Bojan JOVANOVIĆ

1. avgust 2023.

Najavljivan kao „Crysis za VR generaciju”, Hubris je pokupio simpatije igrača zbog tehničkih karakteristika (prvenstveno kvalitetne grafike), ali je publika ostala podeljena oko svega ostalog. Sada je stigao na PSVR 2, jednako ispeglan kao za PC, što je možda i jedina svetla tačka ovog mrklog tunela od VR igre.

Junak Hubrisa je potpuna tabula rasa. Nemate glas, ime, a ni ličnost. Regrut ste vojne organizacije Order of Objectivity (OoO), „spejs marinac” kome je data puška u ruke i, kao prašinari iz „Svemirskih vojnika”, obavljate svoju dužnost, što je borba sa...nečim. U potrazi za Sijanom, nestalim agentom OoO, slećete na vanzemaljsku planetu gde morate da preživite lokalnu floru i faunu, kao i da pokrenete proces teraformiranja. To je čitava priča igre i, iskreno govoreći, moglo je i bez nje. Preciznije, moglo je bez glasovne glume. Dok je naš junoša mutav, drugi likovi ne zaklapaju, ubijajući vas u pojam monotonim nizanjem rečenica koje se obično svodi na „oh, ne, vanzemaljci su na vanzemaljskoj planeti” ili preživanje tutorijal-replika.

Kao i većina modernih VR igara, Hubris se zasniva na FPS mehanici. Vatreno oružje vaš je glavni način komunikacije sa življem vanzemaljske planete. Međutim, gameplay je daleko raznovrsniji od toga. Brzo otkrivate da možete da plivate, skačete, pentrate se, otvarate prolaze raznim mašinama i, uopšteno govoreći, stalno nailazite na nešto novo. Sve to prilično lepo razmrda, naročito ronilačke sekcije koje veoma realistično prenose vaše pokrete. Postoje i lagani sakupljačko-zanatlijski delovi, jer gomilu đubreta koje nalazite usput možete da istopite i pretvorite u nove komade ili nadogradnje za oružje. Snalaženje po inventaru je, srećom, jednostavno, mada je očigledno ovo nakalemljen element, jer su opcije apsolutno minimalne. Što se arsenala tiče, poprilično je siromašan i broji svega četiri komada, od kojih jedan (harpun) radi isključivo pod vodom. Pištolj, sačmarica i SMG su sve što ćete imati na raspolaganju, a do kraja igre se ispostavilo da je pištolj jedina iole validna opcija ako ne želite da neprestano menjate okvire ili da se borite na korak od protivnika. Municija je neograničena, doduše, ali je i to nebitno kada protivnici jedva da reaguju na pogotke, a svako oružje ima vrlo bedan fidbek i izgleda neinteresantno. Jedino sačmarica ima zanimljiv alternativni režim paljbe, mada ćete ga retko koristiti jer je prespor.

Čak ni veoma prosečan gameplay ne bi bio problem da Hubris konzistentno radi kako treba. Recimo, već na početku imate zadatak da sagradite mostić između dva zida, koristeći pipak lignje koju ste ucmekali. Igra vam kaže da jedan kraj zakačite za zid, a drugi bacite preko, ali vam nije predočeno kako da to uradite. Ispostavilo se da treba pogoditi neki nevidljivi okvir i igra će sama da razvuče pipak. Pentranje je isto problematično. Nemali broj puta nam se desilo da lik pokupi predmet iz inventara umesto da se uhvati za liticu i tako propadnemo u ponor dok ispred sebe gledamo mineral koji je stajao u rancu. Uopšteno, pipavost ove igre je jeziva i veoma često dovodi do pogibije, naročito prilikom platformisanja. Tu je i izuzetno tupav AI protivnika, koji se zaglavljuje na sve strane (ili uopšte ne reaguje), slabo objašnjenje mehanizma igre, kao i propadanje kroz geometriju u retkim slučajevima. Do nedavnog patcha niste mogli ni da ručno menjate okvir na oružju!

Hubris nije totalna katastrofa, ali nije ni megafantastični blokbaster kakvim ga opisuju na netu. Pre bismo rekli da je šokantno, gotovo agresivno prosečna igra, koja kao da planski ne želi da se izdigne iznad nivoa mediokriteta, ničim, sem vizuelnom komponentom. Takvih VR igara ima na tone i čak iako traju samo nekih sedam sati, uglavnom su čisto gubljenje vremena. Situaciju možda popravi najavljeni ogromni patch koji će, pazite sad, da kompletno „sredi” glasovnu glumu, AI rutinu i potpuno rebalansira brojne elemente igre. Lakše je naći neku drugu igru, makar je izbor VR šutera velik. A ako vam se gledaju lepi pejzaži, idite u galeriju. Jeftinije je.