Citat:
Citat:
Meho Krljic kaže:
Izvadi iz igre interaktivno rešavanje problema i dobijaš film (obično loše režiran). Ubaci u film interaktivno rešavanje problema i dobijaš igru, makar vrlo primitivnu.
Ne možeš da izvadiš interaktivno rešavanje problema jer je to suština igre. Da nema toga to bi, kao što si i sam rekao, bio film. Ali, ako odstraniš sliku iz filma, onda ti ostaje samo zvuk, radio, tako da bi mogli za igre da kažemo da imaju još jedan dodatni sloj, a to je jedan veliki plus.
|
Pa upravo ja to i kažem: izvadi interaktivno rešavanje problema iz igre i više nemaš igru, što dokazuje da je to interaktivno rešavanje problema SUŠTINA igre kao pojave i da se, ako se traži umetničko u igrama, mora gledati BAŠ TU, a ne u prezentaciju. To je kao da ocenjuješ da li je muzika umetnost prema tome da li je zapakovana u umetnički dizajnoran omot ili u običnu kartonsku kutiju.
Citat:
Citat:
Meho Krljic kaže:
Osnovna namera igre je da kreira problem i način da se on kroz akciju reši.
Po ovome izgleda da je cilj film da ti prikaže problem i način na koji se rešava. Cilj knjige je da pročitaš problem i kako se rešava.... Razumeš li me šta hoću da kažem? Svaki medij na svoj način "priča priču".
|
Ovo ne samo da nije tačno nego ne razumem uopšte kako si iz onoga što sam ja rekao došao do ovakvih zaključka. Film može da ima narativnu komponentu i ne mora. Tekstualna umetnost može da ima naraciju ili ne mora (haiku poezija je vrlo često decidirano nenarativna forma jer se vrlo često bazira samo na slikama.) Skulptura, arhitektura, slikarstvo, veliki deo plesa - sve primeri za umetničke forme koje nemaju nameru da na bilo koji način ulaze u naraciju. Dakle, iako postoje umetnička dela koja pričaju priču, to nije zajedničko za sva. Plus, naravno da postavljanje problema i davanje rešenja nije ni na koji način suštinski umetnički mehanizam. Dakle, ne, nije tačno da 'svaki medij na svoj način priča priču'. Poneki - da.