Usmerio sam pogled ka stepenicama u ćošku. Vodile su u nekakav podrum. Spustio sam se dole i otkrio dodane draži Sin Bina koji je svojim mušterijama nudio i privatne striptiz partije u kabinama koje su imale prozorče koje je gledalo na glavnu binu gde su golišave devojke igrale samo za njihove oči. Sve to se plaćalo preko automata koji su se nalazili u svakoj kabini ubacivanjem kinte nakon čega bi se onda ponovo otvorilo prozorče. Jedini problem (u dvostrukom smislu) je bio što su sve kabine bile popunjene. Dakle, niti sam mogao da uđem i ošmekam koji kvadratni metar gole kože, niti da se bacim na posao zbog kojeg sam i došao. Obio sam pomoćnu prostoriju na kojoj je stajao znak ''samo za osoblje'' ne bih li otkrio način da isteram sve te silne perverznjake napolje. Unutra je bio neki matori računar još iz doba Bitlsa koji sam na brzinu ''rasporio'' i uspeo da pronađem mehanizam za automatsko zatvaranje prozora na svim kabinama. Teoretski, njegovo aktiviranje je trebalo da prouzrokuje izlazak svih mušterija iz kabina čime bi moj put tako bio otvoren. Teorija je, međutim, nekada debelo odstupala od prakse. Zapravo se dogodilo to da su onesposobljene sve kabine osim jedne u kojoj je jedan debeljko uspevao da ponovo otvori prozorče ubacivanjem novca u automat. Srećom po mene, čim sam ušao u njegovu kabinu, Čestiti, koja je u tom trenutku igrala na bini, me je prepoznala kao pripadnika vrste koju progoni, i istrčala napolje noseći u ruci katanu. Ili me je možda pomešala sa nekim bivšim. Nisam stigao da je pitam jer sam joj se obesio oko vrata čim je izašla u hodnik i počeo da joj ispijam crveni nektar dok sam je vukao dalje od kabina kako nas debeljko ne bi slučajno primetio. Napunivši i poslednje crevce odgurnuo sam je od sebe i obrisao krv koja mi je curila niz bradu. Bila je preslatka. Podigao sam katanu koju je ispustila čime je nož koji sam do tada koristio za gašenje tuđih života otišao u penziju. U svlačionici iz koje je Čestiti istrčala sam pronašao samostrel umotan u razne prnje. Ostavio sam ga tamo gde je i bio i izašao napolje koristeći pomoćni izlaz.
Gospođica Velur je vest o smrti svoje progoniteljke primila poprilično setno. Ili se samo folirala, nije me više ni interesovalo.
Biće i drugih lovaca, rekao sam joj.
Verovatno ćeš morati ovo da uradiš ponovo kada za to dođe vreme.
Verovatno. Nadajmo se da ću pored sebe opet imati nekog divnog mladog vampira koji će me zaštititi.
Da sam na tvom mestu ne bih računao na to.
Slušaj me, rekla mi je naglo se uozbiljivši.
Ako ne možeš da ceniš moje dragoceno prisustvo, možda bi trebalo da odeš na neko mesto koje više odgovara tvom ukusu... kao što je recimo neki karneval, ili rodeo... tako nešto.
Usledila je salva psovki sa moje strane koje ću ovom prilikom izostaviti zbog maloletne publike koja ovo možda čita. Okrenuo sam se da izjzrim napolje kada me je zvuk njenog glasa iznenada zaustavio trenutak pre nego što sam prišao stepenicama.
Jadni, jadni Dejvid Hater...
Kakav sad glupi Dejvid Hater, pomislio sam u sebi.
To ti je neki ''dečko''?
Dejvid Hater je scenarista u usponu i upravnik motela Luckee Star. Dolazi ovde već nekoliko godina - duže nego što želi sebi da prizna. Čula sam ga kako priča o svom novom scenariju sa jednom od devojaka koje rade za mene. Tiče se tajnih društava i stvorenja koja se bore sa svojom unutrašnjom zveri i drugim bićima sličnim sebi... zvuči li ti poznato?
Piše scenario o Bušovoj administraciji? – odgovorio sam joj zajedljivo.
Ne... već o vampirima. Detalji koje je opisao su previše precizni da bi cela stvar bila slučajnost. Mislim da neko radi sa Dejvidom, neki vampir koji ne shvata posledice svojih postupaka. Znaš li koja je kazna za otkrivanje našeg postojanja običnim ljudima?
Brisanje sa spiska za slanje božićnih čestitki?
Smrt, rekla je teatralno ignorišući moj odgovor. [i]Plašim se da scenario jadnog Dejvida mora biti uništen, a njegov saradnik... pogubljen. Suviše dobro poznajem Dejvida i previše sam bliska sa njim da bih to uradila.