[Maladikt]

Srlandand kaže:

Da ne bude off

I Am Legend

Davno sam ga u bioskopu gledao, i ocekivao sam osrednju dvecasovnu zabavu koju cu ubrzo zaboraviti. Film me jos uvek drzi pod utiskom. Iako ima dosta klisea, kao i ponekih "rupa" u prici, ono sto ovaj film izvlaci iz sijaseta drugih je sjajna gluma Vil Smita. Sjajno je preneo covekovu usamljenost, licnost jednog od poslednjih prezivelih ljudi na Zemlji i "ludilo" koje to moze da donese. Zbog toga- preporuka.

Ah, uvek se nasmešim kad vidim ovakvu ili sličnu izjavu u vezi sa tim filmom. Evo odlomka iz recenzije o njemu, koju sam napisao pre par godina. Akcenat je malo više na vezi između filma i knjige po kojoj je nastao.

. . .

Film se jedva oslanja na priču knjige, vrlo nasilno je menjajući u svim aspektima i prilagođavajuci svojim potrebama u cilju nastanka klasične akcije sa mutantima, eksplozijama i patriotskim krajem koji prosečnu američku domaćicu baca u suze. Razlike u odnosu na originalni medij su tolike da je to abnormalno. Uzmimo na primer glavnog lika. Robert Nevil je visok i snažan čovek (ljudina, što bi se reklo) englesko-nemačkog porekla, duge plave kose i plavih očiju. Pre događaja opisanih u knjizi bio je radnik u elektrani. Ubrzo posle smrti svoje porodice, Nevil postaje alkoholičar, ali uspeva da se izbori sa nedaćama pred koje je stavljen. Uveče sluša klasičnu muziku preko gramofona, čita knjige i proučava virus koji je na svet bacio kletvu vampirizma.

U filmu, Robert Nevil je marinac (i to pukovnik), dane provodi gledajući crtaće na televiziji i slušajući muziku Boba Marlija (sa cd-ova, je li - ploče su trenutno out u Americi). Umesto da svakog dana ide u potragu za vampirima i skraćuje ih za glavu, on odlazi do lokalnog video kluba gde uzima filmove i razgovara sa lutkama. Osim svog vojnog staža, naš vrli marinac ispred imena ponosno nosi titulu dr, koja mu daje sve neophodno znanje da u podrumu kuće uspostavi laboratoriju u kojoj vrši istraživanja na pacovima, a kasnije i na vampirima. Nema, dakle, potrebe za svakodnevnim čitanjem knjiga i provaljivanjem u gradsku biblioteku. Čovek je avanzovao od radnika u elektrani do pukovnika hemičara. Smešno. Povrh svega, Robert Nevil je uradio ono što je pre njega uspeo samo Majkl Džekson, ali u obrnutom smeru. Promenio je boju kože i tako od belca postao crnac (ošišan na ćelavo i sa jarećom bradicom).

To su bili manji propusti. Sve ovo bi se moglo zanemariti jer postoje i mnogo ozbiljnije stvari koje narušavaju integritet knjige. Dodavanje novih likova i izostavljanje postojećih je neoprostivo. Izbačen je lik Nevilovog komšije Bena Kortmana. Samim tim nema ni onog snažnog udarca u mozak koji se javlja pred kraj knjige, a koji je uzrokovan raspletom događaja. Nema crvenokose Rut na kojoj počivaju zaplet i rasplet. Nema njihovog iznenadnog susreta, nepoverenja, izdaje, tajnih motiva i spektakularnog završetka koji obara sa nogu svojom poslednjom rečenicom (koja je u filmu mučki izmenjena). Robert Nevil iz knjige postaje prava legenda koja je ispričala svoju priču i stavila tačku na jednu epohu ljudske civilizacije koja nikada više neće biti ista. Njegova bleda kopija iz filma postaje generički rodoljub koji se bespotrebno žrtvuje za dobrobit čovecanstva. Umesto nesrećnog, ali poučnog kraja dobili smo bezvezan hepiend.

Na kraju svega, rekao bih da je film "Ja sam legenda" obično populističko đubre koje ne zaslužuje da nosi isti naziv kao knjiga, jer sa njom nema praktično nikakve veze. Ni original nije najbolja stvar koja se može pročitati, ali svakako ima osnovu za pravljenje mnogo boljeg filma.

Ukratko, ono što je Vil Smit prikazao (što po meni i nije mnogo) nije ništa u poređenju sa onim što je mogao da je knjiga iole vernije preneta na ekran.