Nije sve od Bukovskog veselo, naravno, ali je i kroz njegove najcrnje redove skoro uvek provejavao humor. Njegova veličina je bila (i ostala) u tome što je umeo da život predstavi apsurdnim i tragičnim kakav jeste, a da se opet svemu tome iz dna duše podsmehne
(šutne sve to u dhupe) i natera čoveka da posle svega što je pročitao ipak ponese osmeh na licu (
).
Osim Nušića i Marka Tve(j)na, ne sećam se da me je neki pisac ikada nasmejao (tačnije: naterao da se grohotom smejem) kao Bukovski.