Bilo je jasno da će igra veoma ličiti na Shadow Tactics, ali sam ipak očekivao malo više. Ne zameram razvojnom timu, već samo blago lamentiram.
A kada već pominjem Shadow Tactics, red je da napravim nekoliko poređenja:
– ST ima zanimljivije likove i priču. Nije ni ST briljirao na tom polju - niti je ono presudno u igrama ovakvog tipa - ali su likovi ipak daleko pamtljiviji od vrlo blede ekipe koju pratimo u D3.
– D3 ima maštovitije misije: guranje rudarskih kola, akcije sa vozovima, pijanke i mamurluci (jedna od najzabavnijih misija) i drugi brojni vestern šabloni garantuju dobru zabavu.
– D3 je lakši od ST. Čini mi se da je do promene u balansu jednim delom došlo zbog Izabelinih veština, koje deluju maltene kao varanje. Razumem nameru tima koji je na ovaj način želeo da unese malo osveženja, ali njena vračanja mi oštro odudaraju od svega ostalog.
Sviđa mi se gomila detalja i simpatičnih referenci kojima igra obiluje, primera radi:
– Kejt često izgovara: „These violent delights...” što je u žanrovskom kontekstu simpatičan omaž Westworld-u.
– Skok sa visine u plast sena je propraćen zvučnim efektom koji će razvući osmeh na licu svih fanova Assassin's Creed franšize.
– Imena pojedinih specijalnih protivnika umeju biti urnebesna.
Uprkos zamerkama, u pitanju je još jedna odlična igra iz Mimimi kuhinje, nauživao sam se
