1. "Burning Crusade", zbog toga što je prisutan Illidan ali još bitnije njegovi "Twin Blades of Azzinoth" koje sam toliko želeo za svog lika ali nikada ih nisam dobio. Ekspanziju sam počeo da igram na prelazu za WoTLK, pa je napor dolaska do seta bio utoliko manje izvestan. Rekao sam sebi da kada dođem do seta ispunio sam svoj glavni kvest u WoW-u, pošto igra svakako nema kraj.
2. Vodio sam samo jednog lika sve vreme tokom igranja originala, Night Elf - Warrior. Zamislio sam ga klasično kao fighter-a koji tuče sa dva oružja ali kada sam krenuo da igram svi su tražili nekog "tenka" i terali me da nosim štit i oružje, pretpostavljate da nisam znao da postoje podele na DPS,Healer itd. pa sam mislio da sloboda postoji, I was wrong. Sve u svemu veći deo igranja WoWa sam solirao ali zaista sam uživao u svom liku i vilenjačkim predelima, bilo je to magično iskustvo.
3. Moj prvi susret sa WoW-om je bio na početku srednje škole kada sam se preselio u Novi Sad, ušao sam u igraonicu tražeći WoW, zamolio sam jednog momka da mi pokrene igru i kada sam napravio lika bio sam zatečen, očekivao sam strategiju, mislio sam da je to nešto poput "Warcraft 3" samo što napraviš svog heroja na početku, svi su mi se smejali nešto tipa "Hahaha e gari...", najveći fazon je što tada još nisam igrao ni W3, samo sam čitao o njemu.
Muzika - naprosto je toliko dobra da sam je često koristio kao uvod u D&D sesije koje sam vodio nekada. Istraživanje sveta je naprosto bilo nešto toliko magično u to vreme da je to neopisivo, nismo znali gde se šta nalazi, o patuljačkom gradu Ironforge smo pitali usputne igrače kako stići do njega, preko snežnih brda, nije bilo nikakvog drugog načina da to saznamo sem igranjem. Ovo prethodno nema veze toliko sa samim in game iskustvom ali je deo mog lepog i zabavnog iskustva sa WoW-om. Od tada nostalgiju i propušteno avanturisanje nadoknađujem skupljanjem likova na kartama u Hearthstone-u, kraftao sam Illidana iako je loša karta ali ga volim zbog starih WoW dana.
