Svidele su mi se frakcije, i o njihovim filozofijama/uverenjima/teorijama se može raspravljati. Ipak, nisam bio član nijedne (ne jer mi se nije svidelo njihovo postojanje, već lično ubeđenje)
Dak'kon-ova prošlost i povezanost sa Namlessom mi se svidela, kao i konverzacije sa Fall from Grace i posebno konverzacija sa Nordom-om o Namlessovoj situaciji (death=amnesia), to me je iznenadilo, šteta što ga nisam regrutovao ranije (tek po povratku u Sigil), postao mi je najinteresantniji saborac (I think, therefore, I am... I think
).
Filozofija Blood War-a je interesantna, za mene lično postavlja dilemu o zlu, odnosno o tome koji vid zla je "gori".
Šteta što o ovim stvarima imate priliku da raspravljate i o njima čujete samo par puta tokom igre i da je odnos Namless-ova priča/upoznavanje sveta otprilike 80/20, što za mene za posledicu često ima nedostatak imerzivnosti. Da li je toliki fokus na Namless-ovu priču, po nekima najbolju priču ikada loša stvar? Mislio sam da to nije moguće, ali ispada da jeste. Problem je u tome što vas igra svojim celokupnim trajanjem što se tiče priče, a posebno informacija o Namlessu drži u polumraku (sindrom od kojeg obično pate početni delovi trilogija, nezavisno od toga da li su to filmovi ili igre.). I to bi bilo ok, kada bi se na kraju ta priča kompletno odmotala, što se, po mom mišljenju, ne dešava. Torment nije trilogija, pa se od igre očekuje da bude zaokružena celina. Naprotiv, kraj Tormenta je antiklimaktičan, nameće pitanja a ne daje nikakve odgovore/nove informacije (lično, očekivao sam više informacija od The Trancendent One-a, sopstvenih inkarnacija i posebno o "prvom Namlessu". Podseća me na kraj čiste verzije Mass Effect-a 3.
Na kraju, pretpostavljam da sam razočaran (ne računam odvratan combat) zbog neimerzivnosti (po mojoj teoriji to je zbog nešto manjeg fokusa na svet nego što je moglo biti) i lutanje u polumraku Namless-ove priče koji ne nestaje na kraju (bar ne sasvim). Još dve stvari: prva (koja je recimo primer tog mraka, crne rupe u priči) nedostatak interakcije sa Lady of Pain. Zašto ne dolazi do razjašnjenja susreta jedne od inkarnacija sa njom. I sada mi na pamet pada nešto što bi dobro opisalo ono što hoću da kažem, sindrom Čehovljeve puške ako se ne varam. Druga stvar, očekivao sam mnogo više od rečenice "what can change the nature of a man". Jasno mi je da je prva inkarnacija shvatila da je to kajanje, ali kakve to veze ima sa mnom. Moj odgovor ništa ne znači, niti doprinosi odmotavanju priče (apsolutno je svejedno šta ste odabrali kod Ravel i iako mi je jasno da je i poenta svog, jedinstvenog odgovora, od tog momenta pitanje postaje ništavno u nastavku) što je nedopustivo za pitanje koje definiše igru (koliko sam ja shvatio, po onome što sam čitao na netu).