Prolog(poreklo Lysandera)
-Oduvek sam znao da sam drugačiji. To sam video i po mom ocu, Daeghunu. Čovek sam, a otac mi je vilenjak. Ja krupan, a on nežne, prefinjene gradje. On graciozno zateže luk, a ja snažno držim mač.
Za majku nisam znao. Možda mi je i nedostajala, ali kako bih ja to znao. Daeghun mi je bio sve.
-Moje poreklo mi mi nije poznato. Osim ponositog držanja i ožiljka u obliku zmajeve kandže na ruci, drugih obeležja nisam imao. Verovatno sam se zato i zvao Lysander Dragonclaw. Mislili su da ima u meni ima potencijala za Warlocka, ali moja krv, ono što je u meni kolalo, bilo je mnogo moćnije..... i drevnije. Mislili su da sam potomak nekog velikog čarobnjaka i da tu leži moja sudbina. Ali moja nezainteresovanost za neke velike magije i čitanje raznih čarolija ih je bunila. Rekli su mi da je jedna stara baba davno predskazala da će pojaviti dete čiji su preci Drevna Božanstva.......Zmajevi! Ali to niko nije želeo ni da pomisli. To bi bilo svetogrdje.
-Imao sam dosta drugova, ali sam uvek imao osećaj da su malo ljubomorni na mene, jer su mi toliko često prilazile devojke. Momci su očekivali da se ponašam kao nekakav zavodnik i srcolomac. Ali ja to nisam mogao. Bilo mi je simpatično da posmatram devojku ispred mene kako crveni, i mucajući pokušava nešto da me pita. Kad bih joj pružio cvet, ona bi smejući se, veselo otrčala drugaricama.Uvek sam se pitao šta to devojke na meni vide. Da li je to moj stas, moja vatrenocrvena kosa, moje oči plamene boje, ili nešto drugo. Ili možda moje srce.
-Bevil je bio moj najbolji drug i kompanjon u svim avanturama. Često smo od Daeghuna kao deca dobijali batine zbog naših nestašluka. Ali to nam nije smetalo. Uvek smo se držali zajedno. Njemu sam mogao da poverim sve svoje tajne....osim jedne.Sanjali smo da zajedno pristupimo miliciju i štitimo West Harbor, nase rodno i mirno selo.
-Tajna koju nisam ni Bevilu poverio bila je ona. Amie, nasa drugarica od detinjstva. Bila je najtalentovanija medju čaronicama u selu. Pogotovo je volela da vežba na Bevilu. Podrigivanje žaba, nekontrolisano puštanje gasova. Smeh se orio selom dok je Bevil očajnički bežao ispred fantomskih vukova. Njen osmeh. Mislio sam da me ništa ne čini srećnim kao njen osmeh. Pitao sam se da li ona oseća isto što i ja. Ma znao sam da oseća.....ali ja, koji sam znao žustro i starešinama da odgovorim, pred njom nisam imao hrabrosti. Msilio sad da ću, jednog dana, skupiti hrabrost da joj kažem šta osećam.