Momir ĐEKIĆ

1. avgust 2025.

Za mnoge posmatrače, tehnološke revolucije imaju elemente magije. Njihova se prava čarolija ogleda u neumoljivom padu troškova infrastrukture. Ono što je jednom bilo nedostižno, vremenom će postati gotovo besplatno. Deluje da je ta magija važila za sve, osim za softverske inženjere, koji su dugi niz decenija razvoja računarskih tehnologija uživali u gotovo konstantnoj ceni svojih usluga - sve do danas...

Početkom 1970-ih, jedan MFLOP procesorske snage koštao je oko deset hiljada američkih dolara. Danas, njegova cena se meri delićima jednog američkog centa. Skladištenje podataka, koje je 1980-ih godina zahtevalo preko 100 dolara po megabajtu, već krajem 2010-ih palo je ispod jednog centa. Mrežna komunikacija, nekada vrednovana desetinama dolara po megabitu u sekundi tokom 1990-ih, postala je gotovo neprimetna vrednost. Ovi eksponencijalni padovi cene pokrenuli su revoluciju u „oblaku”, omogućili gotovo besplatnu globalnu povezanost i stvorili modele poslovanja koji su delovali nestvarno.

Nasuprot tome, trošak rada softverskog inženjera kao da je odolevao svakoj revoluciji. Preračunato u realne vrednosti, godišnja plata programera ostala je na nivou od oko sto hiljada američkih dolara, od prvih komercijalnih računara do danas. Dok su procesori, diskovi i mrežne komponente pojeftinile nekoliko redova veličina, ljudski potencijal ostao je dominantna stavka u budžetima digitalnih projekata. Inženjeri su sve ovo vreme graditelji vrednosti, oni čije umeće pretvara sve jeftinije silicijumsko tkivo u proizvode i usluge koje koristimo svakodnevno.

Međutim, takva karakteristika razvoja tehnološke stvarnosti uskoro će se iz temelja izmeniti. Razvoj veštačke inteligencije, naročito velikih jezičkih modela i alatki za automatsko generisanje kôda, otvara vrata eri u kojoj će i softverski rad postati gotovo besplatan. Ista ona logaritamska kriva koja je pokosila troškove procesora, diskova, radne memorije i propusnog opsega, sada se ponavlja u projekcijama troška po liniji kôda. Čim AI dostigne svoju punu zrelost, mašine će moći da pišu, testiraju i održavaju softver u velikoj meri, spuštajući cenu „inženjer-godine” (svojevrsnog ekvivalenta megahercu, megabajtu i megabitu u sekundi) na nivo koji danas deluje nezamislivo.

Ovaj pomeraj preoblikovaće samu arhitekturu konkurentnosti. Kompanije koje su gradile prednost na osvežavanju zastarelih tehnoloških rešenja ili ekskluzivnom pristupu talentima, osetiće snažne potrese pomeranja tektonskih ploča sveta u kom kreiraju vrednost. Nasuprot njima, najveću korist ostvariće oni koji kontrolišu platforme, poseduju ključne podatke i imaju sposobnost brzog iterativnog razvoja. Ljudski resursi (i to oni najkvalitetniji) svakako će se usmeriti ka višem domenu, arhitekturi sistema, strategiji automatizacije i inovativnim poslovnim modelima. Rutinski kôd će biti isključivo u rukama mašina i algoritama.

Važno je razumeti da put ka takvom svetu neće biti bez prepreka. Stari sistemi i regulatorni zahtevi ne mogu da nestanu preko noći, a kritičnim aplikacijama je i dalje neophodan ljudski nadzor. Okviri za bezbednost, privatnost i usklađenost moraju da evoluiraju paralelno sa sposobnostima AI-a, kako bismo izbegli nepredviđene posledice. Ipak, lekcija iz proteklih decenija je jasna - gde god troškovi nestaju, tu se rađaju inovacije. Kao što je jeftina računarska moć omogućila da nastanu Facebook, Netflix, Uber i beskonačno more startapa, tako će i jeftin, softver na krilima AI, stvoriti nove paradigme. Namesto softvera kao usluge, rešenja koja danas gotovo pa vladaju svetom, videćemo sisteme i modele koje još uvek nismo ni zamislili, niti smo u mogućnosti da zamislimo. U čovekovoj je prirodi da znatno preceni brzinu promena u kratkom vremenskom roku, ali i da potceni dugoročne efekte transformacija, posebno tehnoloških.

Današnja priča nadmoći softvera i softverske struke, izgrađena na ručnom radu i ljudskom umeću, ulazi u svoju poslednju fazu. U narednoj deceniji, ta će umeća biti umnožena, a delom i zamenjena inteligencijom drugačijeg „poprečnog preseka”. Za one koji rano prihvate ovu transformaciju kao stvarnost, šansa za bolju poziciju u sledećoj „podeli karata” je stvarna i opipljiva. Za one koji tvrdoglavo budu štitili ono što najbolje znaju, rizikuju da temelji njihove konkurentnosti skliznu niz krivu logaritamskog pada, sve do bledog mora asimptote bivših uspeha. Vreme generalista je pred nama. Specijalistima će biti potrebna krila.