Da, tako sam i ja nekog vejverna ljuštio 40 min dok mi se nisu istupili mačevi pa digao ruke i otišao dalje... kad sam ga idući put ponovo našao i pobedio, taj kvest je bio par levela ispod mog nivoa i doneo smešan izazov/experiance/loot. Znači ne smem (bukvalno ne dozvoljavaju tim spuštanjem dmg-a) da ga ubijem prerano, a nema nagrade i osećaja dostignuća ako se vratiš prekasno. Pravo iskustvo te borbe je samo ako naiđeš baš kad je trebalo. To je nevešto balansirana težina, ne znam kako bih drugačije nazvao. Pored svega fenomenalnog što su uradili, taj napredak lika i izazovnost kvestova/neprijatelja nisu umeli prirodno da integrišu.
Jeste to teško osmisliti i izbalansirati sve ali nije da nema uzora koje bi mogli da pogledaju. Koliko bi prirodnije bilo da teški monstrumi prosto imaju moćne napade koje ne možemo da preživimo sa trenutnim stats, armorom i oružijem. Ili da budu ranjivi samo na određene napade/oružija/znakove koje još nismo otvorili.
Mada je Open World RPG po meni najzaguljeniji SP žanr koji postoji da se izvede kako valja. Neki koncepti se bukvalno klešuju međusobno. Ja se ozbiljno nikad ne bih uhvatio da pravim tako nešto. U duši sam perfekcionista i mislim da bih osedeo i bankrotirao ceo tim pre nego što bih završio igru.
Evo sad baš igram The Last of US, obožavam ga, ali to je igra koja je konceptualno ekstremno prosta naspram nečeg ovakvog, samo je taj prost koncept ispoliran do savršenstva.