Citat:
|
Nenad Stevanović kaže:
Blamaža, ispadoh nepismen  . U svakom slučaju hvala ti. Dobro je što ima vas koji paze na takve stvari.
Što se pitanja tiče potpuno je na mestu. Stručnjaci su prilično podeljeni (kao i uvek). Većina veruje da deca imitiraju ono što vide u medijima, pa i da oponašaju likove iz video igara. Oni imaju čak i jake empirijske dokaze ( neki su utvrdili da se klinci više tuku u školskom dvorištu posle igranja nasilnih video igara i slično) a iza svega stoji psihološka teorija o "učenju po modelu". Nažalost tako kažu strana istraživanja, a nama ostaje da verujemo ili da ustanovimo da li je to tako ili nije. Doduše ima i onih koji veruju da igre pomažu deci da se "isprazne" i rasterete frustracija ali ih praksa nažalost sve više demantuje. Što se seksa tiče to je takođe veliki problem, o kome se dosta priča i piše na zapadu, ali i tema za sebe.
Ja sam lično putem igara naučio bar isto toliko koliko i putem televizije, filma i knjiga.Stručno i odgovorno tvrdim da škola daleko zaostaje za savremenim medijima po pitanju mogućnosti za vaspitanje i obrazovanje dece. Tako će biti dok matore glavonje  ne skapiraju da se treba prilagoditi školu savremenim potrebama društva. Uz sve to u našim školama je opšte rasulo i moralna propast, a to dolazi od nastavnika i roditelja dok deca samo uče na primerima. Pričam ovo jer sam viđao sve i svašta po školama. Imajući u vidu ko tamo radi ne možemo da se nadamo dobrom, bar dok priroda neke od njih ne uputi u večna lovišta ili barem u penziju. |
Pa cinjenica je da bi drzava trebala da kontrolise prodaju igara deci. Tu se opet kao glavni problem javlja piraterija koju ne mozes kontrolisati i neko dete od 10 godina moze da nabavi GTA bez problema. Nastavni kadar nam je ocajan, i ne moze da se nosi ni sa najobicnijom nastavom a kamoli sa nekim problemima modernog drustva. Mladji nastavnici koji dolaze razumeju problem ali nisu u stanju da mu se posvete na pravi nacin posto nisu dobro obuceni.
A kao dodatak na sve to se javlja podeljenost strucne javnosti (psihologa i sociologa) u cemu je konkretno problem i kako ga resiti.
Prvo bi se trebalo pomiriti sa cinjenicom da se video igre ne mogu zabraniti u potpunosti i da to stvara kontraefekat. Onda treba sprovesti istrazivanje o pozitivnim i negativnim stranama i kako minimalizovati negativne a maksimalizovati pozitivne. Koliko iz neke konkretne igre moze da se nauci je diskutabilno, ali cinjenica je da igre mogu da zainteresuju za neku oblast, odnosno da te podstaknu da ti sam istrazujes dalje. Tesko je doci do zakljucka koliko pogotovo sto se uticaj igara ne moze izdvojiti od ostalih. On deluje sinergetski sa uticajem filmova, knjiga, stripova...
Kontrola koje igre deca mogu da igraju i obucavanje nastavnog kadra da se bavi tim problemima su kljuc, po mom nekom misljenju.