Citat:
|
bobi kaže:
...
Ono na sta na mene ostavlja uvek utisak, jeste, kad slika ima tezinu, koja krece uvek sa gornjeg levog ugla, dijagonalno, ka donjem desnom uglu.
...
|
Težina.
Slika uvek treba da ima neku ravnotežu.
Najbanalniji primer provere ravnoteže je ako sliku okrenemo naopačke tj zarotiramo za 180° tada vrlo lepo možemo videti da li ona vuče na neku stranu, gde je teža a gde lakša... otprilike kao na vagi. Naravno da nije neophodno da je rotiramo.
Težina koja se kreće ne sme da izbaci sliku iz ravnoteže, jer bi se prevrnula i pala... morali bi kasnije da je kačimo na zid pod izvesnim iskošenjem, kao za pijane mornare.
E, sad ako dobro zamišljam i shvatam šta si rekao...
slika koja bi imala težinu koja se kreće iz gornjeg levog ugla pa na dole ka desnom uglu, kretanje po dijagonali, jel tako, bi po meni morala imati dovoljno prostora u desnom donjem uglu ili pak biti dovoljno dugačka (kompletna slika) zavisno od težine koja je pretstavljena da bi izgledala skladno i da ne bi bila osakaćena ... podnošljivije mi je ako sila kretanja, težina, neko naglašavanje ili slično prestaje pre stizanja u desni ugao, nego kada je naglo presečena ali sve ima svoje izuzetke zavisne od same teme i ideje autora...
Pravci kretanja su uslovni, mogu biti razni ...
kao i vrste težina, da tako kažem, jer negde je moguće zbog zasićenosti bojama pojačati težinu nekog dela slike a negde je težina prisutna brojem/količinom ili veličinom objekata u nekom delu slike...
ali polako se približavamo onome o čemu si ti želeo da pričaš...
a to je o kompoziciji slike, o uspešnom radu zavisnom od mnoštva činilaca...