Re: Gaming disorder
Ja sam kao tinejdžer preterivao sa igrama do te mere da bih dva puta dobio dijagnozu... Sve sam batalio bio zbog njih il iodržavao na bukvalnom minimumu da roditelji baš ne brinu do kraja. Samo što... nisam zbog igara puko nego zbog anksioznosti koja je udarila u plafon, a one su bile svet u koji sam pobegao i jedini izlaz iz toga opet su bile one - konverzacija sa ljudima koji su takođe dosta igrali jedina je bila zanimljiva (uz metal muziku i književnost kao ostale vidove popunjavanja praznine).
Gadan krug, naročito pre 10-15 godina.
Evo sada mi drugarica kaže (koja je dosta mlađa od mene) da dva dana igra bez prestanka Aion (neki mmo krš), a situacija ista - umesto da izađe iz sobe i da se bori, lepše je eto blenuti u šareniš i levelovati se.
Ja makar nikada nisam bio navučen na jednu igru, već ih obrnuo hiljadu. Mogu knjigu da napišem, ako ništa.
Kako sam počeo da se borim sa tim, da lomim to *****e, tako su se i igre vratile na nivo zdravog hobija i ljubavi.
Tako da smatram da su igre samo površina najčešće za anskioznost, depresiju i da previše trošenja energije na njih prilikom lečenja uglavnom nema smisla i predstavlja gubljenje energije i vremena i novca. Mada, verujem da ima ljudi kojima je zavisnost od igara glavni i osnovni problem, no to je maleni procenat.
|