Kada biste se malo potrudili, smatramo da biste i sami mogli da izradite program koji služi za zaključavanje desktopa. Dok se naša nadanja ne realizuju u praksi, bićemo u situaciji da kupujemo precenjena komercijalna ostvarenja u koja spada i Desktop Lock. Stvarno, do koje granice smo spremni da idemo da bismo zaštitili privatnost podataka na računaru? Čini nam se da je 50 „zelembaća” previše, ali, gledajući sufiks Business u imenu ovog programa, pada nam na pamet da je autorski tim zapravo pucao na manja preduzeća i kancelarije, pa je iz tog razloga i cena tako visoka.

Desktop Lock se zaista proizvodi u dve varijante, a njihova namena uopšte nije polarisana onako kako smo to na početku pomislili. Naime, Business verzija se od standardne razlikuje po tome što ima opciju onemogućavanja korišćenja miša i tastature bez zamrzavanja dešavanja na desktopu, te u paketu donosi punu verziju programa Virtual Screen (o njemu nešto više reči kasnije). Čini nam se da je razlika od čitavih 25 dolara bezobrazna i neopravdana, ali moramo priznati to da program ima svojih prednosti, te smo se zbog toga i odlučili da ga predstavimo.

Zaključavanje desktopa spada u osnovni vid zaštite privatnosti. Ko god da vam se nađe za računarom prvo će se latiti miša i tastature, pa će mu tek onda pasti na pamet da „rovari” po sadržaju hard diskova. Desktop Lock služi kao prva linija odbrane, jer onemogućava korišćenje ulaznih uređaja, o čemu i obaveštava napasnike putem tekstualnih ili multimedijalnih poruka. Zaključavanje se, po defaultu, obavlja pritiskanjem kombinacije svojeručno određenih „vrućih tastera”, ali se može izvesti i na druge načine. Tako se, recimo, desktop može zaključati odmah po butovanju sistema ili nakon definisanog intervala korisnikove neaktivnosti. Zanimljivo je to da program može da zaključa desktop čak iako neko nasilno restartuje računar za vreme dok je restrikcija pristupa bila na snazi.

Postoji čak sedam različitih načina putem kojih Desktop Lock naglašava posmatraču da je izvršeno zaključavanje. Ekran ne mora pretrpeti nikakve izmene, a opet prikaz može biti lišen svih aktivnih prozora, ikonica, pa čak i wallpapera. U posebnim situacijama program može da pokrene neki od instaliranih programa i da ga drži na ekranu ili da pokrene sistemski skrin-sejver. Lepo je što su autori ostavili ovoliko mogućnosti, a naročito nam se sviđa postojanje opcije koja dozvoljava da se prate promene na desktopu (recimo, neki download) bez otključavanja i ponovnog zaključavanja.

Šta potencijalni uljez može da radi kada naiđe na ovakvo okruženje? Prvo, dočekaće ga tekstualna poruka (tzv. baner) koju je vlasnik računara definisao - od sadržaja, tipa, veličine i boje fonta, pa sve do njene pozicije na ekranu (može da se napravi i pokretna poruka). S druge strane, u pozadini se može postaviti neka slika ili narediti učitavanje multimedijalnog fajla koji će naglasiti da je izvršeno zaključavanje desktopa. Uljez sada može jedino da crta po ekranu (bukvalno) koristeći uključenu opciju Brush, ili da ostavi vlasniku kratku tekstualnu poruku u naročitom prozoru, ukoliko je ovaj to predvideo radnim parametrima. To je sve! Nikakve skrivene opcije ne rade, nikakvi marifetluci ne pale... Da biste otključali desktop, prvo morate znati kombinaciju definisanih „vrućih tastera”, a onda i šifru! Za prvu liniju odbrane to je više nego dovoljno. Treba još napomenuti i to da Desktop Lock može da izvrši zaključavanje po schedule principu i da je dozvoljeno definisanje do deset eventova.

Kao što smo rekli, uz Business verziju programa dobija se i alatka po imenu Virtual Screen 9.1.1. U pitanju je, kao što mu samo ime sugeriše, ostvarenje za kreiranje virtuelnih desktopova, a s obzirom na to da su autori procenili da ga treba spariti sa Desktop Lockom, nije nam sve najjasnije. Pretpostavljamo da su želeli da vlasnicima računara koji su prinuđeni da dele svoje resurse sa ukućanima omoguće kontrolisano okruženje i spreče neovlašćeno prčkanje po sistemu i materijalu na hard diskovima. Naime, Virtual Screen se pokreće po naredbi, a može da sadrži više unikatnih profila koji tačno definišu šta korisnik može da radi a šta ne. Restrikcije se odnose na dostupne programe, tako da se iz svakog definisanog virtuelnog desktopa (profila) mogu startovati samo oni programi za koje je vlasnik računara dao odobrenje. Dalje, sa ovako definisanog desktopa nije moguće pristupiti ostalim resursima računara, ne funkcionišu klasične kombinacije tastera (’Alt+Tab’ i slične), a nije moguće ni pozvati Task Manager. Da stvar bude kompletna, ukoliko trenutni korisnik ne zna master šifru, neće moći da napusti okvir programa i preseli se na „pravi” desktop. Čini nam se da je Virtual Screen idealan ukoliko u kući imate decu ili članove porodice koji nisu vični radu na računaru.

Desktop Lock je program koji sasvim korektno obavlja posao za koji namenjen. Jednostavan je, a opet nudi dovoljno manevarskog prostora za prilagođavanje sopstvenim ukusima i potrebama. Cena nam se nikako nije svidela, pa bi možda bolje bilo da razmislite o nabavci standardne verzije. Virtual Screen deluje korisno, ali ne toliko da biste za njega platili dodatnih 25 dolara.