[Dio37]

Persona serijal je uvek uzimao za shodno da naglasi kako je Glavni Junoša (osim što tu i tamo uleti u neki dungeon i pobije sve što se mrda) u stvari živi jednim sasvim normalnim životom, sa svime onime što uz taj normalan život ide. Okosnicu igre predstavljaju gorepomenuti social linkovi, tako da ćete većinu vremena provesti stvarajući nove ili unapređujući vec postojeće. Social linkovi nastaju u razgovoru sa drugim likovima. Ukoliko se baš zgotivite sa nekim, igra će vas obavestiti da ste osnovali novu vezu sa dotičnim i eto vama novog drugara. Jači social linkovi = više experience poena pri spajanju novih Persona. Pored social linkova, nas Junoša ima pet statistika (Intelligence, Courage, Diligence, Expression i Understanding) od kojih vam zavise dijalozi sa drugim likovima (na primer, ponekad nećete moći da kažete ono sto želite jer vam je Intelligence previše mali… priličan udarac na ego).

Pored sklapanja novih prijateljstava i rada na povećanju tih pet statistika imate na raspolaganju čitav jedan grad (pa dobro, gradić… u stvari, više je selo nego grad) idealan za trošenje ono malo slobodnog vremena što imate. Kažem malo, jer će vas igra stalno stavljati na muku izbora. Često ćete morati da birate želite li dan da provedete u druženju sa prijateljima, čitanju kakve knjige, učenju za predstojeće ispite, pravljenju koverti ili origami figurica, na fudbalu/basketu, u školskom orkestru/drama klubu, pecajući... desavaće vam se da poželite da vreme jednostavno stane kako biste imali vremena za sve.

Malo o tehnikalijama, pa da se ispisujemo… kako se igra pojavila ove godine, uspeva da iskoristi maksimum grafičkih mogućnosti već zastarele “dvojke”. Međutim, ono gde igra zaista pokazuje svoj potencijal je dizajn nivoa i Persona. Već sam spomenuo da su dungeoni sjajno predstavljeni, međusobno se dosta razlikuju i lako je naslutiti šta tačno muči osobu koja je tamo zarobljena. Sto se Persona tiče, pa… ako spadate u one koji zaobilaze japanske RPG-ove zato sto su “previše uvrnuti”, recimo da ovo nije igra za vas. Muzika je odlična, ali mana joj je sto postaje repetativna već tamo negde posle prvog dungeona, što je prilično loše ako nameravate da uz igru provedete 60+ sati, koliko u proseku treba da biste je završili. Voice acting je uglavnom vrlo dobar, sa tek ponekim rečenicama koje odstupaju od tog standarda. Igra ima tri nivoa težine, a ako nemate prethodnog iskustva sa Persona serijalom, bilo bi pametno da izaberete Easy. Nemojte posle da kukate kako vas nisam upozorio.

Zaključak: Jedan od poslednjih velikih eksluziva za umirući PS2. Kupiti i igrati dok se boje ne istope.


Ocena: 93

Dodatne informacije:
Wikipedia
Metacritics
Official Site
IGN Review
Even MOAR info