Nalet napetosti se vratio, nešto jači nego ranije. Osetio sam poriv da ispružim ruku u kojoj sam držao ključ, ali sam se brzo sabrao i odagnao tu misao. Onda sam shvatio - LaKroj je pokušavao da utiče na mene svojim vampirskim moćima sa kojima nisam bio upoznat. Na čemu su se zasnivale i kako ih je koristio – nisam znao, ali sam znao nešto drugo. Uspeo sam da se oduprem moćima nekog dovoljno snažnog da bude Princ celog grada, a to je značilo da sam i sam ojačao do granica koje tada nisam ni naslućivao. To mi je dalo dodatnu snagu i samopouzdanje. Do tada sam LaKroja smatrao za vampira koji je iznad drugih. Makar to bila obična projekcija njegovog statusa, losanđeleski Princ nije bio samo vampir. Bio je neko ko je morao biti veoma moćan, a ja sam upravo uspeo da pariram toj moći, jedan na jedan. Odjednom mi se učinio malim, sitnim kao kamenčić koji se kotrlja u talasu vode.
Budi miran, LaKroje, rekao sam mu leteći na vetru spoznaje koji me je u tom trenutku obuhvatio i poneo naviše. Zgrabio sam prvu stvar koja mi je došla pod ruku – nož za otvaranje pisama – i zakačio ga po vratu rasecajući mu grkljan. Onda sam mu ga zabio u stomak terajući ga da se presavije i sastavio ga sa zemljom jednim udarcem u leđa. Sećam se toga kao da se dogodilo ove iste noći i slobodno mogu reći da je to bio najslađi prizor koji sam ikada video i doživeo. Princ se skupio u lokvi sopstvene krvi i procvileo kroz ono malo grla što mu je ostalo.
Ne može ovako da se završi. Zar ne vidiš, Kuei-jin vampiri će nas sve uništiti! Ja... ne smem da izgubim... otvoriću sarkofag. Sagradiću imperiju... neće se ovde završiti!
Bio je to njegov mentalni kraj. Davio se u sopstvenoj krvi kujući planove za izgradnju imperije nakon što je prethodnu doveo do propasti. Zavaravao se mislima o boljoj budućnosti dok mu je dželat stajao nad glavom... u tom trenutku LaKroj je patio od neverovatno masivnog poremećaja poricanja stvarnosti. Bilo mi ga je žao. Nisam želeo da ispustim ono što se krije u sarkofagu, a opet, više nisam imao toliku želju da saznam koje tajne kameni sanduk čuva. Možda je taksista bio u pravu? Možda stvarno svaka osveta vodi u običnu prazninu? Možda sam shvatio Beketovo upozorenje kao uvid u nešto što je on znao, a ja ne? Možda je Princ opet mentalno uticao na mene nekom svojom Disciplinom, a da toga nisam bio ni svestan? Verovatno sam bio zadovoljan onim što sam do tada postigao, ali tada to nisam video na taj način. Kako god bilo, nisam ga ubio.
Otpustio sam stisak u ruci koja je držala ključ sarkofaga i on se stropoštao na blistavo uglačani parket ostavljajući poveću brazgotinu na glatkoj površini. Čuvši tresak koji je njegov pad uzrokovao, LaKroj je iznenada podigao pogled. Nije mogao da veruje svojim očima, a delom svog svesnog bića – nisam ni ja.
Evo ti ključ, rekao sam mu dok sam se okretao i koračao ka izlazu,
zadavi se njime. Zbogom, LaKroj.
Zatvorio sam vrata za sobom i naterao se da duboko udahnem. Iznutra sam čuo LaKrojevo trabunjanje o moći koju će sada prigrliti za sebe i uništiti me kao parče papira. Više me nije bilo briga, samo sam poželeo da se izgubim odatle i pritajim na neko vreme. Naravno, nijedna dobra priča se ne završava bez ogromne, bučne eksplozije, pa ni ova. Jedva sam stigao da izađem kroz glavni izlaz Ventru kule kada je sa nebesa počela da sipa užarena kiša kojoj je prethodio veliki prasak označavajući Prinčev konačni kraj. Lepa Konačna smrt, ako mene neko pita. Ironična, ali lepa. U tom trenutku nisam imao pojma šta se upravo dogodilo, a nisam bio ni preterano zainteresovan. Kasnije sam saznao da je svoje prste umešao Džek, bradati pirat iz davnina, i tako zakucao poslednji ekser u LaKrojev sanduk. Neživot je bio pun neočekivanih preokreta.
Potražio sam najbliži šaht u koji bih mogao da šmugnem kada sam video tri siluete kako mi se trkom približavaju. Zastao sam na trenutak i kada su mi prišli prepoznao sam Najnsa Rodrigeza i još dvojicu Anarhista koje sam viđao u
Last Round-u. Najns ipak nije poginuo u sukobu sa onim vukodlakom, što mu je podiglo rejting u mojim očima, ali ipak nedovoljno da bih se priklonio njegovoj strani. Jer, ipak, jedina svrha zbog koje me je presreo te noći pre nego što sam otplovio u mrak je bila da me vrbuje u redove Anarhista.
Prokletstvo, klinac,rekao mi je,
znao sam tvoju reputaciju, ali… Dođavola, ne verujem da bi iko od nas mogao tako da sredi LaKroja.
Pogledao sam ga i video trunku nečega što je bila retka pojava na njegovom mrtvom licu. Neizvesnost, gnušanje, strah… sve u jednom? Nije imao pola lica, a jedno oko mu je bilo iskopano, verovatno kao posledica borbe u Grifit parku.
Lep ožiljak, rekao sam mu uz podrugljiv smešak i pomerio ga rukom kako bih prošao pored njih. Nisu me interesovale njihove reči, jer sam znao da više nemaju ništa što mogu da mi ponude. Zakoračio sam, kada me je vođa Anarhista uhvatio za ruku.
Hej, klinac, gde ćeš? Slušaj me, koristio bi nam neko kao što si ti.
To su verovatno bile presudne reči. Završio sam svoju karijeru u vidu alata u tuđim rukama, ali Rodrigez verovatno nije ni bio svestan onoga što je upravo izgovorio. Odgurnuo sam ga u stranu i odšetao od spaljene Ventru kule sa visoko podignutom rukom i ispruženim srednjim prstom.