[aerochivija]

Spomenut je Miloš Crnjanski, čiji opus ne poznajem previše, niti mi se previše svidelo ono što sam pročitao, ali je "Lament nad Beogradom" nešto prelepo, prosto da budem zavidan i tugujem što sam rođen u Šapcu
Evo nekoliko stihova iz "Lamenta...":

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.