[The mighty Boo]

Drugi najveci adut FFX je svakako prica. Ona pocinje od momenta pri samom kraju igre, i odmotava se preko prepricavanja glavnog junaka Tidus-a. Igrac se ukljucjuje pred utakmicu najpopularnijeg sporta - Blitzball u futuristickoj metropoli Zanarkand gde je kako se ispostavi Tidus prava zvezda i sin nekadasnjeg legendarnog igraca Jecht-a. Medjutim u sred utakmice grad zadesi katastrofa i pojavi se ogromno cudoviste “Sin”. U haosu koji nastaje Tidus-u pomaze misteriozni Auron koji se predstavi kao prijatelj njegovog oca i oni zajedno napreduju kroz grad sve do momenta kada Sin stvori neku vrstu ogromne crne rupe koja ih uvuce. Posle niza peripetija Tidus se obre sam na plazi ostrva Besaid i tu pocinje prava avantura. Ispostavi se da se svet u kome se sada nalazi zove Spira a da je Zanarkand prema pricanjima ljudi odatle nestao jos pre hiljadu godina! Resen da se ipak vrati nazad Tidus ubrzo stice kompanjone koji ce ga pratiti kroz celu pricu: Yuna, mlada summoner-ka, koja je na misiji da unisti Sin koji izgleda i dalje postoji, i njene pratioce: simpaticni blitzball igrac Wakka, hladna ali izuzetno mocna carobnica Lulu i ratnik Kimahri, koji je neka vrsta polu-lava polu-coveka. Tidus se prikljucjue njihovom poutovanju nadajuci se da ce otkriti sta se desilo sa Zanarkandom i put kuci. Prica koja se nadalje odvija je jedna od najboljih ikada vidjenih u RPG zanru sa najneocekivanijim zaokretima i jedine price koje joj pariraju su one Baldurs Gate-a i Planescape Torment-a, iako su koncepcijski totalno razlicite.

Bitno je spomenuti muziku i voice acting u FFX. Serijal Final Fantasy igara uvek je odlikovala kvalitetna zvucna podloga. Uematsu, covek koji je radio muziku za ceo serijal postao je poznat u japanu zbog svojih majstorskih klavirskih kompozicija koje je radio za Final Fantasy. FFX je prva igra u serijalu gde on ne radi muziku u celosti. Nove kompozicije odlikuju se laganom dzez podlogom koja se jako dobro uklapa u igru. One nisu narocito upecatljive ali bi se njihov nedostatak osetio, uopste one postavljaju jednu blago melanholicnu atmosferu koja savrseno pristaje igri. Tradicionalna muzicka podloga za scene borbe je i ovde ubacena i ona je jedina kompozicija koja zamori brzo, ne zato sto je losa vec zato sto je igrac cuje previse puta (za svaku borbu). Zvucni efekti su takodje dobro odradjeni i na njih ne postoje neke vece zamerke. Najgora stvar u celoj igri je definitivno voice acting, ali samo za glavnog lika, koji zvuci krajnje klinacki. Ostali likovi su uradjeni majstorski i prosto je zacudjujuce da je glavni lik uskracen na ovakav nacin. Sve u svemu zvuk je i pored nekih manjkavosti, izrazito kvalitetan.