Citat:
Mandragora kaže:
Recimo misija sa sredine igre, imam zadatak da odnesem prilično težak tovar na novu lokaciju. Pogledam mapu, imam dve opcije... jedna preko planine, druga okolo ali mnogo duža i na njoj ima i prilično zona sa neprijateljima. Krenem preko planine, koristim svu pomoć koju su igrači pre mene napravili na terenu (merdevine, užad itd). Poneo sam svakako nekoliko stvari da mogu sam premostiti prepreke ali nisam računao na mećavu koja kreće na poslednjoj trećini puta  Sad nema nazad naravno, svu opremu i napitke sam iskoristio i penji se do vrha kako znaš. Osećaj kad sam se popeo na vrh i krenuo lagano na dole ka cilju je zaista jedinstven. Kao u Dark Souls kad pobediš bosa posle 20 pokušaja Kažem, dok ne doživiš teško je shvatiti. Nikakvo gledanje prelaska besnog Đoke na YouTube neće moći da zameni kad sam uzmeš da igraš. Posebno u ovako jedinstvenoj igri... |
Uf, da to je to. Dozivljaj koji se pamti. Mozda je upravo to i glavna poenta igre, da je dozivis na pravi nacin.
Nije tu prica najjaca karakteristika, iako je po meni prilicno zanimljiva i uvrnuta, vec to putovanje i prevazilazenje terenskih prepreka, gde moras da vodis racuna gde hodas. Ovo je mozda i jednina igra gde je glavni neprijatelj zapravo teren po kome se kreces. Onaj osecaj kada upadnes u mecavu je vrhunski, bas se osetis bespomocno i krene frka da te hvata, imao sam taj trip kao da igram neki simulator planinarenja sto je prilicno kul.
Ova igra je za cistu relaksaciju, polako se igra i uziva u tisini. Nije za brzi prelazak da bi se odradila neka recenzija na brzaka.