Citat:
Insecticide kaže:
Jeste da sam 2. razred gimnazije i da samo gubim vreme u istoj jer nista ne ucim..Osim istorije i psihologije..Zanima me da li je studiranje istorije (u NSu btw) prespektivno?
Mislim,ne gledam da budem nastavnik istorije..Koje su mi uopste mogucnosti sa zavrsenim tim fakultetom?
|
Mogu da ti opišem beogradsku situaciju. Ja sam završio istoriju u periodu 1999-2004. i postdiplomske od 2004. do 2007. i sad radim (kao istraživač-stipedista) na Filozofskom fakultetu a kolega iz moje generacije ima sa svim mogućim iskustvima u zapošljavanju.
Citat:
Bryan Fury kaže:
Hm... svi koje znam da su završili istoriju su profesori istorije.  Neko u školi, neko na faksu. Uglavnom, to je najčešće zaposlenje. |
Dakle samo sa završenim osnovnim studijama istorije, ti možeš da radiš 1) u osnovnoj školi; 2) u srednjoj školi; 3) u arhivima širom zemlje; 4) u muzejima širom zemlje (poslednje uglavnom podrazumeva polaganje nekih specijalnih ispita, muzeologija i sl.). Naći mesto u srednjoj/osnovnoj školi nije teško (uglavnom ne vidim da istoričari mnogo čekaju na birou rada) ali je teško sastaviti puno radno vreme u jednoj istoj školi. Većina mojih prijatelja radi u 2-3 (i muče se sa prevozom). Iskustvo i radna atmosfera variraju u velikoj meri od škole do škole. Plata profesora istorije sa punim radnim vremenom (ako ga imaš) je u većini beogradskih gimnazija do oko 40.000din.
Ako hoćeš da budeš istoričar-naučnik (a hoćeš, ako sam te dobro razumeo) onda treba da završiš osnovne studije sa što većim prosekom (i naravno, u što kraćem roku) i da upišeš postdiplomske (doktorske, po novom sistemu) za užu stručnu oblast. Ako to uspeš, potencijalno ti se otvaraju mogućnosti rada na fakultetima, institutima (imao ih nekoliko u zemlji) i, ponovo, arhivima i muzejima, ali na bolje plaćenim pozicijama. U celini, fakulteti su najbolje plaćeni, ako dobiješ stalno zaposlenje ali tu nema mnogo mesta. Kao olakšanje, danas postoje više stipendija na koje možeš da računaš u toku studija (ja primam trenutno stipendiju Ministarstva nauke), dok ne nađeš stalan posao.
Deo problema sa zapošljavanjem potiče od toga što većina postdiplomaca bira specijalizaciju iz domaće istorije XIX ili XX veka. Mnogo više nam fale stručnjaci za stranu istoriju a pogotovu srednjovekovnu ili antičku, ali studenti to ređe biraju jer je mnogo teže - literatura gotovo isključivo na stranim jezicima, uglavnom je obavezno naučiti jedan ili više starih (danas izumrlih) jezika, u zavisnosti od struke. Čak i za studije vizantijske istorije, koje se tradicionalno neguju kod nas, nema dovoljan broj dobrih istoričara. Ako, primera radi, hoćeš da postaneš stručnjak za vizantijsku istoriju onda moraš da naučiš i grčki jezik (njegovu srednjovekovnu varijantu) jer je to jezik te civilizacije i na njemu su pisani izvori koje ćeš proučavati; ali takođe moraš da naučiš i latinski i staroslovenski jezik jer su narodi u neposrednom kontaktu sa Vizantijom koristili njih itd.
Ali da naglasim: da bi bilo šta od ovoga imao u izgledu moraš da dobro pritegneš studije od samog početka. Visok prosek (većina stipendija traže 9,00 ili veći, neke i 9,5) i davanje godine za godinom se uglavnom traže. Takođe danas je obavezno aktivno znanje engleskog jezika + još bar jedan jezik (najpogodniji za ovu struku su nemački ili francuski, mada postoji jaka naučna produkcija i na italijanskom i drugim jezicima).
Inače, da dodam, ogroman broj diplomiranih istoričara je našao posao u drugim oblastima (zlobnici bi rekli: tamo gde ima puno pisanja i pričanja), naročito u novinarstvu i politici. Doduše, na ove poslednje baš i nisam ponosan...
