[Cracked But Whole]

Jeste druga igra i nema smisla porediti je sa prethodnim, ali ostaje isti lik, i potencira se više dublja priča, što meni lično više odgovara. U mlađim godinama bio sam za bezumnu makljažu i tu i tamo pomalo ekspozicije o njihovom prilagođenom svetu bogova. Ovde je sve to i dalje, i dalje se panteon (doduše sad nordijski) sagledava kroz posebnu prizmu, kao sveopšta kontrola i tiranija nad ostatkom sveta. Ali postoji taj dodatni element u vidu interakcije sa likovima koje ne ubijate, dakle Atreus, patuljci, Mimir. Oni su odličan dodatak, i prošle igre deluju više prazno bez toga.