Vladimir TRAJKOVIĆ

1. mart 2025.

Ova godina počela je burno kada su hardverske teme u pitanju, a svakako je najviše pažnje izazvala premijera nove generacije GeForce grafičkih kartica. Posle mnogo nagađanja i spekulacija o tome kakve će zaista biti, da li će doneti revoluciju na ovom polju ili nastaviti sa sporim, inkrementalnim međugeneracijskim unapređenjima, došlo je vreme da vidimo šta generacija RTX 5000 zaista donosi i koliko je opravdala očekivanja.

Blackwell

I ova generacija grafičkih procesora nazvana je po jednom od zaslužnih naučnika, a u ovom slučaju u pitanju je američki matematičar David Blackwell. Arhitektura novegeneracije nije toliko revolucionarna, koliko se oslanja na prethodnu, Ada, koja je dodatno unapređena. Iako je ray tracing tehnologija sada doživela svoju četvrtu iteraciju oličenu u hardverskoj podršci, stiče se utisak da se Nvidia više posvetila razvoju nekih drugih delova čipa, čiji je zadatak da indirektno unaprede RT performanse. Možda najbolji primer toga je neural rendering, odnosno mogućnost grafičkog čipa da uz pomoć generativnog AI stvori dodatne piksele na ekranu, odnosno delove slike koji nisu izvorno renderovani; taj deo ne treba mešati sa tehnologijom DLSS, gde se na osnovu već treniranog AI modela generišu nepostojeći delovi slike koji se koriste prilikom upscalinga. Takođe, AMP (AI management processor) je poseban deo čipa koji je zadužen za raspodelu hardverskih resursa u svim zadacima koji se tiču AI. On omogućava paralelno izvršavanje zadataka real-time renderovanja i AI proračuna LLM (large language models), i to na takav način da jedan proces ne usporava drugi. Samim tim, on je od suštinske važnosti za DLSS 4. Na njega se nadovezuje i Optical flow processor, poznat sa prethodne generacije GeForcea, koji je sada je unapređen i, pored DLSS 4 (više o tome kasnije), zadužen je i za video-enkodovanje/dekodovanje.

Naravno, najveći deo novog čipa, koji u slučaju modela RTX 5080 nosi oznaku GB203, čine SM (streaming multiprocessors) jedinice, koje su sačinjene od 128 CUDA jezgara i raspoređene u sedam GPC-ova (graphics processing cluster). Svaki GPC sadrži 12 SM celina, šest TPC (texture processing clusters) i jedan raster engine, koji se sastoji od 16 ROP-ova (raster operation pipeline). U zbiru, sve navedeno čini procesor sa 10752 CUDA jezgara, 336 teksturnih i Tensor jezgara, 128 rasterskih i 84 RT jezgra. Kapacitet L2 keš memorije iznosi 64 megabajta, a sa radnom memorijom komunicira putem 256-bitne magistrale. Čip je izrađen u istom proizvodnom procesu kao i oni u prethodnoj generaciji GeForcea - NVIDIA 4N, štampanom u litografiji od pet nanometara. Zauzima površinu od 378 kvadratnih milimetara i u njega je ugrađeno 45,6 milijardi tranzistora.

Veliki napredak predstavlja upravo memorija, jer je ovoga puta, premijerno, upotrebljen novi tip - GDDR7, čija propusna moć sada iznosi 960 gigabajta po sekundi, što je znatno unapređenje (preko 30 odsto) u odnosu na do sada korišćene GDDR6X čipove, iako će mnogi imati zamerke na kapacitet, koji kod modela RTX 5080 iznosi 16 gigabajta, što deluje pomalo neubedljivo za vicešampiona nove generacije. Takođe, nova generacija GeForcea konačno je dobila podršku za PCI-E 5.0 magistralu, a i video-izlazi su u skladu sa novim standardima - HDMI 2.1b i DisplayPort 2.1b. Ovo je veliki napredak u odnosu na prethodnu generaciju GeForcea, pa novi konektori omogućavaju i prikaz rezolucije od 8K pri čak 165 herca, što uz DLSS tehnologiju i ne deluje nedostižno, barem u nekim, manje zahtevnim igrama.

Gigabyte GeForce RTX 5080 Gaming OC

Prvi među modelima RTX 5080 koji je stigao do nas je Gigabyteov model iz serije Gaming OC. Ovo je jedan od „običnih” modela, jer su oni bolji potpali pod brendove Aorus i Aero. Ipak, ni ovaj, „obični” model nema čega da se postidi, naprotiv. Hladnjak impresivnih dimenzijanudi izuzetne performanse po pitanju hlađenja, ali su zato i gabariti kartice ništa manje impresivni. Tako je ovaj model čudovište koje zauzima četiri slota u kućištu i teži gotovo dva kilograma. Sam hladnjak, dobro poznati Windforce sa mnoštvom aluminijumskih rebara, uveliko prevazilazi dimenzije štampane ploče i krcat je toplotnim cevima, kojih ima devet, a tu su i tri ventilatora sa naizmeničnim smerom rotacije i prečnikom od čak 100 milimetara.

Temperatura grafičkog čipa GB203 pod ovim hladnjakom, tokom našeg testa, retko je dostizala vrednost od 65 stepeni Celzijusa, što je odličan rezultat, imajući u vidu da kartica uz malo ručnog overkloka može da povuče i 450 vati. Ipak, ventilatori umeju da se „zalaufaju”, pa nisu baš sasvim tihi sa oko 1800 obrtaja u minutu, kolika im je standardna brzina, ali je buka koju stvaraju tokom rada u granicama pristojnosti. Ko je osetljiv na decibele, ima mogućnost da karticu, uz pomoć fizičkog prekidača, prebaci u radni režim Silent, te tako malo zauzda ventilatore. Rezultat je takav da temperatura grafičkog procesora prevaziđe 65. podeok za koji stepen, ali su tada ventilatori već vrlo tihi, gotovo jedva čujni. Pritom, radni takt procesora i memorije ostaje nepromenjen, tako da je ovo sasvim solidan kompromis, makar u zimskim mesecima.

Naponska sekcija sastoji se od 17 faza, od kojih 14 napaja grafički procesor, a tri memorijske čipove. Memorijskih čipova je osam, sa ukupnim kapacitetom od 16 gigabajta i deklarisanom brzinom od 32 gigabita po sekundi, iako su softverski ograničeni tek na 30, iz nama nepoznatog razloga. Kartica se strujom napaja uz pomoć novog, 12V-2×6 konektora, koji se u odnosu na ATX 12VHPWR konektor, koji je upotrebljen kod prethodne dve generacije GeForcea, razlikuje u konstrukciji i dužini kontaktnih pinova. Suštinski, izmene obezbeđuju smanjenu šansu da korisnik naponski kabl ne priključi pravilno („labav” kontakt), uz očuvanje kompatibilnosti sa postojećim kablovima. Dakle, izmene su izvedene samo na naponskom konektoru kartice. Naravno, još uvek je mnogo onih koji koriste napajanja bez pomenutog konektora, tako da se uz karticu isporučuje i adapter koji novi konektor „razvodi” na tri klasična „osmopinca”.

Kada je reč o overkloku, Gigabyte je ostavio pozamašnu marginu za takve egzibicije, uprkos tome što je ovaj model već fabrički deklarisan iznad Nvidijinih specifikacija. Tako je Power limit moguće postaviti na čak 450 vati, što je za čitavih 90 vati više u odnosu na fabrički deklarisane vrednosti. GB203 i te kako ume da iskoristi dodatnu energiju, pa uz maksimalno „odvrnut” power limit boostuje za više od 500 megaherca! To je rezultat kakav mnogo godina nije viđen kod grafičkih kartica. Memorija je nešto skromnija po tom pitanju, iako bi verovatno mogla da radi na još višem taktu, ali ni maksimalno dozvoljenih 375 megaherca preko fabričke specifikacije nije zanemarljivo. U krajnjem zbiru, overklok donosi za više od 10 odsto bolje performanse u odnosu na fabričke vrednosti, a koje su u odnosu na Nvidijine referentne vrednosti ionako više za nekih pet odsto. Kuler se i prilikom overkloka dobro drži, što je za svaku pohvalu.

Raspored video-konektora isti je kao kod referentnog modela - jedan HDMI 2.1b i tri DisplayPort 2.1b konektora, a sve ih je moguće koristiti istovremeno. Od ostalih karakteristika, izdvojili bismo masivni backplate, dok su dodatni podupirači koji se pričvršćuju između kartice i kućišta odavno već standard kod modela ovih gabarita. LED osvetljenje nije izostalo, iako je neupadljivo izvedeno i svodi se na svetleći logotip i okvire ventilatora, a kompatibilno je sa Gigabyteovim RGB Fusion sistemom za kontrolu LED rasvete. Interesantan detalj je pomični deo sa natpisom Gigabyte, koji je moguće prilagoditi sopstvenim afinitetima, štampanjem i lepljenjem nekog grafičkog detalja umesto pomenutog natpisa, koji će onda svetleti obasjan pozadinskim osvetljenjem ili čak štampanjem potpuno novog dela na 3D štampaču, koji će prilagoditi i oblik svetlećeg dela kartice ukusu korisnika. Toliko o TT karakteristikama, a sada da vidimo kako se mašinerija pokazala u radu.

Performanse

Sva teorija je suvišna ako nije ubedljiva u praksi. Pa, kako se RTX 5080 drži u odnosu na prethodnu generaciju? Na prvi pogled, ne baš sjajno. U odnosu na model RTX 4080 Super, RTX 5080 je u proseku brži između 10 i 15 odsto, što je i lako pretpostaviti uzevši u obzir broj CUDA jezgara i ostalih delova čipa koji su nešto brojniji, kao i brže memorijske čipove. To i nije naročit međugeneracijski skok. Overklok potencijal je viši i tu može da se dobije još koji procenat razlike, ali prava snaga nove generacije krije se u tehnologijama koje ona sa sobom donosi, pre svega u DLSS 4. Za razliku od prethodne generacije DLSS tehnologije, koja je mogla da generiše jedan dodatni frejm i tako duplira broj prikazanih frejmova u sekundi, DLSS 4 donosi multi frame generation, odnosno mogućnost stvaranja do tri dodatna frejma za svaki izvorno renderovani frejm. To znači da FPS može da se efektivno učetvorostruči. Iako je ovo veštačka brojka i mnogi su se okomili na Nvidiju sa komentarima kako to nisu izvorne rendering performanse, već varanje korisnika uz pomoć AI, pogotovo kada se koristi i upscaling metod, u praksi to izgleda potpuno drukčije. Novi, Transformer upscaling metod izgleda toliko dobro, da je u nekim slučajevima kvalitet prikaza bolji nego u originalu, koliko god to zvučalo nestvarno. To se najbolje vidi u nekim sitnim detaljima, na koje autori igara i nisu obraćali naročitu pažnju, pa izvorno izgledaju prilično rogobatno, sa malim brojem poligona, ali DLSS to ume da „ispegla”, pa da ni tako zanemareni detalji ne odskaču od ostatka prikaza.

DLSS 4 u velikoj meri doprinosi i smanjenju latencija i ukupnom osećaju brzine i odzivnosti igara, tako da maltene da nema razloga da on ostane isključen u bilo kojoj prilici, čak i ako su performanse dovoljno dobre da njegovo dalje ubrzanje nije potrebno za udobno igranje. Sirova snaga možda nije toliko impresivna u odnosu na prethodnu generaciju, ali fine tuning arhitekture i implementacija AI tehnologija svakako generaciju Blackwell čine dostojnim naslednikom.

Naravno, kako je to već uobičajeno tokom poslednjih godina, priča o tehnikalijama i performansama samo je jedna strana medalje, dok je druga mnogo mračnija. Nvidia se uopšte nije potrudila da „naštancuje” iole veće količine ovih čipova, tako da su oni trenutno dostupni „na kašičicu”, što se odražava i na cenu, i to drastično. Pod uslovom da uopšte nađete neku od RTX 5080 kartica u prodaji, računajte da će cena biti barem duplo viša u odnosu na fabrički preporučenu (hiljadarka), i to u prodavnicama, dok su kod preprodavaca cene i nekoliko puta više. Nažalost, ni Gigabyte RTX 5080 Gaming OC nije imun na stanje na tržištu, tako da ga po preporučenoj ceni od 1200 dolara/evra niko nigde neće pronaći. U svemu ostalom, ovo je odlična kartica.

GALERIJA

PRETHODNI TEKST MSI GeForce RTX 5090 32G Suprim SOC 4K gejming, po drugi put

SLEDEĆI TEKST Gigabyte B860 Gaming X WiFi6E Skromno, ali dovoljno