Asylum je bio poprilično veliko zdanje u srcu blatnjave Santa Monike. Svi putevi su vodili tamo. Mračna atmosfera ovog dela grada je bila oličena u monumentalnoj spoljašnjosti noćnog kluba koji me je dozivao.
Vampirsko okupljalište, pomislio sam, ali je ipak trebalo postupati oprezno.
Ušao sam unutra. Nisam stigao ni da pogledam oko sebe kada mi je prišla plavuša zavodljivog osmeha i očiju koje su bile različite boje - jedno zeleno, drugo plavo. Kosa joj je bila skupljena u dva repića, a na sebi je imala uniformu nekakve srednjoškolke sa sve čarapicama do kolena, ali u veoma slobodnom izdanju. Nisam znao u šta prvo da pogledam. Koža joj je bila bleda, a očnjaci su joj se isticali naspram ostalih zuba. Počela je da govori uzbuđenim glasićem:
U, šta to imamo ovde? Još jedna slatka mala igračkica? Mmm, mirišeš na novo, maleni. Nadam se da te nisam uplašila, pačence.
Koji je tvoj problem?
O, upravo sam razmišljala o ukusnoj palačinkici koja je ušla u moj klub i nije bila toliko slatka jer je bila natopljena sirćetom.
Posle ove rečenice sam shvatio da joj definitivno nedostaje neka daska u glavi, ako ne i cela taraba.
Ti si poremećena, jesi li svesna toga? – pitao sam je.
Kao i ceo svet, ali svi i dalje bančimo pod istim mesecom.
Ko si ti? – upitao sam je pokušavajući da povežem njenu poremećenu pojavu sa nekim imenom.
Ja sam prst koji ti se spušta niz kičmu kada se sva svetla pogase. Ja sam ime sa zidova svih muških soba. Kada se ja durim, ceo svet pokušava da me nasmeje. I svi uvek žele da znaju, ko... je... ta devojka?
Ludačo, imaš li ti ime?
Ja... sam... Džanet. A ovaj komadić haosa ispunjen kikotom je moj klub. Volela bih da u tebi budim zanimljive draži cele večeri, srce, ali zaista imam posla. Uskoro ćemo se slatko sjediniti, obećavam.
Uskoro ne može doći suviše brzo, odgovorio sam joj, a ona se okrenula i odšetala do lifta kojim se popela na gornji nivo kluba, sve vreme mešajući kukovima.