[Dio37]

Naziv: Shin Megami Tensei: Persona 4
Razvojni tim: Atlus Co., Ltd.
Izdavač: Atlus U.S.A., Inc.
Platforma: PS2

Znam šta mislite.

“Oh ne, još jedan jRPG. Šta bi to ova igra mogla da nam pruži što već nije viđeno u prethodnih gazilion jRPG-ova? U stvari, verovatno nema svrhe ni čitati ovu recenziju. Tačno?”

Pogrešno.

Bacite pogled na ime igre. Za one koji znaju ponešto o SMT-u (diskutabilno najboljem serijalu igara ikad napravljenom) ovo je trenutak kada se tiho zahvalite kome god Bogu se već molite za najnoviji nastavak vašeg omiljenog ili soon-to-be omiljenog serijala igara. Za one koji se ovom prilikom upoznaju sa Megaten univerzumom, dovoljno je za početak reći: Shin Megami Tensei = kvalitet.

Mesto radnje je miran & zabačen japanski gradić Inaba, gde upoznajemo našeg junaka, koga ćemo odsad zvati Glavni Junoša. Odjednom, zamislite, počinju da se dešavaju grozomorna ubistva. Kako je policija, je li, nesposobna za bilo šta osim za tamanjenje krofni, nas Junoša, uz pomoć svojih novostečenih prijatelja, odlučuje da stane na kraj zlom ubici i da još jednom vrati mir u Inabu. Uskoro saznajete da glavni junak ima moć (šokantno!) da ulazi u elektroniku (tačnije, televizor), a da ga sa druge strane čeka neki drugi svet, gde se očigledno sva ta ubistva dešavaju. Dobro, nije Planescape: Torment, ali priča nikada i nije bila najjača strana SMT igara. Uostalom, iako glavna radnja jeste sastavljena iz gomile klišea, sami likovi su prilično dobro osmišljeni i razrađeni, te ćete se brzo spojiti sa njima.

Igra je mešavina klasičnog dungeon crawlera i raznih socijalnih aspekata, o kojima ćemo nešto kasnije. Za spašavanje svake žrtve imate vremensko ograničenje; naime, jedino vreme kada se u TV-svetu jasno vidi okolina (usled čega žrtve bivaju uništene od strane Senki) jeste kada u pravom svetu zavlada magla, a ona opet nastaje samo posle nekoliko uzastopnih kišovitih dana. Ukoliko ne uspete da spasite žrtvu pre nego sto se magla spusti na Inabu, to je automatski game over, “više sreće sledeći put”.

Borba se odvija u dungeonima koji su zasnovani na strahovima ili tajnama najnovije žrtve (nešto kao Psychonauts). Na primer, u procesu spašavanja na prvi pogled opasnog bikera, necete moći da ne primetite kako njegov dungeon ima malo previše homoseksualnih aluzija. Dungeona ima ukupno devet i svi su podeljeni na oko deset spratova. Naravno, nema svrhe naglašavati da su ispunjeni raznolikim karakondžulama, koje postaju sve jače što se više bližite poslednjem spratu i borbi sa glavnom grdosijom. Što se same borbe tiče, razlog zašto SMT igre i ostatak RPG-ova (ne samo japanskih) ne stavljamo u istu rečenicu je što se ovde nećete oslanjati samo na najjače oružje/magiju koje tog trenutka imate u inventaru. Ne, borbeni sistem se bazira na otkrivanju slabosti protivnika. Kada uspete da prokljuvite na kakvu vrstu magije (a ima ih šest + standardni napad) je slab i uspešno ga napadnete preko nje, uspećete da ga oborite na zemlju i dobijete šansu za novi napad.

Glavni Junoša i prijatelji mu (kojima takođe možete upravljati u borbi – novost u odnosu na prethodne igre iz serijala) za borbu koriste Persone. Šta su to Persone, pitate se? Pa, u najkraćem, radi se o mnoštvu bića iz različitih mitologija. Igra ide toliko daleko da svakoj Personi da lični identitet, u skladu sa legendom o njoj. Ako ste iole zainteresovani za mitologiju, ova igra kod vas dobija jedan VELIKI plus. Persone osvajate posle većine dobijenih bitaka, a postoji mogućnost da ih spojite i time dobijete još jača stvorenja. Novodobijene Persone nasleđuju neke magije od onih koje ste žrtvovali, a mogu dobiti i dodatne experience poene ukoliko imate odgovarajući social link za njih.