[zerohn]

Srbija:
Iz drugog pokusaja sam nesto i uspio. Ali u pocetku sam morao bas dosta puta da radim save-load i da se vracam po 20 godina nazad ne bih li bolje odigrao. Sada, 1750-te, sam velika sila i medju prvih osam po skoru. Ali tek sada sam presao na drugu stranu Bosfora, dok bih u ranijim verzijama bio vec kod Aleksandrije i drzao pola Italije. Mislim da je ovako bolje. Prvo nije bas tako lako objaviti rat, ne mozes pozvati saveznike u rat bas kad je tebe volja, oni moraju ili da ti duguje uslugu, ili da im obecas teritoriju (mozda je ovo bilo i ranije, ali sad mi se cini tezim). Turci su u obje partije sto sam igrao nakvasali do Iraka i Egipta i Etiopije. U drugoj i do Kijeva. Prvih 200 godina su jezivo jaki. Poslije 1700-te ih je lako pobjedjivat. Diplo-aneks nisam uspio da odradim. Imao sam savez i kraljevski brak sa Vlaskom, i iako sam drzao skoro cijeli balkan nije bilo sanse da ih vazalizujem zbog nacina racunanja "ekonomske baze". Institucije su ok, mislim da dodaju na realnosti. Nikad se nisam bas slagao sa onolikim uticajem vladara na tehnoloski razvoj. Ali dobro to je eu4 i prihvatam. I jos nikad ranije nisam toliko pazio sta cu graditi, gdje i nikad nisam toliko ulagao u development provincija. Bukvalno prvih 250 godina sam pazio na svaki potez. Sada je vec boza, ali kada bi pri kraju igre dodali evente poput necega kao sto je francuska burzoarska revolucija koja bi rezultovala pojavom Napoleona i opstim Evropskim ratom, mislim da bi to ucinilo igru neizvjesnom do kraja.
I mislio sam je Venecija znacajniji trade node od Carigrada. U pocetku nisam mogao da osvajam put Carigrada pa sam u par ratova uzeo Dalmaciju i Veneciju i prihod od trgovine skupljao u Dalmaciji. Bolje je drasticno nego Dubrovnk, ali kada sam kasnije ojacao na istoku daleko veci prihod mi je bio iz Carigrada (5 do 6 puta).