[Monarh]

markoca kaže:

Spoiler za moje iskustvo:

Zaista nisam ocekivao da cu sebe zateci u situaciji da odlucujem o sudbini robota (osobe?). Na dnu okeana. Robotu (osobi) koji misli da se nalazi u svemiru. Jos vise me je zacudilo sopstveno oklevanje od kracenja muka pomenutom. Do kraja igre sam postao veoma empatetican prema tim robotima (osobama). Iako su postigle neki vid transcedentalnosti, poiskljucivao sam ih.

E sad, ja se uzasavam dubina, i ova igra za mene predstavlja jedno posebno iskustvo. Setnja po mracnom Ambisu nakon spustanja liftom, izbegavanje plivajuceg uzasa na putu do Phi stanice. Kroz te delove pratio me je veoma nelagodan osecaj, tu i tamo gotova panika. Najvise kada bih prisao ivici i pogledao dole, u crni ambis. Ova igra uspeva da docara podvodnu tmurnost mnogo bolje od Bioshocka.

Pitanje je da li bi takvo dočaranje bilo da nije bilo Bioshock-a