[Ulmawen]

(...)
I kod južnih Slovena uloga sv. Ilije nije manje znatna. On uživa kod njih epitet gromovnika, i zauzima vrlo veliko mesto u narodnoj epopeji. Narodne pesme pripovedaju nam, kako svet bi podeljen između sv. Jovana, sv. Petra i sv. Ilije. Ilija dobije u svoj deo oblake i grom. On kažnjava rđave ljude zatvarajući nebeske izvore "tako da su i sama sitna deca prinuđena lizati suh pesak".
Ilijin dan je u Bugarskoj prazničan dan, zvanična svetkovina. U nekim srezovima toga dana čine se neki obredi vrlo slični onima, koje smo napred spomenuli u Rusiji, i koji imaju nekog osobitog neznabožačkog traga.
Čeh g. Voraček, baveći se god. 1886. u Bugarskoj, prisustvovao je jednom praznovanju sv. Ilije u Javorovu na 20 km od Filipopolja. Evo kratkog sadržaja njegovog opisa.
Seljaci počinju svetkovinu klanjem jedne junice na bregu obraslom hrastovima. Klanje ovog govečeta ima pravi verski karakter. Izvršilac žrtve skine kapu, prekrsti se, tako isto učine i svi prisutni; onda pristupa klanju, govoreći: "neka nam sv. Ilija bude u pomoći". Kad je goveče zaklano, onda iseku meso, pristave ga u lonac, da se kuva. Ovoj radnji prisustvuju samo ljudi. Kad se meso skuva, onda dođu i žene i deca. I oni se prekrste, govoreći: "Neka nam sveti Ilija bude u pomoći." Zatim pop i crkvenjak priđu s kadionicom, kropionicom i voštanim svećama. Pop osveti vodu.
Žene su donele sudove; neke su donele i hleba, rakije i vina. Svaka dobija jednu malu porciju čorbe i malo mesa. Na taj se način napravi jedan poljski ručak. Svečanost se završi tradicionalnim orom."
Po Voračeku ova se svečanost obavlja u najvećem delu predela oko Rodapa. U ovom predelu navodi on još mnoge ruševine crkava posvećenih sv. Iliji.
U srpskim i hrvatskim narodnim pesmama sv. Ilija se zove još nebeski kočijaš. On po zapovesti božjoj tuče gromom zle duhove. Pored toga igra još i ovu ulogu: jede mesec, i bi ga sveg pojeo, da Bog ne naknađuje odmah ono što on pojede. Slovenci zamišljaju sebi vetrove kao zavađenu braću, koja provode vreme svađajući se. Sv. Ilija pušta na njih kišu, da ih umiri.
Na taj način sv. Ilija se javlja i kod Rusa, Srba, Bugara i Slovenaca kao svetac groma, veliki gospodar kiše, vetrova i bura. Nije drsko pretpostaviti, da je njegov kultus zamenio obrede slovenskog Zevsa, Peruna, čije su postojanje dokazali tako jasno stari ruski pisani spomenici.
Hrast je bio drvo posvećeno Perunu kao i Zevsu.
Napred smo spomenuli onaj galicijski spomenik, koji označava jedan Perunov hrast kao poljsku belegu; a tako isto i Helmoldove reči o onom drugom hrastu, koji figuriraše u hramu boga Provena. U Životu vladike Otona Bamberškog od Herborda spominje se takođe jedan veliki hrast, koji bejaše nedaleko od Štetina; blizu njega izviraše jedan izvor. Narod ga poštovaše, kao da u njemu stanuje bog. Konst. Porfirogenit je spomenuo kod Slovena u Rusiji još jedan hrast. On pripoveda jedno putovanje Rusa po Dnjestru. "Kad dođoše, veli, na ostrvo sv. Đorđa, prinesoše tu svoju žrtvu, jer se tu nalazi jedan vrlo veliki hrast; i oni prinose na žrtvu žive tice. Pobodu strele oko drveta i na njih, po svom običaju, pomeću komade hleba, mesa i svega onoga što imaju. Onda vuku kocku da li treba zaklati tice i pojesti ih, ili ih ostaviti žive.
Češki hroničar Kozma, koji brižljivo izbegava svaki malo tačniji detalj o neznabožačkom kultusu, govori samo o kultusu gajevv i drvetv (lucos et arbores) ne beležeći naročito hrast. Jedan drugi češki spomenik, omilijar praškog vladike, isto tako spominje kultus gajeva i drveta, ali ne spominje hrast. Pozitivno se ovo drvo spominje u Hajekovoj hronici (XVI vek). Hajek zaslužuje malo poverenja u svemu što se odnosi na čistu istoriju. No on je možda bio bolje informisan o narodnim verovanjima. On priča (iz god. 991) da na bregu Petrinu (Lorenzberg) koji gospodari u Pragu levom obalom Vltave, Česi, za vreme zime, lože vatru pored jednog velikog hrasta; i pored vatre javljaju se neki fantastični oblaci. Kod Srba se jedna vrsta hrasta zove grm. Ova vas reč goni, da je sravnite sa korenom grm - od grmeti. Ali gr'm'' i staroslovenskom ima mnogo opštiji smisao; on znači skup, kita drveta i nema ničega zajedničkoga sa idejom o grmu. Pa je ipak mogućno, da je ovde narodna etimologija uspostavila neku bliskost, koja nije postojala u prvobitno doba.

Luj Leže - Slovenska mitologija (Louis Leger, La mythologie Slave, 1901)