Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jul 2023.

Tokom poslednih decenija, stvorio sam uslovni refleks potezanja revolvera svaki put kada neki studio obznani da se bacio na razvoj igre inspirisane filmom „Aliens” Džemsa Kamerona. Bolje da vas ubijem ja, brzo i bezbolno, nego da svi zajedno umremo od krindža kada se vaša igra pojavi, zar ne? Još od drevnog Aliens: The Computer Game (1986.) za Commodore 64, prve igre zasnovane na motivima slavnog filma, svedok sam groznih i neuspelih adaptacija najboljeg SF horrora u istoriji sedme umetnosti. Alien: Isolation donedavno je bio jedini suvisli izuzetak u tom crnom trendu, mada kao delimično pozitivan primer mogu da istaknem i Aliens: Fireteam Elite. Crossover igre sa Alienima i Predatorom, zbog ideološke nečistoće, ne ubrajam u takmičare.

Evo još jednog izuzetka. Tindalos Interactive, francuski developer odgovoran za oba nastavka Battlefleet Gothic: Armada, kreirao je iznenađujuće dobru i atmosferičnu obradu Xenomorph motiva. Aliens: Dark Descent sam imao priliku da isprobam na prošlogodišnjem Gamescomu i već tada sam naslutio da će da valja. Taktička kontrola kolonijalnih marinaca u maniru real-time XCOM-a, kao osnova igre, nešto je što iz nepoznatih razloga do sada nije pokušano. Iako igra pravi kompromise sa sistemom kontrola, verovatno zbog publike na konzolama, te minuse tehničke prirode kompenzuje fenomenalnom atmosferom i produkcijom koja je fantastično dosledna filmovima. Svaka tekstura, zvuk, pozadinska muzika, svaki 3D model, retro-futuristički interfejs Weyland-Yutani kompjutera i kloparanje njihovih HDD-a su superautentični.

U pokušaju da vam se dopadne i da vam ukaže na to koliko je kul i verodostojan, Aliens: Dark Descent donekle i preteruje. U prvih sat vremena igre, izdeklamovaće vam bar dvadeset čuvenih fraza iz drugog filma, od „how could they cut the power? They are animals!”, preko „A day in the Marine Corps is like a day on the farm” do, naravno, „Game over, man”. Niko, na sreću, nije bezglavo trčao i dozivao Wierzbowskog... Alien: Isolation je pokušao i uspeo da definiše sopstveni izraz, da „nađe svoj glas”, ako više volite tu holivudsku frazu, dok je Dark Descent zadovoljan statusom obrade Aliensa. Ali, nema veze, tim statusom sam zadovoljan i ja. Uz rizik da zvučim kao frik, moram da izađem iz ormara i priznam da sam taj film gledao preko pedeset puta. Ucelo. Neko voli stopala, neko žvaće duvan, a Qzma se loži na „Aliens”.

Aliens: Dark Descent počinje dugim tutorijalom na svemirskoj stanici u orbiti planete Lethe, rudarsko-topioničarskog sveta van glavnih tokova civilizacije, gde upoznajemo administratorku Maeko Hayes, pomalo drvenu varijantu Jelene Riplić. Misteriozne osobe oslobađaju Xenomorpha iz hibernacionog sarkofaga, koji, potom, pravi neviđen zulum na stanici. U pokušaju da zaustavi transporter koji beži sa ostatkom Xenosa, Maeko aktivira protokol „Kerber”, korporacijski containment mehanizam koji balističkim raketama uništava sve brodove u blizini. Vojni transporter Otago takođe biva pogođen, ali nekako uspeva da se prizemlji u jednom komadu. Maeko i marinci koji su je evakuisali iz infestirane stanice totalno su odsečeni od sveta - niti mogu da polete, niti bi smeli čak i da mogu, zbog Kerbera koji još uvek prži u orbiti, niti imaju vezu sa komandom. Turnz aut, Xenomorph koji je izazvao džumbus u orbiti vuče poreklo sa površine planete. U maloj kolonijalnoj naseobini, koja liči na Hadley’s Hope, niko ne podiže slušalicu, te će Maeko i ekipa marinaca, na čelu sa narednikom Jonasom Harperom, kockastim ekvivalentom desetara Hicksa, morati lično da izvidi situaciju.

Kampanja igre, kao i osnovni elementi interfejsa, sugerišu da među developerima ima velikih fanova XCOM-a. Doduše, između Dark Descenta i oba nastavka ovog legendarnog simulatora planetarne odbrane postoje krupne razlike. Aliens: Dark Descent je linearna igra, čije ogromne misije, doduše, možete igrati etapno, odnosno, evakuisati ekipu kad zagusti i posle nastaviti tamo gde ste stali. Svaka lokacija u igri podrazumeva jednu „veliku” misiju sa mnoštvom zadataka, koje ponekad možete obavljati proizvoljnim redosledom. Na primer, potraga za civilima je sekundarni zadatak u svakoj misiji - svaka evakuisana osoba vam podiže brojno stanje marinaca, inženjera ili lekara na Otagou, od čega zavisi kampanjska logistika. O tome ću malo kasnije.

Zavlačenje u svaki kutak napuštene kolonije ili neke od industrijskih instalacija, slušanje upečatljivog pingovanja detektora pokreta dok vaše marince polako hvata nervoza, prvoklasno je dočarano. Vašim borbenim odeljenjem komandujete ucelo, odnosno, ne zadajete naređenja pojedinačnim vojnicima. Svaki put kada izdate neko naređenje, iz grupe će se izdvojiti marinac koji ispunjava kriterijume i izvršiti ga. Na primer, „bajpasovanje” enkriptovanih vrata će pokušati samo operativac kome ste tokom levelovanja otključali talenat za hakovanje; takođe, vatru iz bacača plamena otvaraće samo marinac koji ga ima u inventaru, itd. Neke od borbenih akcija, poput postavljanja mina ili aktiviranja sačmare u bliskoj borbi zahtevaju komandne poene, koji se automatski obnavljaju ako ih neko vreme ne arčite.

Pored zdravlja i oklopa, koji strada pri prvom bliskom kontaktu, najvažniji borbeni faktor vaših vojnika je stres. On raste nakon svakog fajta, a kada dostigne određeni prag, vojnik će dobiti debuff koji će ga pratiti do kraja misije, a verovatno i traumu koju će morati da sanira u psihijatrijskom odeljenju ambulante na Otagou. Kolonijalni marinci u igri su prilično labilni, jer pored rana i psihičkih trauma, u misijama akumuliraju i umor, što se manifestuje kao niz kumulativnih trauma (panika, pad preciznosti, itd.). Da ne biste napravili duševne bogalje, moraćete da ih rotirate u misijama i da pazite kako ih kombinujete u okviru odeljenja. Vojnika koji se plaši plamena (pyrophobe) nećete stavljati u ekipu koja kežualno koristi bacače plamena, ukoliko ne želite na nesrećnik doživi seriju nervnih slomova u misiji. Ovo je sve pomalo karikirano i prenaglašeno, jer je svaki marinac labilniji od pfc. Hudsona u najgorem izdanju.

Doduše, stvari sa kojima će se momci i devojke suočavati uopšte nisu naivne. Pored Xenomorpha, sukobljavaćete se sa kultistima i drugim ljudskim i sintetičkim protivnicima, ali jedino Aliensi imaju specifičnu mehaniku „lova”. Svaki put kada vas Xeno primeti i kidiše na vas, aktiviraće će alarm koji će privući i njegove drugare, sa kojima morate da se borite ili da pokušate da zavarate trag do isteka vremena. Ako preterate sa dizanjem uzbuna, počeće da se pojavljuju i elitni primerci, pa i masovni talasi koje nećete savladati ako u šteku nemate turele, mine i mnogo municije. Svaka eskalacija u igri dugoročno podiže nivo pretnje sa kojom se suočavate.

Za vaš uspeh u misijama bitni su i resursi, koje ćete sakupljati na terenu, kao i municija, pribor za prvu pomoć i turelni mitraljezi iz director’s cut verzije filma. Misije ćete gurati dok vam ne ponestane municije ili ljudstvo počne konstantno da kuka, kada se isplati evakuisati ih i fajt nastaviti sutradan, sa svežom ekipom. U ovom „taktičkom” otezanju ne smete da preterate, jer svaki dan donosi jedan dodatni podeok na meraču globalne opasnosti od Xenomorpha, tako da je kompletna single-player kampanja jedna velika meta-trka sa vremenom. Obično ne volim igre sa satom koji otkucava, ali ovde je logično i smisleno implementiran.

Između misija, bavićete se personalom i materijalom. Određivaćete ko će da ide na trening, a ko na lečenje, ko je zaslužio unapređenje, a ko razgovor sa psihijatrom. Kod mehaničara ćete investirati materijal u otključavanje novog oružja i opreme, koje ćete potom dodeljivati marincima, u zavisnosti od klase. Primera radi, samo gunner može da koristi smart-gun kao primarno oružje, a samo izviđač snajpersku pušku. U misijama ćete prikupljati uzorke bio-mase Xenomorpha, koji u laboratoriji otključavaju neke kombo tehnologije, poput hitinskog oklopa. Kompletna logistička ravan igre liči na vrlo pojednostavljeni XCOM, sa napretkom koji je, kao i same misije, linearan.

Aliens: Dark Descent je igra u kojoj se teskobna atmosfera i suspens cede sa zidova poput bala iz gubice Xenomorph kraljice. Iako je igra pomalo previše linearna za moj ukus, mehanički i konceptualno je postojana kao vrednost akcija kompanije Weyland-Yutani.