Citat:
pentraksil kaže:
Apsolutno isto misljenje sam imao kada sam igrao prvih 5-6 sati DS-a. Negde oko sedmog mi je igra konacno kliknula, pohvatao sam sta igra pokusava i kako funkcionise i postala mi je jedna od najomiljenijih ikada. Kod mnogih igraca potrebno je malo vise od 2-3 nivoa da se uhodas i navuces, ali naravno, nece odgovarati svakome. Najteze je tih prvih par sati, posle toga igre uopste i nisu toliko teske koliko neki fanovi vole da pricaju po netu.
|
Za mene je DS 2011. godine, ako se ne varam, kada je izašao bio nešto sa čime ja do tada nisam apsolutno imao nikakvog dodira.Prva dva puta kada sam pokušao da ga igram nisam uopšte ni znao kako da ga igram.Kapirao sam donekle igru dok nisam došao do Asylum Demon-a, koji mi se prosto smejao u lice.Još je imao i onaj Prepare to Die podnaslov, pa sam mislio da je neka sredjevekovna simulacija umiranja.A onda sam, treći put, ponovo pokušao da igram, jer me je nešto neobjašnjivo vuklo ka igri, uspeo da ga pobedim, provalio momente tipa penjanje na onu terasu gore odakle mogu da skočim na njega i skinem mu time više od pola skale, otkrio prvu prečicu i otključao prva vrata koja me vraćaju odmah do bonfire-a... ostalo je istorija.