Kada sam postao svestan sebe i svog okruženja video sam da se nalazim u klečećem položaju sa rukama vezanim iza leđa. Bio sam na pozornici nekakvog pozorišta sa petnaestak ljudi u publici. Tada sam makar mislio da su bili ljudi. Ispostavilo se, zapravo, da je to saziv losanđeleskih vampira, a glavna tema smo bili moja sinoćna saputnica i ja. Dirljivo, zar ne?
Na bini su bile i one rmpalije koje su nas tu dovukle, kao i jedan oniži, zalizani uštogljenko u skupom Armani odelu i lakiranim cipelama. On se šetkao ispred nas i govorio o svakakvim glupostima: kršenju pravila, traženju odobrenja, protraćenom poverenju...
Daske su škripale pod njegovim tanušnim nogama, a ja sam se sve vreme pitao u kakvo sam to sra*e upao?
Budući da su mnoga pravila prekršena, kazna za prestup je smrt, reče zalizani.
Zatim se sagnuo ka vezanoj devojci, koja je sada izgledala izobličena kao i ja, i polako joj prošaptao:
Oprosti mi.
A onda, onda sam počeo da uviđam neke naznake smisla u svemu tome. Jedan od one trojice što su mi upali u stan, tačnije dvometraš koji je ostao ispred vrata, izvuče nekakvu ogromnu sablju i odseče glavu klečećoj devojci koja se sekundu kasnije stropoštala na pod.
Očekivao sam lokvu krvi, a dobio omanji vatromet dokse njeno telo raspadalo sagorevajući uz šištav zvuk sve dok od nje nije ostalo ništa. Tada mi je postalo jasno da ovo nije nikakva šala nalik na one za Noć veštica. Ovo je bilo ozbiljno.
Odmah posle pogubljenja, uštogljeni se okrenuo publici i najavio saopštavanje moje kazne,budući da sam nastao na nedozvoljen način.
Ovo je sra*e! – začuo se povik iz publike.
Nastao je blagi žamor dok su svi pogledi bili upereni ka crnokosom mladiću u plavoj košulji koji je stajao ispršen, ljutitog pogleda.
Uštogljeni čovečuljak je za trenutak zastao, kao da razmišlja, a onda nastavio.
Ako mi gospodin Rodrigez dozvoli da završim... odlučio sam da ovog vampira ostavim u životu. Biće upućen način života naše vrste i dobiće jednaka prava. Neka niko ne kaže kako nisam milostiv prema problemima i zahtevima ove zajednice.
Zatim je cela publika napustila salu, a zalizani govornik mi je odvezao ruke i ispratio me do izlaza rečima:
Primi moje najiskrenije žaljenje zbog tvog gospodara, ali u našoj zajednici postoje određena pravila kojih se svi moraju pridržavati. Svako ko krši ova pravila podriva našu vekovima staru zajednicu.