Marko VASILJEVIĆ

1. jul 2023.

Da li se sećate doba kada neke igre nismo mogli da kupimo? Ne zbog neke oskudice, nego bukvalno nisu bile na prodaju, pošto su se igrale na arkadnim aparatima. Svako ko je kročio u jednu „buvaru”, još uvek u podsvesti čuva lepljivi vonj protkan notama jeftinog duvana i gaziranog pića prosutog po podu. Ako i dalje smatrate da su battle passovi krađa, a da je žeton za pet minuta slatkog greha okej, onda imamo nešto za vas.

Bleak Sword je prvobitno nastao sa idejom da vlasnicima Appleovih proizvoda ponudi davno zaboravljeni ugođaj igranja na CRT ekranima. Upečatljiva estetika u je prvom planu, mehanika solidno „radi posao”, a priča postoji u tragovima. Sve to zajedno imalo je dovoljno smisla i uspeha da neko poželi da stvori port za PC i Switch, te smo dobili i DX verziju, unapređenu i proširenu, prilagođenu novim platformama.

Igra i dalje zaista izgleda prelepo (statične slike ne mogu da dočaraju čitav ugođaj tokom akcije). BS DX ima u rukavu nekoliko vizuelnih trikova kao što su glow efekat, camera focus blur i noise filter koji vas prosto čikaju da preturite po tavanu i aktivirate davno zaboravljeni Sony Trinitron. Osim toga, sve je izuzetno lepo animirano i uvezano sa zvučnim efektima, tako da je umetnički pravac ispoštovan na najbolji mogući način. Dizajnerske ideje nisu zaboravile ni menije, međuscene i ostale elemente, te je u pitanju pravi mali kolačić sreće.

Nažalost, PC publika koja pre kolačića želi i dobar roštilj, predjelo i pivo, ostaće donekle razočarana što na astalu ima tek koliko za zub, nikako i za dobar, sočan „žvać”. Glavni lik je nekakav vitez, koji mora da se izbori kroz poglavlja i nivoe, sečom raznoraznih neprijatelja, od šišmiša, do ozbiljnih grdosija. Iako neprijatelja ne manjka, na svakom „nivou” bude ih od par do najviše desetak. Sami nivoi su diorame, isečci iz nečega što bi bilo lepo da je čitav veliki nivo i na „tabli” relativno skromnih dimenzija trčkarate tamo-vamo, na jednom istom ekranu. Poglavlja su tematski odvojena, pa, tako, imate po deset nivoa močvare, ledenih predela, sela, tamnica... Finale svakog nivoa je, naravno, obračun sa bossom koji može, a i ne mora, biti neki veći izazov.

Najizazovnija stvar u igri je to što od početka do kraja imate jedan mač i jedan štit. Osim dva tastera za njih, imaćete još jedan za eskivažu (dodge) i jedan za skok (ukoliko jašete konja na nivoima gde je to zamišljeno). I, to je to. Svi neprijatelji imaju svoje obrasce ponašanja i to je interesantno kada ih ugledate po prvi put, ali svaki se može rešiti udarcem mača, blokiranjem štitom ili tumbanjem okolo. Naravno, postoji i stamina, pa nije moguće „spamovanje”. Svako poglavlje donosi poneku foricu koja ga razlikuje od prethodnog, ali suštinski, kada vidite prvi nivo u poglavlju, manje-više ste videli i poslednji. Postoje i dva slota za stvari koje random nalazite usput (ogrlice, prstenje i slično), a koje možete nositi zarad pasivnih bonusa ili konzumirati za permanentni ili privremeni boost. Ukoliko vas ubiju, ostajete bez iskustva, ali i tih drangulija.

Šansu da povratite sve izgubljeno imate ukoliko pređete isti nivo odmah nakon prve pogibije. Time je neosporna težina igre malo ublažena. Neprijatelji su nezgodni, čak i oni najslabiji i nema bezglavog jurcanja. Međutim, u slučaju pogibije, imate mogućnost da isprobate isti nivo sa full zdravljem i već poznatim protivnicima i morate da se potrudite da i taj prolaz potpuno uprskate. Ako se to ipak desi, tehnički, ne gubite nivoe iskustva koje ste napabirčili pre poraza. Ako baš naiđete na tvrd orah, vratite se na starije nivoe, nagrindate XP, pojačate HP, odbranu i napad, vratite se na akrepa koji vam se kezio pre 15 minuta i opštite mu sa matičnom pločom.

Bleak Sword DX je lep, izazovan i interesantan ukoliko ga konzumirate u kraćim sesijama i dok ga ne obrnete jednom. Nakon toga, male su šanse da će vas privući na još koji sat igranja. E, sad, da je u kabinetu od iverice i da ima žetonjerku, verujem da bi nam svima pojeo i daleko više. Eto ideje!