Vladimir PISODOROV

1. jun 2023.

Navodno, korisnici Windowsa zbog jedne stvari jako su ljubomorni na one koji „voze” Linux. U pitanju je podrška za instalaciju softvera preko famoznog Package Managera. Osim što nudi mogućnost „povlačenja” i postavljanja u rad iz terminala, uz njihovu pomoć (da, postoji mogućnost i da birate koji ćete da koristite) lako dolazite do, maltene, kompletne game dostupnih programskih alatki. Pritom, ne morate da lutate bespućima interneta, dozvoljeno je da se proces automatizuje i još mnogo toga.

Dakle, znamo da zvuči neverovatno, ali i korisnici Prozora poželeli su da imaju nešto slično, a Microsoft im je tako nešto i omogućio. Nakon bitisanja u Insider Preview fazi, pre izvesnog vremena, javnosti je postao dostupan zvanični Package Manager, široj publici poznat i kao Winget. U pitanju je alatka koju ćete koristiti iz PowerShella (uz privilegije administratora), a koja će vam omogućiti da instalaciju softvera gledate iz potpuno drugog ugla. Zapravo, ne samo što ćete dobiti alternativni način za postavljanje programa u rad, već će tu biti i mogućnost nadogradnje instaliranog sadržaja, automatizacije posla, pa čak i funkcionasanje u „tihom” režimu rada. No, da mi krenemo od osnovnih stvari...

Windows Package Manager možete da koristite pod Windowsom 10 i 11, s tim da je neophodno da verzija Desetke bude minimalno ona sa sufiksom 1809 u oznaci. Kao što smo rekli, pozivanje i manipulacija resursima obavlja se iz PowerShella, do kog možete da stignete i tako što ćete u sistemskom polju Search upisati PowerShell, a potom sa desnog dela radne forme odabrati funkciju Run as Administrator. Nakon što upišete winget i pritisnete taster ‘Enter’, na ekranu će se pojaviti informacije o tome o kojoj se verziji Windows Package Managera radi, ali i to koji komandni „prekidači” mogu da se koriste. Naravno, nećemo ih obraditi sve, ali ćemo pokriti najvažnije stvari kako bismo vam pokazali šta je sve moguće uraditi.

Jedna od prvih stvari koja se instalira na sveže postavljenom operativnom sistemu je internet browser. Pretpostavićemo da ne želite da koristite ugrađeni Edge, pa čak ni kao uzletnu pistu za stizanje do omiljenog vam rešenja za surfovanje. Isto tako, impliciramo da vam je pri srcu Opera i da baš ovaj, nekad mnogima omiljeni, internet browser želite da koristite kao podrazumevani. U PowerShellu upišite winget search Opera i pritisnite taster ‘Enter’, da bi se na ekranu pojavile informacije o ovom parčetu programskog kôda, ali i ostalim dostupnim programskim alatkama koje u svom nazivu sadrže naznačenu ključnu reč. Na raspolaganju je tabela u kojoj se nalazi pet kolona, a pored naziva bitna je Id oznaka, ali i verzija koja je dostupna u repozitorijumu. Ukoliko od ranije već imate instaliran program za kojim ste se dali u potragu i taj podatak biće dostupan na ekranu. Konačno, iz kolone Source dolazi se do podataka o tome odakle će se obaviti povlačenje podataka, a to sem GitHub baze (označene sa winget u tabeli), može da bude i Microsoft Store (označen sa msstore).

Pre nego što posegnete za instalacijom, možete da zatražite nešto više informacija o paketu od interesa. U tom slučaju, koristi se komandni „prekidač” show, koji dodajete iza komande winget, a koji prati pomenuta Id oznaka paketa iz tabele. U ovom slučaju, kompletna komanda glasi winget show Opera.Opera. Kao što ćete videti, na raspolaganju je priličan broj korisnih informacija: od trenutno aktuelne verzije, preko zvanične veb-prezentacije, pa sve do kratkog tekstualnog opisa. Ako ste potvrdili da se radi o paketu koji vam je potreban, možete da pređete na instalaciju, što se obavlja korišćenjem „prekidača”, logično, install. Ostajemo kod Opere, što znači da je pre pritiska na taster ‘Enter’ potrebno upisati winget install Opera.Opera. Nakon preuzimanja instalacione datoteke, automatski će biti pokrenut proces postavljanja u rad - i to je to! Deinstalacija paketa obavlja se na podjednako jednostavan način, s tim da se umesto „prekidača” install koristi komplement uninstall. U našem primeru, komanda glasi winget uninstall Opera.Opera. Pomenuli smo da Windows Package Manager može da se koristi i u „tihom” režimu rada, onom koji prilikom instalacije paketa neće tražiti interakciju s korisnikom. Ako vam je potrebno tako nešto, iza komande za instalaciju paketa upišite ---silent. Puna komanda za primer koji smo odabrali glasila bi winget install Opera.Opera --silent.

Nakon što na opisan način obavite instalaciju svih potrebnih programa, postavlja se pitanje da li postoji mogućnost njihovog „održavanja”. Ovde, pre svega, mislimo na njihovo updateovanje, ali i sticanje uvida u to šta je instalirano, a šta ne. Nakon što u PowerShellu upišete winget list i pritisnete taster ‘Enter’, na ekranu će se pojaviti spisak instaliranog softvera. Ovde neće biti izlistan samo softver koji ste instalirali putem Package Managera, već sve ono što se nalazi pod skutima sistema. Prateći informacije dostupne u koloni Source, možete da steknete uvid u to da li su određene alatke dostupne na ovaj način ili ne. Isto tako, upoređujući vrednosti kolona Version i Available dolazite do zaključka da li postoje nove verzije instaliranih programa, odnosno, da li je potrebno izvršiti update.

S obzirom na to da to nismo uradili već neko vreme, odlučili smo da updateujemo FastStoneov Image Viewer i na taj način ga „podignemo” sa verzije 7.4 na verziju 7.7. Id programa je FastStone.Viewer, što dalje znači da komanda glasi winget upgrade FastStone.Viewer. Nadogradnja ovog popularnog pregledača slika obavila se bez bilo kakve dodatne korespondencije, uz očuvanje svih definisanih podešavanja. Kad god je to moguće, updateovanje sadržaja obavlja se u „tihom” režimu rada i bez bilo kakve interakcije sa korisnikom i upravo je ovo jedna od najvećih prednosti Windows Package Managera. Međutim, automatizacija može da se podigne na još veći nivo, a da, pritom, nemate obavezu da skliznete ka vodama naprednih korisnika. Sigurno već pretpostavljate da je updateovanje sadržaja moguće obaviti i na „gomili” - sve što je instalirano, a postoji u repozitorijumu u vidu nadograđenih verzija, preko samo jedne komande možete da „dovučete” do lokala. To se postiže komandom winget upgrade --all.

Za trenutak ćemo se vratiti na početak priče i korišćenje „prekidača” search. Osim što njegovo korišćenje rezultuje izlistavanjem sadržaja na ekranu koji se poklapa sa unetom ključnom reči, postoji i dodatni perk. Recimo, ukoliko želite da instalirate Mozillin Firefox i pretragu ste obavili preko komande winget search Firefox, bićete prijatno iznenađeni informacijama koje će se pojaviti na ekranu. Zahvaljujući korišćenju tagova, osim Firefoxa biće vam predočeni i ostali internet browseri zasnovani na projektu kompanije Mozilla. Na primer, Pale Moon, LibreWolf i tako dalje. Ovo je još jedna od mogućnosti Windows Package Managera koja mu ide u prilog.

Iako je još uvek daleko od onog što nude njegovi parnjaci sa Linuxa, Windows Package Manager korisna je alatka koju treba da dodate u svoj arsenal. Kao što ste mogli da vidite, nije u pitanju ostvarenje koje je namenjeno isključivo naprednijim korisnicima, što se nekako po automatizmu podrazumeva kada je u celu priču upetljan PowerShell. Dobro će doći korisnicima koji više vole tastaturu od miša, ali i da poslove obavljaju brže nego što to standardi nalažu. Neverovatno je koliko se vremena štedi na ovaj način, naročito kada se sprovodi nadogradnja instaliranog softvera. Da ne pričamo o tome da ne morate da se vijate po online džungli, niti da brinete da li se preuzimanje obavlja sa sumnjivih izvora.

Rad u programu dodatno može da se usložni, pa, tako, korišćenjem sufiksa -s recimo, kog prati naziv repozitorijuma, možete da tražite da vam budu prezentovani samo podaci sa određenog izvora. Na primer, ukoliko hoćete da vidite koje verzije VLC media playera postoje na wingetu, potrebno je da upišete winget search VideoLan.VLC -s winget. Ukoliko imate problema sa updateovanjem nekog programa, možete da „naredite” da se akcija obavi po svaku cenu. Tada je na kraju komande potrebno dodati „prekidač” --force. Dalje, ukoliko pretragu želite da obavite, na primer, po tagovima, u komandu treba da dodate --tag; kada je u pitanju Id - „prekidač” je --id; u slučaju naziva, upisujete --name i tako dalje. Mogućnosti su baš velike, pa vam ne preostaje ništa drugo nego da eksperimentišete i bistrite dostupnu dokumentaciju koje ne manjka.