„Ben-Hur” pre i posle digitalne restauracije

Istorija fotografije i filma neraskidivo je povezana sa napretkom nauke. Prve fotografije napravljene su 20-ih godina 19. veka, a pokušaji stvaranja filma usledili su nešto kasnije. Ipak, tek smo nakon otkrića moderne filmske trake krajem 80-ih godina istog veka dobili prvi film, kakav nam je manje-više poznat i danas. Tokom godina proces izrade i projekcije filmova neprestano je usavršavan i unapređivan. Zbog toga nikoga ne treba da čudi činjenica da su i sadašnjost i budućnost filma i fotografije tesno isprepleteni sa računarima i digitalnom tehnologijom. Filmski arhivi od Holivuda do Bombaja bave se probacivanjem starih filmova u digitalni oblik, što olakšava restauraciju, dalje čuvanje, ali i poboljšava kvalitet prikazivanja filmova novoj generaciji ljubitelja sedme umetnosti.

Eksplozivni počeci

Film se sastoji od dve komponente: osnove, koja služi kao fizički nosač, i fotoosetljive emulzije, koja je odgovorna za stvaranje slike kada se izloži svetlosti. Fotosenzitivne supstance koje se koriste za proizvodnju filma su hemijska jedinjenja na bazi srebra (najčešće sa nekim od halogenih elemenata) i na tom polju se u poslednjih vek i po gotovo ništa nije promenilo. S druge strane, osnova filma imala je zanimljiviju evoluciju. U početku su se koristile bakarne pločice, a prve prozirne osnove pravile su se od stakla i ranih oblika plastike. Osamdesetih godina devetnaestog veka, u kompaniji Eastman Kodak nastala je prva savitljiva filmska traka, prvo od papira, a zatim i od slavnog celuloida, koji je obeležio početak kinematografije. Celuloid nastaje kada se nitroceluloza tretira kamforom kako bi postala prozirna. Ipak, glavna odlika nitroceluloze ostaje očuvana i nakon ovog procesa - u pitanju je ekstremno zapaljiva, a pod određenim uslovima čak i eksplozivna susptanca. Zapravo, tokom prvih decenija kinematografije u projekcionim kabinama često je dolazilo do požara, koji su neretko zahvatali i ceo bioskop.

Trag klasične restauracije potpuno se uklanja digitalnim alatom

Kao zamena za problematični celuloid nastao je takozvani acetatni film (dobija se tretiranjem celuloze sirćetnom, a ne azotnom kiselinom). Iako je acetatna traka postojala još od 1909. godine, tvorci filmova u Holivudu nisu bili zadovoljni kvalitetom slike na ovakvim filmskim trakama, pa je celuloid korišćen sve do 1951. godine. Takođe, tokom 50-tih godina razvijena je najmodernija, poliesterska filmska traka. Slično acetatnoj, ona je u masovnu upotrebu ušla tek četiri decenije kasnije - 90-tih godina 20. veka, i to ne kao materijal na koji se snimaju originalni negativi (gde se i dalje koristi acetatna traka), nego za dugotrajne i otporne pozitive koji se prikazuju u bioskopima.

Problem?

Upravo je dugotrajna otpornost filma jedan od njegovih najvećih problema. Kako vreme prolazi, celuloidna traka postaje krta, pa se film sve više i sve lakše oštećuje. Još bitnije, stara celuloza prestaje da zadržava azotnu kiselinu, koja se prvo izdvaja sa trake, a zatim postepeno pretvara film u zapaljivu kašu, pa i gas, što veoma lako dovodi do požara. Baš zbog takvih nesreća su mnoge velike filmske arhive iz perioda nemog filma nepovratno izgubljene. S druge strane, propadanje acetatne filmske trake ne dovodi do požara, ali film opet biva izgubljen. Degradacija acetatne trake, takozvani „sirćetni sindrom”, prvi put je primećena u Indiji, gde visoke temperature i vlažnost ubrzavaju izdvajanje sirćetne kiseline sa filma. Sem specifičnog mirisa sirćeta, kiselina počinje da oštećuje osnovu, koja postaje lomljiva i deformiše se. Tokom godina pokazalo se da su optimalni uslovi za čuvanje filmova prostorije u kojima temperatura iznosi 12°C, a relativna vlažnosti ima vrednost 35 odsto. Stručnjaci procenjuju da bi tako čuvana acetatna traka trebalo da ostane upotrebljiva više od 150 godina.

4K skener u toku procesa digitalizacije filmske trake

Ipak, pored svih mera predostrožnosti, mnogi filmovi nepovratno propadnu nakon samo nekoliko decenija. Sem što često nije moguće uvek održavati idealnu temperaturu i vlažnost, veoma je bitno i u kakvim se kutijama čuvaju filmovi. Ispostavilo se da gotovo hermetički zatvorene metalne kutije za rolne filma ubrzavaju degradaciju trake. Takođe, mnogi filmovi pre arhiviranja bivaju izloženi prašini i prljavštini, a tokom rada sa trakom dolazi do malih ogrebotina i pukotina u koje se vremenom šire. Tokom skladištenja može da dođe i do deformacije osnove filma, bilo po dužini bilo po širini. Za razliku od osnove, srebrna emulzija se uopšte ne deformiše, pa kako se deformacija povećava, raste i šansa da se emulzija odvoji od osnove zbog razlike u dimenzijama. Nažalost, nakon odvajanja od osnove emulzija je ekstremno osetljiva i lako se uništava. Na kraju, na samoj emulziji može da dođe i do degradacije boja, od izbleđivanja do potpune promene boja, usled hemijske transformacije pigmenata.

Doskora je restauracija podrazumevala čišćenje trake, a zatim i propuštanje filma kroz niz hemikalija radi stabilizacije osnove i emulzije. Radi se i upoređivanje različitih verzija filmova iz više izvora kako bi se utvrdile autentične boje originala. Najbitnije, prave se nove kopije na otpornoj poliesterskoj traci, koje mogu da traju znatno duže. Ipak, sve to ne predstavlja trajno rešenje jer bez obzira na to koliko trajna bila osnova filma, emulzija ima svoj vek trajanja. Rešenje se nameće gotovo samo od sebe - napraviti digitalnu kopiju filma, dovesti digitalni sken u stanje originalog snimka, a zatim ga sigurno skladištiti (zavisno od kvaliteta medija) - u nedogled.

Digitalno rešenje

Šta sve mora da se uzme u obzir pri konverziji analognog filma u digitalni? Mnogima je na prvom mestu rezolucija. Na našim prostorima HD televizija je još u povoju. RTS je u HD-u emitovao određene direktne sportske prenose poput Olimpijade u Pekingu, ali redovno emitovanje HD signala tek treba da počne, i to po svemu sudeći uskoro. Ipak, mnogi u svojim domovima već imaju TV prijemnike na kojima piše Full HD ili HD ready, što, naravno, ne znači da automatski gledaju signal maksimalne rezolucije tih prijemnika od 1920 x 1080 tačaka. Zapravo, ovakvi TV aparati većini korisnika najčešće služe za praćenje toga koji od domaćih kanala najviše odstupa od pune PAL rezolucije od 720 x 576 tačaka. Ipak, praćenje punog HD signala moguće je gledanjem filmova sa BluRaya i satelitskih HD kanala, a ovog leta moći ćemo na RTS-u da pratimo i letnju Olimpijadu u punom sjaju HD-a. Na TV-u smo do sada filmove pratili u PAL rezoluciji, ali koja je stvarna rezolucija klasičnih bioskopskih filmova?

Za potrebe prikazivanja u digitalnim bioskopima, moderni filmovi se skeniraju ili pak direktno snimaju u takozvanom 2K i 4K Digital Cinema formatu od 2048 x 1556, odnosno 4096 x 3112 tačaka. Brojni novi filmovi snimaju se direktno 4K digitalnim kamerama. Budući da su stručnjaci na polju fotografije utvrdili da maksimalna upotrebljiva rezolucija kvalitetne klasične filmske trake od 35 mm iznosi 5380 x 3620 tačaka, odnosno 19,5 megapiksela, arhive širom sveta odlučuju se za 4K ili 6K skeniranja. Izuzetak od ovog pravila su 8K skenovi, koji se rade tokom produkcije filmova radi dodavanja specijalnih digitalnih efekata. Specijalan slučaj je i džinovski IMAX format sa trakom od 10.000 x 7000 tačaka, za čije se skeniranje koriste trenutno najjači pojedinačni CCD senzori od 80 megapiksela. Razlog za skeniranje u rezoluciji većoj od trenutno aktuelnog HD ili 2K DC formata je snimanje svih podataka sa analogne trake u digitalni format. To će omogućiti kvalitetno prikazivanje u digitalnim bioskopima - što aktuelnim sa 2K, što budućim sa 4K projekcionim sistemima. U doglednoj budućnosti, kada se TV signal unapredi na rezoluciju još veću od HD-a (i kad ljudi budu imali Ultra HD televizore sa dijagonalom većom od dva metra, kako bi videli sve te detalje), digitalno skenirani filmovi visokog kvaliteta lako će se prilagoditi za prikaz na takvom sistemu.

Skeneri za filmove koji se koriste pri digitalizaciji su relativno automatizovani uređaji koji samostalno snimaju sliku po sliku filma. Što je željena rezolucija digitalnog formata veća, to sken pojedinačne slike traje duže. Tako moderni uređaji rade 2K skenove u realnom vremenu, odnosno 4K brzinom od 15 slika u sekundi, ali to nije tako bitno kao obrada u računaru, koja dolazi posle samog skeniranja. Postoji veliki broj operacija koje računar, tj. program može da uradi sam. Može da upoređuje susedne slike u kadrovima i izvrši brojne korekcije. Od položaja slike, preko podešavanja boje i osvetljenja, do popunjavanja delića slike koji nisu vidljivi zbog oštećenja, ogrebotina, prašine ili prljavštine. Najbitnije, računar može da koristi algoritme za ublažavanje zrnatosti slike, koja zavisi od kvaliteta filmske trake, to jest ravnomernosti raspodele srebrne emulzije na osnovi, i postaje veoma primetna kod skenova visoke rezolucije. Mada, ni tu ne treba da se preteruje, jer je određeni stepen granulacije radi specifičnog izgleda filma često vrlo poželjan.

Ipak, pored sve snage modernih računara, nema prave zamene za izvežbano oko stručnjakâ za restauraciju koji neprestano kontrolišu svaki automatizovani korak. Ljudske intervencije u automatizovanom čišćenju su raznolike, ali najčešće se svode na sprečavanje sistema da bude „previše revnostan”. Tako je pri čišćenju starih, crno-belih filmova poželjno ostaviti određen stepen nečistoće i nepravilnosti kako film u digitalnoj formi na ekranu ne bi delovao previše „ispeglano” i kako bi ostavljao isti utisak kao kada se sa trake projektuje na platno. Stvari se dodatno komplikuju pri obradi kolor filmova, gde sistem može lakše da se zbuni. Tako je, na primer, pri automatizovanom ujednačavanju intenziteta osvetljenja na digitalnoj kopiji filma „Čarobnjak iz Oza” sistem utvrdio da Dorotine čarobne cipele previše odudaraju od ostatka slike i pretvorio ih u mat crvenu boju, što je srećom primećeno na vreme.

Kulturna baština

Digitalizacija starih filmova nije ni jeftin ni brz proces, ali predstavlja važan korak u očuvanju svetskog kulturnog nasleđa. Na taj način buduće generacije moći će da uživaju u filmskim klasicima bez gubitka u kvalitetu slike. Filmski arhivi širom sveta prvenstveno rade na spasavanju takozvanih „filmova siročića”, čija digitalizacija nema komercijalnu osnovu i čije je očuvanje pod znakom pitanja ako državne institucije ne pomognu. Tako je u poslednjih 14 godina američka Nacionalna fondacija za očuvanje filma spasla skoro dve hiljade filmova. U Indiji, gde je značaj očuvanja filmskih traka prvi put primećen, pre tri godine počeo je rad na digitalizaciji oko 3000 filmova od najvećeg kulturnog značaja, i to brzinom od oko 440 filmova godišnje.

Naš filmski arhiv je Jugoslovenska kinoteka, gde se čuva više od 85.000 filmova. Tu spadaju domaći i strani naslovi na nitratnim i acetatnim trakama najrazličitijih formata. U Kinoteci se trenutno radi i digitalna i konvencionalna restauracija ovih filmova. Digitalizacija i kompjuterska restauracija naše filmske baštine počela je da se radi pre tri godine. Ko zna, možda ćemo za koju godinu na domaćim HD kanalima gledati i restaurirane HD verzije domaćih filmskih klasika...