći, Hana se bavila poslovnom pratnjom, a klijentkinja koja ju je zarazila se zvala Džezabel Lok i živela je u susednom hotelu Empire Arms. Navodno je još nekoliko Haninih prijatelja radilo sa njom i vrlo brzo dobilo iste simptome. Lokova je definitivno bila sledeća osoba koju sam morao da propitam. Pre nego što ću otići moja sagovornica me je upitala da li sam siguran da je Pol u redu.

Vidi Hana, mrsko mi je što moram to da ti kažem, ali... zapravo – nije mi uopšte mrsko. Pol je mrtav! Ubila si ga!

Iz usta joj se oteo krik koji se kroz par sekundi pokazao kao njen poslednji. Više nije bila među živima.

Hotel Empire Arms se nalazio u blizini. Ispred ulaza se nalazila devojka perolakog morala koja je svojim dugim nogama i razgolićenim poprsjem mamila one koji su imali želju za telesnim užitkom. Zaobišao sam je u širokom luku i ušao unutra. Na recepciji me je dočekao uštogljeni mladić koji je bio pažljivo očešljan i utegnut u svoje skupo odelo. Nisam znao u kojoj sobi odseda ta Džezabel tako da nisam imao drugog izbora osim da se obratim recepcionaru. Bilo bi mi bolje da se nisam ni trudio jer je ovaj zaurlao još dok sam mu prilazio. Šteta što nisu imali knjigu utisaka u kojoj sam mogao da se požalim na neljubaznost posluge. Pa šta ako sam deformisan i ružan?! To nije razlog da se tako loše tretira jedan potencijalni gost!

[Maladikt]

Preskočio sam pult i razvalio ga po skockanoj faci. Nikada nisam voleo pozere kojima je najbitniji fizički izgled. U pomoćnoj prostoriji koja se nalazila iza recepcije sam pronašao rezervni ključ od sobe koja mi je bila potrebna, a koji je neko tu slučajno ostavio. Bila je to soba broj četiri na petom spratu.

Unutra me je dočekala oniža žena, vampirica, kratke kose boje plamena i krupnih očiju boje mora. Njene usne su bile crvene kao krv, a njen pogled me je sekao na komadiće, uzduž i popreko, kao što žilet seče meso. Samo prisećanje na njenu pojavu me čak i danas posle toliko vremena natera da zadrhtim. Bila je od onih vampira koji su imali natprirodnu lepotu koju su vešto koristili da dođu do svojih ciljeva. Oteo sam se porivu da joj se bacim u zagrljaj i sačekao da mi se obrati. Tako je počelo njeno uvrnuto naglabanje dostojno jednog Malkavijana (klan luuudih vampira kao što su Tereza i Džanet... ili već jedna od njih dve) praćeno psihodeličnim buncanjem koje je uključivalo Apokalipu, novi svetski poredak, kugu pročišćenja i razne druge poganije.

Koga to imamo ovde? Da li si vernik zalogajčiću? Jesi li došao po prosvetljenje koje samo Džezabel može da ti pruži?

Znači ti si Džezabel Lok?

Da, ja sam Džezabel. I imam toliko stvari koje želim da ti pokažem, zalogajčiću... toliko lepih i bezobraznih malih stvari. Zašto ne uđeš?

O, mama, zašto više nisam čovek? – pomislio sam u sebi i odgovorio joj potiskujući njenu privlačnost od koje mi je bubnjalo u glavi kao na rok koncertu:

Šta se kog đavola ovde događa?

Ne možeš mi pobeći, zalogajčiću (mislim da je konstantno pominjanje ove reči dovelo do totalnog potiskivanja njenog uticaja na mene i nastanka rastuće želje za Džezabelinim smaknućem). Ovako ili onako, ti i ja ćemo se isprepletati na putu ka Devetom krugu gde ću te poslati punog slatke bolesti koju nosim u sebi.

Super, rekao sam joj, još jedan kult sa kompleksom više vrednosti.

Da, ja sam pratilac Devetog kruga (Deveti krug je vampirski religijski kult o kojem će kasnije biti više reči, prim Z.)! Dođi i oseti prosvetljenje!

Delić sekunde kasnije, Džezabel je skočila na mene sa isukanim nožem. Uhvatio sam je za tanušna ramena i bacio preko sobe. Na moju nesreću, pala je na krevet koji joj je ublažio pad. Pogledala me je osvetnički i kao mačka se odbacila sa mekanog dušeka. Dočekao sam je u naručje kada je bolno jauknula gledajući u moj nož čija drška joj je virila iz stomaka. Snažno sam ga cimnuo nagore i rasporio joj čitav trbuh nakon čega je isparila na mojim rukama. Pošast je bila sređena i ostalo je još samo da javim Demzel i Štrausu da je sve gotovo.

Došavši u okupljalište anarhista pronašao sam devojku sa beretkom i podneo joj izveštaj.

Sve je to lepo, rekla mi je, ali i mi smo sredili još jednog na pristaništu. Izgleda da su oni deo nekog kulta. Ko zna koliko ih ima, ali je sezona lova na sve te manijake zvanično otvorena!

Raspitaću se onda na ulici, rekao sam joj i otišao da propitam skitnice koje su bile najveća žrtva epidemije. Neko od njih je morao imati makar neku informaciju.

[Maladikt]

Uspeo sam da pronađem jednu ženu koja je htela da priča sa mnom o epidemiji, mada vrlo nevoljno, očigledno preplašena mojim izgledom. Uputila me je ka Bilu Konzervi koji je među beskućnicima širio priču o nekakvom čudovištu koje ga je ujelo i prenelo mu bolest. On se nalazio u uličici preko puta kafića u kojem su se okupljali anarhisti.

Samo pisni ikome o ovome, matora, i mrtva si, rekao sam joj i otišao da pronađem Bila.

Starkelja sasušenog lica i napuklog glasa je zaista bio na mestu na koje sam upućen. Međutim, nije me dočekao ni malo lepo.

Ne, čudovište, povikao je matori. Ne ponovo! Neću ponovo na ono mesto!

O čemu ti to, matori?

Još si grozniji nego što se sećam! Ne mogu da te gledam... tvoje lice... tvoje oči... Ostavi me na miru!

Jesi li ti ili nisi Bil Konzerva? Ako nisi, bolje reci odmah da ne gubim vreme sa tobom.

Znaš ti dobro ko sam ja, viknuo je matori plašljivim glasom. Ti si me odveo na ono mesto... Neću ponovo u kanalizaciju!

Kakvu kanalizaciju? O čemu pričaš?

Kanalizacija... tamo iza ugla... moje srce... ne mogu da dišem... počeo je matori da stenje držeći se za srce dok je polako prelazio iz stojećeg u ležeći položaj.

Čiča se previše uzbudio što ga je dovelo do posete večnim pašnjacima, a ja sam otišao iza ugla koji mi je matori pokazao pre nego što će izdahnuti. Pronašao sam šaht i spustio se niz njega. Naišao sam na splet hodnika koji je bio odvojen od ostatka kanalizacije. Požvakao sam jednog pacova i produžio dalje.na kraju linearnog hodnika sam naišao na jednu poveću prostoriju sa dva niza potpornih stubova. Na zidu naspram mene je bio razapet nagojeni primerak losanđeleske policije, a svuda okolo su se mogli videti komadi mesa i kostiju. Zaudaralo je na smrt.

Prišao sam razapetom telu. Dok sam posmatrao zid uprskan krvlju na kojem je bio zakačen ovaj ljudski trofej, iz senke Nevidljivosti je isplivao vampir šiljatih ušiju, deformisanog lica i raspolućene glave iz koje je virio mozak. Nosferatu. I to poprilično lud primerak koji mi se predstavio kao brat Kanker koji je, naravno, bio deo bratije Devetog kruga. Iz razgovora sa njim nisam ništa saznao tako da mi je jedino ostalo da ga umlatim do smrti zbog širenja boleštine koja je sve mogla da nas iskompromituje, da ne pominjem rast cena u apotekama.

Brat Kanker nije bio nimalo naivan protivnik. Aktivirao je Moć i raspalio po meni svojim predivnim životinjskim kandžama (šta je, možda jeste bio ološ, ali je makar imao lepe kandže). Nasrnuo je na mene i pribio me uz jedan od stubova. Počeo je da mi prebira po grudima tražeći još uvek čitava rebra. Jedva sam se iskobeljao iz njegovog zagrljaja i još uvek nisam siguran kako sam ga umlatio. Uglavnom, na kraju svega sam ja bio taj koji je stajao uspravno kao pobednik dok se okolo širio smrad rasporenih utroba pomešan sa miomirisnim zadahom kanalizacije. Pravo pobedničko okruženje na koje bi svaki vitez podzemlja bio i više nego ponosan.

Nosferatu je za sobom ostavio letak sa slikom lobanje na crvenom suncu i imenom kulta kojem je pripadao. Pokupio sam to sa zemlje i popeo se na površinu. Otišao sam do Demzel i upitao je da li zna nešto o tom simbolu. Takođe sam joj rekao da sam razvalio još jednog kužnog vampira.

Da, videla sam to. Prilično sam sigurna da sam videla tu sliku negde u blizini, verovatno na nekoj od okolnih zgrada.

Klimnuo sam joj glavom i izašao da potražim taj simbol. Posle kraćeg tumaranja gradom pronašao sam ga na zgradi preko puta Štrausovog prebivališta. Obišao sam okolo i pronašao ulaz. Unutra me je pozdravio crnac sa recepcije poželevši mi dobrodošlicu u kult.

Dobrodošao u bratstvo. Biskup će te primiti na spratu, rekao mi je i pokazao mi na vrata koja su vodila u hodnik sa stepeništem. Pred stepenicama me je dočekala devojka ljubičaste kose i uplašenog pogleda. Počela je da bunca pomešavši me sa buzdovanom kojeg sam malo pre umlatio.

Oh, Bože. Vi ste brat Kanker, zar ne? Čula sam za... mislim... izvinite... pozdravljam Vas, brate.

Šta? Aaa, to... ma nisam ja Kanker. Moje lice je... ovaj... obična nezgoda sa blenderom.

Ti si onda sigurno novi u Bratstvu? Tek si... prosvetljen? Ja sam ovde već par dana. Kada Biskup bude želeo da te vidi, poslaće po tebe... i onda ćeš ovim stepenicama... da ideš gore... do hrama...

Do hrama? Šta se događa gore? – upitao sam je.

Ispričala mi je priču o svojoj drugarici koja se gore jednom popela i o zombijima koji su je... pojurili. O krvi kojom su zidovi okrečeni, o praznim pogledima ljudi koji su gore postrojeni, o Biskupu koji je očigledno vodio ceo ovaj cirkus. I o tome kako ona samo želi da ide kući. Bu-hu! I ja bih samo da me svi ostave na miru. Opalio sam joj šamarčinu od koje se zateturala i pala na pod onesvešćena. Zatim sam počeo da se uspinjem na sprat sa nožem u rukama i samo jednom mišlju u glavi: da ubijem Kaina u tom biskupskom majmunu koji je celu ovu papazjaniju i zakuvao, da ne pominjem opet rast cena u apotekama.

Na prvom spratu me je dočekao splet hodnika i soba ispunjen personama sumnjive inteligencije. Bila je to gomila bezumnika koja je laganim koracima jurišala na mene ispruženih ruku i praznog pogleda. Počeo sam da se probijam kroz njih mlateći nožem. Većina bi pala već posle prvog udarca. Monstrumi (ko im kaže) su nadirali sa svih strana i izgledalo je kao da ih ima beskonačno. Pretražujući sobe uspeo sam da pronađem jednu sa rupom u podu u koju sam uskočio. Dalje tumaranje po hodnicima me je dovelo do sobe u kojoj me je dočekao čovek krvavog lica i ludačkog pogleda.

[Maladikt]

Dobro nam došao, brate! Vidim da si doživeo prosvetljenje! – počeo je da trabunja po mom ulasku. Tražiš li nešto? Da li si u potrazi za istinom? Došao si na pravo mesto, brate. Ovde imamo više istine nego što možemo da podnesemo, uzvikivao je glumeći nekakvog mesiju.

Ti si uzrok bolesti, zar ne?

Bolesti? Brate, otvori svoj um! Ono što je bolest za jednog, to je za drugog svetinja! Ovde u Bratstvu Devetog kruga smo se rešili svih zemaljskih etiketa! Dođi! Učestvuj sa nama u ovoj božanskoj zajednici!

Aha, važi... nego ko si ti? Red je da znam koga treba da smaknem.

Predstavio mi se kao Biskup Vik, Pastir Prokletih. Ha! Koga li će on da vodi i kuda?! Vik je, istina, u svom prethodnom životu bio sveštenik, ali je u ovom bio samo podivljali vampir koji je morao biti zaustavljen. Nisu mu ništa vredele žalopojke o tome kako je on nepravedno postao vampir, zar to nije slučaj sa svima od naše vrste? Stoga je odlučio da se poigra Boga, te drevne igre u kojoj želi da učestvuje svako ko se oseti moćnim. Samo što je Vik pride bio malo ćaknut pa je počeo da širi bolest po gradu okupljajući usput pristalice koje su bile poremećene koliko i on.

Vik je ubrzo završio svoju patetičnu baladu o prokletima i stavio mi do znanja da je vreme za reči davno prošlo (ne znam samo što me onda udavi polusatnom pričom) i da je vreme da na nas padnu tamne zavese prošlosti. Stegao sam nož u ruci i pojurio na ''svešteno lice'' kao što bi uradio svaki pravi vernik. Eh, kada bi mama mogla sada da me vidi...

Ni biskup naravno nije bio mutav, nego je odmah izvadio odnekud sačmaricu i raspalio po meni onako iz daleka. Soba je bila preplavljena njegovim podanicima koji su se kao zombiji teturali ka meni pokušavajući da me ometu od napada na svog vođu. Uspeo sam da ih izbegnem i zaskočim Vika pribivši ga uz zid. Opirao se puneći me olovom iz blizine i moram priznati da je malo nedostajalo da me dokusuri jer se vrlo brzo kretao. Na kraju, prostorija je bila mala za obojicu tako da sam ga dokrajčio jednim hirurškim rezom grkljana. Zombiji su se gotovo trenutno ukopali u mestu, a ja sam se išetao iz prokletog mesta pokušavajući da obrišem makar nešto krvi koja mi je prekrivala laktove.

Prvo sam otišao do Demzel da je izvestim o smrti glavnog prenosoca bolesti. Nije bila baš oduševljena što mora da mi se zahvali, ali je uspela da nekako prevali tu reč preko usta.

Sve si ih pobio?- rekla mi je. Sada verovatno želiš da ti se zahvalim ili tako nešto?Bah. Hvala ti... ok? Sada smo kul, samo nemoj da ideš okolo i da se hvališ time.

Nisi ti loša, Demzel. I dalje si kučka, ali na dobar način.

Fer. Sada bolje idi dok neko od naših nije načuo ove izlive nežnosti.

Klimnuo sam glavom i poslušao je. Otišao sam kod Štrausa koji mi je ranije obećao nagradu za rešavanje problema sa zarazom. Pronašao sam ga u njegovim odajama i izvestio o presecanju izvora epidemije. Objasnio sam mu i ko je stajao iza svega. Ćelavi je bio vrlo zadovoljan. Ponudio mi je izbor između dve nagrade: moćnog talismana koji će mi kasnije koristiti (o, proročkih li reči...) i novca. Odabrao sam keš i on mi je tutnuo $250 u džep. Zatim smo se rastali.

[Maladikt]

Dosadašnji tekst (4,3 MB, pdf)

[Maladikt]

Lutajući po gradu naišao sam na zgradu sablasnog izgleda iz koje su se za trenutak začuli čudni krici. Nisam bio siguran da li mi se samo učinilo te sam odluči oda malo pobliže ispitam stvar. Prišao sam vratima provlačeći se kroz rasečenu žičanu ogradu i okrenuo kvaku. Unutra me je saleteo nekakav tipus, čije sam krike verovatno i čuo, i počeo da me moli da ga ne ubijem. Iako sam od svog povampirenja imao konstantan poriv za ubijanjem, svakako nisam ušao unutra da bih ga skratio za glavu te sam ga jednostavno ostavio tu gde jeste da bespomoćno cvili.

Dok sam se kretao kroz zgradu, za koju se ispostavilo da predstavlja napuštenu bolnicu, naišao sam na hrpu snimateljske opreme. Bilo je tu kamera, mikrofona, kontrolnih ekrana i sličnih gluposti. U koju god sobu da sam ušao pratili su me zapomažući krici koji su dolazili odnekud sa nižih nivoa. Nešto mi je tu smrdelo (pri čemu ne mislim na moje telo koje je polako ali sigurno trulilo). Izvukao sam nož i produžio dalje. Na poslednjem nivou na koji sam došao posle nekoliko minuta tumaranja sam zatekao posve čudnu spodobu. Kada to kažem ja onda je razumljivo koliko je neobična. Stajala je nasred prostorije, nagnuta nad operacionim stolom na kojem su stajali upaljena sveća, požutela ljudska lobanja umazana krvlju i jedna golema knjiga otvorena posred srede. Ako zanemarimo činjenicu da jedna devojka/žena stoji sama nasred nečega što je očigledno napuštena mrtvačnica, njenoj neobičnosti je doprinosilo i to što je bila skroz umrljana krvlju, ekvivalentno debeloj masnoj osobi posle porcije pečenja, zamenimo li krv mašću. Ako i to zanemarimo, jer, ipak sam vampir pa mogu da razumem zašto je neko umusan krvlju, jedan pogled na njene blještave oči je svakako razbijao bilo kakvu sumnju u to da li postoji ili ne nešto čudno u vezi sa njom. Devojka je svakako bila vampir, ali ne običan, ako bih tako deklarisao, recimo, sebe. Videvši da me ne ferma ni pet posto, prišao sam joj nakon što sam odložio nož iz ruke.

Obratio sam joj se trudeći se da je ne gledam previše u oči koje su izgledale poprilično zastrašujuće. Kroz njenu priču sam shvatio da je ona zapravo neka mutirana vampirska vrsta koja mora da jede ljudsko meso kako bi se održala u životu. Eto objašnjenja za sve one urlike koji su me pratili kroz zgradu. Rekla mi je da je zovem Piša, iako joj to nije bilo pravo ime. Takođe mi je otkrila da je ona u Los Anđelesu samo privremeno jer se bavi sakupljanjem relikvija i da bi se trampila sa onim ko joj donese zanimljive stvari za artefakte slične vrednosti. No, ako želim da sarađujem sa njom, prvo moram da se otarasim lika kojeg sam sreo na ulazu jer je video previše, ili da ga makar pošaljem kod nje, a ona će se već postarati da ne pisne ni reč. Prihvatio sam uz opasku da nemam razloga da se raspravljam sa čudovištem koje proždire živo meso i vratio se natrag kako bih sredio uljeza.

Nenadani posetilac je, međutim, davno ispario, a na mestu gde sam ga ostavio je ostala samo ispuštena vizit-karta na kojoj je pisala adresa jednog od Skyline apartmana i njegovo ime - Miligan. Lako sam mu ušao u trag i pronašao ga kako se krije u ormanu prekriven košuljama i ubuđalim pantalonama. Izvukao sam ga napolje i prelomio mu vrat bez ikakvog objašnjavanja. Ko će se mučiti da njega ubeđuje u išta. Prelomiš (tuđi) vrat i gotova stvar. Na stolu u istoj sobi sam pronašao fotku jedne umilne Nosferatu ženkice u akciji i odlučio da je ponesem za uspomenu. Dobro će mi doći u hladnim noćima koje mi predstoje, pomislio sam.

Elem, obavivši posao, spustio sam se kroz ventilacionu cev i išpartao napolje pazeći da me niko ne primeti. Zatim sam se vratio kod Piše. Kada smo se ispričali o Miliganovoj tragičnoj sudbini, iznela mi je svoja potraživanja. Piša je u ovoj oblasti locirala dva za nju značajna artefakta. Prvi je bio idol iz devetnaestog veka za koji je otkrila da se nalazi u lokalnom muzeju, a drugi je bila knjiga pod nazivom ''Voce del Morte'' koja se može koristiti za komunikaciju sa ''onim svetom'', a koja se nalazila u posedu izvesne porodice Đovani, tačnije, u njihovoj vili koja se nalazila izvan grada.

Za ove predmete ću ti dati druge, slične vrednosti, rekla mi je.

Prihvatio sam rekavši da ću joj doneti neki od njih ako ga pronađem. Zatim sam se okrenuo i izašao napolje. Bilo je vreme da se odradi posao za umusanog LaKroja. Brod Elizabeth Dane je bio ukotvljen u blizini pristaništa u Santa Monici tako da sam se zaputio u tom smeru gacajući kroz kanalizacioni mulj. Izašao sam na plažu gde sam onomad pobio E-a i njegove kompanjone i primetio gumeni čamac koji me je čekao na obali. Ukrcao sam se, uključio motor i zatandrkao ka brodu. Zaustavio sam se tek kada sam potpuno prišao vodenoj grdosiji sa čije strane su se spuštale pokretne merdevine koje je neko iz samo sebi poznatog razloga tu ostavio. Uspentrao sam se, čučnuo kako me ne bi neko od dežurnih plavaca spazio i osmotrio okolinu. Na palubi su bila samo dva policajca. Jedan je čuvao prolaz ka dubljem delu broda, dok se drugi vrpoljio pored ograde kao da nekoga iščekuje. Razgovor nije dolazio u obzir tako da sam se još malo pogurio, aktivirao Nevidljivost i krenuo u potragu za sarkofagom na sve četiri provukavši se pored oba čuvara.

[Maladikt]

Brzo sam pronašao kontrolnu sobu u kojoj se nalazio nervni sistem broda, ali nažalost i jedan pajkan koji je nešto drndao na kompjuteru. Vratio sam se natrag i pronašao prostoriju u kojoj je posada čuvala spisak tovara, obio je i tutnuo u džep omanji dokument koji je pokazivao da je brod prevozio tri sanduka sa grnčarijom i jedan sa neindentifikovanim sadržajem. Biće da je ovo poslednje sarkofag, pomislio sam. Odatle sam ponovo izašao na palubu, ovoga puta sa druge strane i ugledao gomilu plavaca koji su špartali područjem sa prstima na obaraču. Sve vreme koristeći Nevidljivost, uspeo sam da se probijem do glavnog tovara koji se od ostalih sanduka izdvajao time što je bio označen onim žutim trakama za mesto zločina, a imao je i oosebnu pažnju dva policajca. Prišao sam mu malo bliže kako bih ga detaljno pregledao za mog milog Sebastijana.

Bio je četvrtast, izrađen od kamena i ružan. Sa strane mu se slivala skorena krv, a imao je na nekim mestima i otiske nečijih šaka, takođe krvavih. Činilo se kao da ga je neko otvorio i to iznutra. Nasmešio sam se dok sam zamišljao LaKrojevu facu koju će složiti kada ga izvestim. Pošto sam pronašao sarkofag i ispitao njegovo trenutno stanje, ostalo mi je još da pronađem šta je policija otkrila. U povratku sam naišao na elegantno zavučeni stočić pored kojeg je stražario još jedan murkan. Primakao sam se i opazio policijski izveštaj koji je sasvim slučajno čučao meni pred nosom i zgrabio ga dok se čuvar nije ni opasuljio.Na brzinu sam ga pregledao i video da plavci nisu otkrili ama baš ništa osim krvi kojom je brod bio prekrečen. Sve četiri stavke su bile ispunjene: pronašao sam sarkofag (i nisam ga otvarao), pribavio spisak tovara i policijski izveštaj i sve to bez prolivene kapi krvi. Krenuo sam da izađem i osetio se nekako čudno. Nisam nikoga preklao pored toliko krvi. Zadatak je bio zadatak, ali me je bolelo deformisano uvo za to šta će onaj ulizanko da mi kaže. Ima da prelomim nečiji vrat, pa makar mi njegov gorila skakao po glavi do sutra. Popeo sam se ponovo do kontrolne sobe i zadovoljio svoj poriv iscedivši do smrti jadnika koji je unutra kuckao. Pa šta bude. Završivši glavnicu zadatka, vratio sam se do čamca i odvezao do obale.

Po povratku sam ugledao tri lika kako stoje na plaži. Prvo sam pomislio da je nemoguće da su se E i njegova tankokrvna bratija povampirili (po drugi put) i došli da mi se osvete. Tu misao sam odmah izbacio iz glave i krenuo da se iskrcam. Nisam uspeo ni da izađem na pesak Santa Monike, a već su zapucali na mene. Osvrnuo sam se i osmotrio svoje napadače. Jedan je pokušavao da me ustreli pištoljem, druga dvojica su me čekala sa palicom i štanglom. Vreme je za žurku, pomislio sam i sručio se na njih goloruk. Nisu bili vampiri već obični ljudski plaćenici. Nisam znao ni ko su ni ko ih je poslao, a nisam se ni previše zamarao tom mišlju. Požurio sam da izvestim Princa o uspešno obavljenom zadatku ostavivši njihova tela da leže u pesku.

Kada je zvonce u liftu otpevalo svoje, stupio sam u LaKrojevu kancelariju. U toku je bio nekakav sastanak ''na vrhu''. Čim me je ugledao, Princ ih je otposlao napolje i pokazao mi da priđem dok me je nekolicina smutljivih likova među kojima je bio i Maksimilijan Štraus jednostavno iskulirala.

Jedan od mojih ljudi je pratio policijski radio. Aljkavo urađen posao. Eksplicitno sam ti stavio do znanja da ne smeš ni zbog kog razloga ubiti bilo kog policajca na brodu. Njihova smrt privlači neželjenu pažnju koju se trudimo da izbegnemo. Tebi očigledno ne vredi pričati. Šta si pronašao na brodu?

Svi koji su bili na brodu su masakrirani. Nije bilo preživelih, odgovorio sam mu.

A sarkofag? Šta si otkrio?

Bio je krvav sa nekolik otisaka koji ukazuju da je otvaran iznutra.

Otvaran? Ne zaključujmo prebrzo. Predaj mi spisak tovara i policijski izveštaj, sa njima ću se kasnije pozabaviti. Verovatno si primetio paradu ''maminih dečaka i devojčica'' koja je upravo prošla ovuda?

To verovatno ima neke veze sa mnom?

Oni su primogeni. ili vođe vampirskih klanova u Los Anđelesu, usplahirena grupa posvećena pre svega bezbednosti sopstvene kože. Zbog toga su i bili ovde. Izgleda da je Alister Graut, malkavijanski primogen, ili zaboravio kako da se javi na telefon... ili je nestao. Njegova vila se nalazi izvan grada, u holivudskim brdima. Moraš da odeš tamo i da ga izguraš iz rupe u koju se zavukao kako bi nas kontaktirao.

To je obično gubljenje vremena.

Svaki problem koji nastupi se mora rešiti. Kada ti zadam prost zadatak, od tebe očekujem samo neopozivu saglasnost i brzo izvršavanje. Jasno?

Muka mi je od tvojih naređenja, skresao sam mu u našminkanu facu. Ne znam zašto uopšte slušam šta mi pričaš!

Dajem ti nešto što apsolutno ne možeš da zaje*eš. Velikodušno sa moje strane. Ovo ti je šansa da povratiš deo mog poverenja u tebe tako da ti čvrsto savetujem da prihvatiš posao.

A ja tebi čvrsto savetujem da se je*eš. Odlazim.

Ići... ćeš... kod... Grauta, prostenjao je LaKroj mršteći se.

Ići... ću.. kod... Grauta, odgovorio sam kao poslednja gnjida jer sam znao da me ima u šaci. Zapravo, njegov gorila me je imao u šaci.

Tako je već bolje. Obrati pažnju da je Grautovo prebivalište, kao i njegovo ponašanje poprilično... ekscentrično, najblaže rečeno, budući da je Malkavijan. Sada možeš da ideš.

[Ichigo222]

Samo nastavi Maladict sa ovim Pdf za Bloodlines. Ja sam ga presao nekoliko puta ali nisam jos sve sporedne kvestove zavrsio tj pronasao, ovo je stvarno korisno veliki ARIGATOOO !

[Maladikt]

Hvala na podršci, nastaviću - 'leba mi.

[Maladikt]

Odmahnuo sam glavom i izašao iz prostorije gunđajući i proklinjući mu krv koja ga pokreće. Gmaz sa sabljetinom pored njega se malo promeškoljio kao da je čuo poganštine koje sam izrekao sebi u bradu, ali, osim toga, nije reagovao. Zalupio sam vrata i izašao napolje.

Grautova vila se nalazila izvan grada. Ako uzmemo to u obzir, jedna stvar je nekoga naterati da obavlja posao vodonoše, a druga ako taj posao mora da obavlja peške. LaKroj je očigledno bio i žešća cicija, osim što je izgledao kao da ga je krava triput olizala. Imao je para za gel, a nije hteo da mi da neku kintu za prevoz. Nisam tražio baš iznajmljenu limuzinu, ali usput je svašta moglo da mi se desi, a ja sam na putu i bez ikakvog prevoznog sredstva, osim sopstvenih nogu. Mogla je, recimo, da mi se odveže pertla na patici. I šta onda? Šta onda, moliću lepo? Morao bih da se saginjem i da je vezujem, a da sam u kolima, to se uopšte ne bi ni desilo. Ne bih ni morao da se saginjem i ostavljam otvorenu mogućnost da me neko, da 'prostite, zaskoči sa leđa. Prokleti francuščić.

Elem, progutao sam ponos i došpartao do Grautove vile. Zatvorio sam za sobom kapiju koja je zaškripala kao da nije podmazivana milenijumima. Krenuo sam ka vratima vremešne kućerine koja se raspištoljila nasred dvorišta. Svuda okolo je bio mrak, dok je par svetiljki razvejavalo tamu nasred dvorišta. Najednom, ulazna vrata su se odškrinula i iz njih je provirio niko drugi do Najns Rodrigez u svojoj plavoj košuljici. Kog đavola li on traži ovde?- pomislio sam. Prišao mi je i upitao me kao da mi čita misli:

Ti! Šta ti tražiš ovde?

Mogao bih i ja tebe isto to da pitam.

Ne, odgovorio mi je.

Ovaj, to zapravo i nije bilo pitanje na koje se odgovara sa ''da'' ili ''ne'', rekao sam mu nakon što me je malo zbunio svojim odgovorom.

Trebalo bi da odeš odavde. Ovo mesto je loša stvar. Uh, izvini me.

Šta?

Ostao sam pomalo zabezeknut tako da nisam ni primetio kada se provukao pored mene i prošao kroz kapijicu. Najns se čudno ponašao. No, čudnim događajima tu nije bio kraj, što sam primetio kada sam zakoračio kroz ulazna vrata Grautove vile.

LaKroj me je upozorio na ekscentričnu prirodu malkavijanskog primogena i bio stoprocentno u pravu. Graut nije bio samo lud. On je bio lud kao struja, šizfreničan, paranoičan i... krajnje zanimljiv. Ogromne prostorije u vili su bile ukrašene povećim podnim ornamentima po kojima su gazili razni čudni ljudi, neki ošišani na ćelavo i obučeni u sado-mazo kostime, drugi zalizani i sa crnim maskama na licu. Čudna bratija u kućerini u kojoj ni jedna soba nije bila ni nalik na onu prethodnu. Po hodnicima su bili razbacani gramofoni sa pločama sa kojih se čuo Grautov hrapavi glas koji je trabunjao nekakve gluposti koje se nisam ni trudio da razumem. Došao sam da pronađem ludaka, a ne da slušam njegovu tragičnu ispovest. Sve budale koje su okupirale kuću sam uspeo uspešno da zaobiđem koristeći Nevidljivost, tako da tu i nema puno toga da se kaže. Zastao bih ponekad pored nekog izdvojenog kako bih mu iscedio krv i dopunio zalihe koje su mi omogućavale da se sakrijem od njhovih pogleda. Spuštao sam se u podrum, izbegavao električne zamke, razgledao Grautov muzej čiji centralni eksponat je bila njegova žena, verao se po krovu, špartao kroz ogromnu biblioteku i na kraju pronašao ptičicu koju sam tražio. Ono što je od nje ostalo, zapravo.

Grautova soba je bila prostrana sa vrlo malo nameštaja osim nekoliko ormarića i jednim krevetom na kojem se izležavao domaćin kuće lično. Od tela mu je ostao jedino krhki kostur, a kroz grudi mu je bio proboden kolac. Osim toga, dva kolca su mu virila i iz šaka, dok su mu noge bile vezane. Neko je ubio Grauta i to znalački i smišljeno. Svega nekoliko trenutaka nakon što sam ga pronašao, negde u dubini vile se začula eksplozija. Istrčao sam na vrata koja su vodila u drugi deo kuće i zatekao požar koji je besneo svuda dokle mi je pogled sezao. Na balkonu naspram vrata sam ugledao čoveka koji je vikao odajući jak nemački naglasak.

Graute, lezi na zemlju i skupi se kako bi te plamen lakše progutao!

Graut je mrtav, odgovorio sam mu. Ko si sad pa ti?

Mrtav? Šteta što njegova smrt nije prouzrokovana mojom rukom! Nema veze, uskoro će svi samozvani kraljevi, lažni proroci i svi oni koji nose beleg zveri biti očišćeni sa lica zemlje u ime Tvorca!

Sada već počinješ da me nerviraš, odbrusio sam mu. Čekaj dok ti dođem tu gore.

Propalice! Dok goriš, reci svima da je ovo delo Grunfelda Baha koji je tvoju prokletu dušu proterao u jezero vatre! Sve Satanine sluge će se vratiti tamo odakle su i došle! Neka je ovo za nauk svima koji služe onom demonu LaKroju!

[Maladikt]

Zatim je pobegao uzvikujući kako dolazi po demona koji mi zapoveda i da će mu pročistiti pocrnelu dušu. Ispratio sam ga pogledom i osmotrio situaciju. Vatra je gorela svuda oko mene i jedino što mi je preostalo je bio skok sa balkona na prvi nivo zgrade, po mogućstvu što dalje od manijaka koji me dole čekaju dok ih plameovi ližu po celom telu. Uspeo sam da se uspešno prizemljim zahvaljujući Nevidljivosti tako da me napadači nisu ni primetili, ali sam samo trenutak kasnije neoprezno okrznuo jednog od njih dok sam pokušavao da ga zaobiđem i prođem kroz vrata. Pojurili su me jer sam se na taj način otkrio, ali sam uspeo da im uteknem skrenuvši iza ugla kada me je veo Nevidljivosti ponovo prekrio. Nastavak bega iz Bahove vatre nije predstavljao problem. Grautovi čuvari me nisu mogli videti, a jedini problem je bila vatra koja je ograničavala put kojim sam mogao da se krećem. Uspeo sam da pronađem jednu sobu na spratu koja je imala prozor koji je bacao pogled na zamračeno dvorište. Otvorio sam ga i iskočio napolje, meko se prizemljivši na travnjak koji je poslednji put bio pokošen ko zna kada. Osvrnuo sam se još jednom kada je kuća počela da se urušava. Otvorio sam kapiju nogom i krenuo ka gradu dok me je ispraćalo njeno zlokobno škripanje.

[Maladikt]

Drugi deo (678 KB, pdf)

[Maladikt]

LaKroj nije bio oduševljen što me vidi samog kako ulazim u prostoriju. Ako to nisam primetio po njegovoj namrštenoj faci, onda svakako jesam po ogorčenom tonu kojim mi se obratio kada sam stao pred njega.

Graut me još uvek nije kontaktirao. Mislim da sam ti jasno stavio do znanja da se ne vraćaš dok nam se ne javi.

Ako želiš da se čuješ sa njim, predlažem zakazivanje seanse. Graut je mrtav.

Graut je mrtav?! - ponovio je moje reči kao eho koji para planinske vrhove.

Da, a neki ludak Bah mu je zapalio kuću.

Bah! – opet je ponovio Princ imitirajući pokvarenu ploču.Dakle, Bah je ubio Grauta?

Ne baš. Već je bio mrtav kada sam ga pronašao.

Slušaj me, Bah je lovac na vampire. Oni progone našu vrstu i ubijaju nas kako bi zadovoljili svog Boga. Ali, kao i kod drugih smrtnika, njihova takozvana vera je ništa drugo do način da kanališu svoj poriv za ubijanjem. Ko bi drugi ubio Grauta?

Ako mi dozvoliš da završim...

Da ti dozvolim da završiš? Sa kim ti misliš da razgovaraš? – počeo je LaKroj polako da se nervira.

Htedoh reći: video sam Najnsa tamo.

Pogledaj me, rekao mi je, a lice mu se još više smračilo. Da li si siguran da je to bio Najns Rodrigez? Jer ako jeste, posledice bi bile... znaš li šta bi moglo da se dogodi? Da li imaš makar ideju kuda bi ovo moglo da nas odvede?

Zašto mi ti ne kažeš, Gospodaru Drame?

Drago mi je što te sve ovo toliko zabavlja, rekao mi je podigavši špicasti nos do nebesa. Sa mnom nije isti slučaj, a reći ću ti i zašto. To znači da... U ovakvim okolnostima bi bilo uobičajeno proglasiti otvoren lov na ubicu. Međutim, anarhisti bi to protumačili kao objavu rata. To je nešto što u ovom trenutku ne želim. Ova odluka će morati malo da sačeka dok se konsultujem sa primogenima. U međuvremenu, odlučio sam da je neophodno staviti Ankaranski sarkofag pod našu kontrolu, radi bezbednosti svih vampira u ovom gradu, makar dok ne utvrdimo šta je njegov sadržaj.

Na trenutak je zastao, a zatim nastavio. Znam da ti se ne sviđam previše.

Uh, samo da se ovo ne pretvori u neku ljubavnu izjavu, pomislio sam.

Ponekad znam da budem strog, ali moraš da zapamtiš da odgovornost za ceo ovaj grad leži na mojim plećima. Ne mogu uvek da budem strpljiv. Ti si svoj posao do sada dobro obavljao i znaj da to cenim. Međutim, moram još jednom da te zamolim za uslugu. Otkrili smo da se sarkofag nalazi u gradskom muzeju. Želeo bih da ga preneseš ovde kako bismo ga ispitali.

Čekaj malo...

Dozvoli mi da završim. U spisku sadržaja koji je brod Elizabeth Dane prevozio se nalazi i jedna kutija sa neidentifikovanim sadržajem. Obrati pažnju na nju, možda se nalazi u blizini. Takođe, neophodno je da dođemo u posed sarkofaga u narednih nekoliko sati.

Ugrizao sam se za usnu. Treba mi novac. Potrošio sam sve obavljajući za tebe razne posliće.

LaKroj podiže levu obrvu i nasmeši se. Zatim priđe stolu za kojim je sedeo i otvori jednu od fioka iz koje izvuče nekoliko novčanica i baci mi ih preko stola.

Podigao sam ih sa uglačane drvene površine i prebrojao: $200. Zgužvao sam ih i gurnuo u džep.

Odlično. Pošto sam isplaćen – odlazim. Ne interesuje me da više trčkaram po gradu i obavljam poslove za tebe.

Slušaj me. Metodično sam proračunao svaki problem koji je zadesio našu zajednicu i ne nameravam da ti crtam gde se ti uklapaš u mojim planovima. Ili obavljaj svoj posao ili se suoči sa posledicama.

Slušaj ti mene. Nabij Kamarilu, sarkofag i svog gorilu tamo gde sunce ne sija! Doviđenja.

LaKroj se okrenu ka upravo spomenutom majmunu koji je pored njega blejao i naredi mu da me izbaci napolje, što ovaj i učini. Crvenooki stvor me je uhvatio pod mišku kao da sam perce i izneo ispred kancelarije gde sam se sastavio sa podom. Zatim je nešto promumlao držeći se za dršku sabljetine i vratio se unutra.

Dalje sam znao šta mi je činiti, kao i to da neću moći da se otresem umusanog Lakroja sve dok ne budem u stanju da sameljem njegovog telohranitelja, a možda ni tada. Zavukao sam se u šaht i pronašao izlaz koji je vodio do muzeja nakon kraće orijentacije na karti kanalizacije.

Mesto u koje sam pristigao je bilo poprilično mračno. Zidovi su bili izrađeni od tamne opeke, a osvetljenje je bilo slabašno. U hodniku me je dočekao dinosaurus, izložbeni eksponat, koji je očigledno trebalo da uplaši nekoga iz noćne smene. Pretražujući okolne prostorije uspeo sam da pronađem nekoliko ključeva za koje sam se nadao da će mi omogućiti siguran prolaz kroz muzej. Naleteo sam na nakoliko pripadnika ''reda i zakona'' koji nisu predstavljali nikakav problem jer nisu ni mogli da me vide, Kainu hvala na Nevidljivosti. Na jednom od kompjutera sa tog nivoa sam otkrio informaciju da je glavna osoba zadužena za sarkofag bio izvesni doktor Anders Johansen.

[Maladikt]

Pronašao sam vrata koja su vodila na donji nivo, takoreći podrum. Hodnici su bili krcati kamerama, a bilo je tu i nekoliko plavaca. Jedan je špartao okolo, dok je jedan nadgledao stanje u zgradi preko monitora u kontrolnoj sobi. Provukao sam se pored obojice i usput pronašao figuricu koju mi je Piša tražila. Bila je zaključana u nekoj laboratorijici tako da sam morao da uđem kroz zaštitno staklo, koje sam prethodno razbio. Brzo sam upuzao unutra i zgrabio ga nakon čega je jedan od policajaca dotrčao i blenuo neko vreme u nasilnim putem otvoreno okno. Provukao sam se pored i nastavio dalje. U jednoj od prostorija sam pronašao četvorocifrenu šifru koja je otvarala vrata koja su vodila ka muzejskom skladištu. Posle par minuta sam ih pronašao i naišao na novu prepreku: lasere. Imao sam opciju da upadnem u obližnju kontrolnu sobu i isključim ih, izazivajući tako alarm, najverovatnije, ili da jednostavno prođem kroz njih. Alarm u svakom slučaju, pomislio sam i produžio napred. Sirena se zaista oglasila, ali su svi bili zbunjeni jer nikoga nisu videli na monitorima tako da sam prošao neopaženo. Tek što sam prošao kroz crvene snopove, iprečio mi se pajkan koji je čuvao vrata od skladišta. Bio sam već na kraju puta te sam ga sa zadovoljstvom slistio za užinu budući da me je Nevidljivost poprilično iscrpela. Pretražio sam mu džepove i pronašao ključ-karticu koja je otvarala vrata koja su vodila ka sarkofagu. Ušao sam u skladište.

Prizor je bio maestralan, toliko da mi je zastao dah (a kako i ne bi, kada uopšte nisam ni disao). Šta sam otkrio? Šipak. Opet. Sanduk u kojem je sarkofag dopremljen je bio razmontiran i prazan. Osim toga, u prostoriji sam zatekao još nešto. Osobu koju sam sreo na početku ove odiseje, a koja se interesovala za istraživanje vampira i natprirodnih stvari uopšte – Beketa.

Ne mogu da shvatim zašto bi neko išao toliko daleko da ukrade običnu kutiju sa veoma matorim lešom unutra. Ovaj grad nije baš toliko dosadan, rekao mi je.

Beket? Šta ti radiš ovde?

Ja sam arheolog, tako da sam pomislio kako bi bilo lepo da malo pogledam Ankaranski sarkofag oko kojeg se podigla tolika frka. Po onome što sam pročitao, unutra se nalazi mumificirani kralj Mesopotamije. Hteo bih to da proverim.

Jesi li uspeo da ga ispitaš?

Ah, zaista bih voleo da jesam.

Još malo smo popričali o Beketovim istraživanjima i onome što je otkrio o vampirskom poreklu. Završivši razgovor, rastali smo se krenuvši svako svojim putem. Ja do LaKroja kojem je trebalo objasniti da je njegova igračkica nekim zanimljivim spletom okolnosti nestala iz muzeja, a Beket... pa, gde god da je išao u potragu za novim misterijama vampirskog postojanja.

[Nikola95]

Odlicno,bez greske.
Samo tako!

[Maladikt]

Prvo sam svratio do Piše i dostavio joj figuricu koja joj je bila neophodna za istraživanje. Kao što je i obećala, u zamenu za nju mi je dala jednu zanimljivu stvarčicu koja se, međutim, teško mogla nazvati artefaktom... jer je bila živa. Malo mutirano stvorenje mi se migoljilo u rukama dok sam pokušavao da shvatim čemu služi. Imalo je jedno oko i repić, a telo mu je bila obična šaka mesa, naizgled beskorisna. Piša mi je otkrila njegovu svrhu, a to je prikupljanje krvi palih protivnika.

Svaki put kada neki čovek strada od tvoje ruke, ono će izlučiti malu količinu krvi. Kada se napuni, a i ranije, možeš da je iskoristiš da dopuniš svoje zalihe. Meni ne treba jer... pa, iz očiglednih razloga.

Napustio sam je rekavši da ću joj doneti i drugi artefakt ako uspem da ga se domognem.

LaKroj me je čekao u kancelariji gledajući kroz prozor trenutno mirne ulice Los Anđelesa. Mesečina mu je padala na lice čineći ga još bleđim i suvljim nego inače. Naglo se okrenuo ka meni kada je čuo da sam ušao. Počeo je da mi priča o ''vrućem krompiru'' koji se uvek njemu baca u ruke, o neophodnim, a u isto vreme teškim odlukama koje se moraju doneti. O tome kako svi uvek očekuju da on nešto odluči, a posle ga zbog toga pljuju.

Kada bi s vremena na vreme doneo neku dobru odluku, verovatno se niko ne bi bunio, rekao sam mu.

Onda si slobodan da se pridružiš lešinarima kada završiš svoj posao ovde, odgovorio mi je.

Zatim mi je saopštio da je ipak proglasio otvoren lov na Najnsa Rodrigeza zbog ubistva Alistera Grauta.

Rodrigezovo pogubljenje je samo pitanje vremena. Fitilj je zapaljen, a ako izbije rat, ja ću biti jedini krivac. Nadam se da si dopremio sarkofag i da je makar ta stvar pod kontrolom.

Eee, da... Što se tiče sarkofaga... izgleda da je ukraden.

Ukraden?! UKRADEN?! Ko bi...? O, Geri... Geri, ti izdajnički crve! Trebalo je da predvidim tvoj izdajnički potez, pacove jedan! – počeo je mršavko da viče.

Ko je Geri?

On je jedan od primogena, Nosferatu. Njegov... vaš klan, je bio odgovoran za otkrivanje lokacije sarkofaga posle njegovog transporta sa broda. Oni su jedini koji su znali za sve ovo! Napravio sam veliku grešku, kako se sada čini. On mora biti pronađen! Sarkofag bi mogao da bude... iskorišćen... i da izazove ko zna kakvu nevolju koja bi se nadvila nad ovim gradom. On ne sme pasti u pogrešne ruke.

Kada kažeš ''mora biti pronađen'' zapravo očekuješ da ja to uradim?

Upravo tako. Nosferatu vampiri ovog grada se kriju u prljavštini ispod ulica Holivuda, ali čak ni ja ne znam gde. Holivud, nažalost, ne podržava Kamarilu onoliko koliko bismo mi to hteli. Vampir koji upravlja tim delom grada se zove Isak, anarhista koji sebe nazia Baronom. On bi mogao znati kako bismo mogli da ih kontaktiramo. Pronađi Gerija i nateraj ga da priča. Ne vraćaj se dok ne pronađeš sarkofag.

Zatim je naredio gorili da me isprati napolje. Ovaj put me nije iznosio nego me je samo izgurao. Vrlo ljubazno od njega.

Pre nego što ću otići u Holivud, svratio sam u svoj ćumez u Santa Monici gde sam proverio poštu. Na kompjuteru me je čekalo nekoliko poruka od kojih je jedna bila od LaKroja. Tražio mi je da posetim jedan restoran koji je pre nekog vremena pokušao da otkupi od trenutnih vlasnika, ali su ga oni odbili. Želeo je da im se osveti i to preko izvesnog Tomija Flejtona koji je bio poznati kritičar restorana. On ih obilazi, degustira hranu i objavljuje svoje utiske u raznim novinama. Trebalo je da popričam sa njim i da ga ubedim da napiše izrazito negativnu kritiku. Prosto k'o pasulj, pomislio sam.

Dopuzao sam do Holivuda. Na karti sam pronašao šaht koji vodi iza restorana koji je trebalo da bude ocrnjen. Uspeo sam se gore i osvrnuo. Smrdelo je kao i u ostatku grada. Đubre, smrad i mrak. Elitni deo grada je bio nešto drečaviji sa malo više đinđuva, ali je bio isto leglo za bagru: vampire, Sabate, lopove i naduvane pekarke. Bah, nikada ih nisam voleo.

Na izlazu iz sporedne uličice me je dočekao neki rmpalija sa naočarima za sunce, takođe vampir. Uputio me je u Isakovu juvelirnicu koja se nalazila u blizini, valjda je radio za njega ili tako nešto. Zahvalio sam mu se i ušao na terasu restorana. Degustator je već bio tamo i sočno mljackao kao pretovljeno krme. Sto je bio prepun raznih nazovi-đakonija za koje nisam ni uspeo da prepoznam šta predstavljaju i od čega su napravljene. Uvek sam govorio: ''Daj mi običnu venu, nemoj je umotavati u praziluk i palmine listove, pa potom prelivati sosovima i začinjavati sa trista nekih travki''.

Prišao sam mu i tada je podigao glavu koja mu je do tada bila zamočena u tanjir. Ne znam ko se više zgrozio: on zbog mog unakaženog lica ili ja zbog njegovog (takođe unakaženog lica). Prokleti nacifrani... bah. Podsetio me je na LaKroja, pravo da kažem, biće da sam se zato zgrozio. Brzo je odgurnuo hranu čim me je opazio jer je naprasno izgubio apetit.

Izvin'te, gospodine, rekao sam mu, da l' biste bili ljubazni da mi pogledate leđa i kažete da l' mi čirevi još uvek ispuštaju gnoj? Svrbuckaju me malko, znate, pa nisam siguran da li mi se samo čini ili su opet svi popucali.

Tomi je ustao napravivši zgađen izraz lica i vrišteći napustio objekat. Usput je ciknuo kako nikada više neće jesti u tom restoranu. Činilo se da sam pošteno odradio posao, bez po muke.

Nakon toga sam otišao do Isaka. Njegova juvelirnica se zaista nalazila odmah pored restorana i on me je ''lepo'' primio kada sam ušao unutra. Rekao sam mu da tražim Nosferatue.

Znači tako, došao si da razmeniš koju informaciju sa Kanalizacijskim Pacovima? LaKroj je sigurno spao na niske grane ako pregovara sa njima, i još traži pomoć od mene, pored toliko ljudi. Mislim, vampira.

[Maladikt]

Praviću se da nisam čuo tu opasku sa pacovima. Treba mi pomoć da ih nađem. Možeš li da mi je pružiš ili da se jednostavno odtornjam odavde?

Možda, ali mi treba protiv-usluga.

Ne sviđa mi se kako to zvuči...

Objasnio mi je da će mi pomoći ako obavim jedan poslić za njega. U pitanju je bila jednostavna (aha, malo sutra) zamena. Trebalo je da odem u obližnji internet kafe. Tamo se na jednom od kompjutera nalazio mejl od njegovog ''saradnika'' koji je trebalo da mu isporuči određenu video-kasetu. Dao mi je user name i password i rekao da saznam mesto na koje će kaseta biti isporučena, da je pokupim i donesem njemu. Pristao sam i izašao napolje.

Prolazeći ulicom naišao sam na motel Luckee Star. Zatao sam i izvukao iz džepa ključ na kojem je stajao privezak sa brojem šest i logo motela. Taj ključ sam pronašao na poslednjem mestu zločina losanđeleskog krvnika, u zgradi preko puta Last Round-a. Ušao sam unutra. Prošao sam pored debeljka koji je stajao za recepcisjkim pultom ne obraćajući pažnju. Pronašao sam apartman broj šest, ugurao ključ u bravu i okrenuo ga. Vrata su se otvorila nakon čega mi je pred noge pala telesina nekog mladića koji je u deliću sekunde preleteo celu prostoriju. Čulo se lomljenje stakla iz unutrašnjosti stana. Utrčao sam u kupatilo odakle se čuo zvuk i zatekao razbijen prozor. Ubica mi je umakao. Pronjuškao sam po stanu i pronašao na komodi vizit kartu automobilskog otpada u Santa Monici. Nije bilo Kain zna šta, ali je bio jedini trag koji sam imao.

Izašao sam iz motela i otišao da se opskrbim. Uspeo sam da pronađem lika koji je prodavao oružje na crno, i to u supermarketu. Ko kaže da Amerika nije slobodna država? Kupio sam kožnjak (ponovo) koji me je pretvorio u sado-mazo nakazu (ponovo), ali još veću nego pre. Na ruke sam natakario narukvice sa bodljama i udesio se bolje nego za izlazak u grad. Zatim sam se vratio u kanalizaciju i došao natrag u Santa Moniku. Prvo sam proverio poštansko sanduče u svojoj jazbini gde sam zatekao $100 i zahvalnicu od LaKroja na dobro obavljenom poslu. Strpao sam ih u džep, a zatim otišao na otpad pazeći da ne izađem previše iz senki da ne bih izazvao viku i jurnjavu preplašene čeljadi nasred ulice.

Trag možda jeste bio slabašan, ali je moj čovek definitivno bio tamo. Kako sam znao? Pa, teško je ne primetiti lika koji vas gađa automobilskim olupinama čim pružite korak preko otpada, zar ne? Prvo je rušio naslagane krntije, zatim ih je bacao na mene, a malo kasnije su usledila i dva Molotovljeva koktela. Na kraju sam ga saterao u ćošak i maca je morala da se suoči sa mnom lice u lice (to jest, ono što je od njega ostalo). Ni malo začuđujuće, i on je bio vampir.

Ne! Odbij, vampiru. Ostani tu gde si! Tebi ništa nisam skrivio! – počeo je da viče ubica (mislim, ko mu kaže, ali ipak...).

Šta je bilo? Bojiš se malo poštene borbe?

Moj posao je obavljen. Ne želim to, ali ću se boriti sa tobom do smrti ako bude neophodno.

Reci mi, zašto si to uradio? – upitao sam ga ne bih li otkrio njegove motive za sva ubista koja je počinio u proteklom periodu.

Zašto? Da bi mogao da me osuđuješ? Da bi procenio da li su te ubice zaslužile da im prospem creva? Ti nikada nećeš znati kakav je to osećaj. Nikada!

Prekršio si vampirske zakone i ugrozio bezbednost svih vampira u gradu. (izgleda da sam previše slušao LaKrojeva blebetanja čim sam ovo izgovorio)

Misliš da ta glupa vampirska pravila meni išta znače?

Bez obzira, interesuje me zašto si to uradio?

Ispostavilo se da je njegov krvnički pohod zapravo osveta protiv ljudi koji su mu pobili porodicu. Iskasapili su mu ženu i ćerku bez razloga, te je on odlučio da to isto uradi njima. Još uvek je bio besan i razmišljao da krene da vršlja po gradu izigravajući nekakvog usamljenog osvetnika, kao da Betmen nije bio dovoljan. Nisam to smeo da dozvolim, bio je suviše čudan da bih ga ostavio u životu. Mislim, vampir i porodica? Neko je morao pod hitno da ga osvesti, a najbolji početak je bila protiv-terapija: bacanje u nesvest i to rovarenjem nožem po stomaku.

Nikome neću odgovarati, vampiru, i nikada me nećeš uhvatiti živog. Ili ćemo otići odavde zasebnim putevima ili će jedan od nas umreti.

U redu što se mene tiče, pomislio sam i izvadio nož. Sve dok sam nisam ja taj koji umire na kraju čina.

Jurnuo sam na njega i zaustavio se delić sekunde kasnije zbog blještavog svetla koje me je zaslepelo. Prosiktao sam i prekrio oči rukama. Kada je mrak ponovo prekrio okolinu, pogledao sam mesto na kojem je do pre par sekundi stajao moj protivnik. Nešto nije bilo u redu. Pretvorio se u nekakvo čudno stvorenje nalik na čovekolikog šišmiša. Imao je ogromne kandže na rukama i nogama i mala krila koja su mu povezivala ruke sa trupom. Pre nego što sam se osvestio, jurnuo je na mene i dobro me potkačio posred grudi. Bol me je razbudio. Nagrnuo sam na njega svom snagom i posle nekoliko minuta teške borbe, čudovište je isparilo pred mojim očima pokošeno silinom mojih udaraca. Zlikovac je bio mrtav, a ulice Los Anđelesa su od te večeri bile mirnije i bezbednije...

Pih, naravno da nisu. Na koga vam ja ličim ovde? Na princa na belom konju, spasioca nevinih? Bljak. Naprotiv. Gradske ulice su postale još opasnije mesto, i to nije imalo nikakve veze sa budalom koju sam upravo izbrisao sa spiska (skoro) živih. Razlog tome je bio upravo objavljeni lov na Najnsa Rodrigeza i nekoliko drugih svari koje će tek uslediti...

[Maladikt]

Treći deo (477 KB, pdf)