Ana KRSTIĆ

1. mart 2023.

Ljubitelji studija Obsidian, majstora naracije i kvalitetnog role-playa, sa nestrpljenjem su očekivali Pentiment, naslov koji je obećavao nešto novo i drugačije od ranijih delaovog kalifornijskog studija. Igra koja je najavljena kao RPG, sa akcentom na narativ pre nego na role-play elemente, na scenu je došla tokom novembra prošle godine, naizgled, bogobojažljivo i na mala vrata, ali je već u prvih par dana pokupila odlične kritike malobrojne, ali veoma probirljive publike.

Iako ćete po netu naletati na svakakve komentare, bilo kakav pokušaj kategorizacije ovog naslova je iluzoran. U Pentimentu svako dobija ono što traži. Ljubitelji avantura dobiće point&click ostvarenje bez inventara. Oni koji su očekivali punokrvni RPG, dobiće role-play u fragmentima, a ni uživaoci sve rasprostranjenijih walking simulatora neće ostati kratkih rukava. Zanimljivo bi bilo pokrenuti diskusiju na temu kako na kraju ova igra nije pokupila nijednu nagradu, niti nominaciju na mnogobrojnim eventima i listama za 2022. godinu, kada će mnogi vapiti da joj prišiju GotY etiketu, ali tome ovde nije ni vreme ni mesto. Kako se o ukusima ne raspravlja, tako ni ova recenzija neće biti klasičan opis, već manje-više subjektivan stav autora čiju preporuku svakako imate. Ipak, ako ste upoznati sa ranijim radovima Džoša Sojera (Josha Sawyer), kao što su NWN, Fallout: New Vegas ili Pillars of Eternity, možda ta preporuka nije ni bila potrebna.

Pentiment prati priču stanovitog Andreasa Malera, od njegovih mladalačkih dana i umetničkih aspiracija koji ga u ranoj dobi, na pragu 16. veka, dovode u Tassing, fiktivni gradić na obroncima bavarskih Alpa. Andreas počinje rad na ilustrovanju i oživljavanju crkvenih spisa u skriptorijumu opatije Kiersau, smeštenoj na desetak minuta hoda od Tassinga. Komplikacije počinju veoma brzo nakon pokretanja igre, kada izvesni baron Rotvogel, inače, dugogodišnji finansijer i sponzor opatije, dođe u grad da proveri kako napreduje manuskript koji je naručio. Nakon što baron, vidno nezadovoljan napretkom na rukopisu koji je on sponzorisao i nakon žučne rasprave sa opatom napušta večeru, jedan od starijih ilustratora i Andreasov lični mentor sutradan, rano izjutra, nalazi Rotvogelovo beživotno telo. Sateran u ćošak, a ne želeći da stane na žulj svojim sponzorima i time ugrozi likvidnost cele opatije, opat brzopleto osuđuje starkelju za zločin. Uvidevši da u Tassingu mnogo toga nije kako treba i kolebljiv u sud opatov, Andreas odlučuje da pokuša da istera pravdu na svoj račun i bez ičije pomoći.

Pentiment je, možda, najpreciznije okarakterisati kao briljantan interaktivni krimi-roman, ostvarenje koje svesrdno obgrljuje sve blagodeti interaktivnosti, stavljajući igrača pred stalne moralne dileme i trileme kroz više nego solidno razgranate i sadržajne dijaloge. Igra čiji je predložak lišen bilo kakvih woke banalnosti i koještarije i koja, ne trpeći bilo kakve kompromise, jasno igraču stavlja do znanja da u njoj (kao i u životu) ne postoje univerzalno dobre ili loše odluke, ali koja debelom, masnom crtom podvlači da svaka od tih odluka, svakako, sa sobom nosi (ne)očekivane konsekvence. Priča igre ima svojevrsnu coming of age proznu strukturu i zahvata vremenski period od par desetina godina (spoileri!) dovodeći do kulminacije u svojoj finalnoj trećini, kada vas iz Andreasovih premešta u cipele mlade Magdalene, ćerke lokalnog štampara koja na očevom posmrtnom odru prima zaveštanje za završetak očevog magnum opusa, murala koji će oslikati prošlost bavarskog gradića Tassinga. Pronalaženje istine u gomili (ne)sačuvane građe opatijske biblioteke, koja je prošla kroz ogroman požar i kombinovanje tako dobijene građe sa usmenim predanjima starijih žitelja Tassinga, kao i oslanjanje na sopstveni avanturistički duh koji će je odvesti do ruina starorimske civilizacije koja je nekada obitavala na prostorima Tassinga, na genijalan način stavljaju igrača pred, naizgled, trivijalnu odluku, ali onu koja će imati dalekosežne posledice na kulturu i istoriju Tassinga.

Istinu govoreći, većina dijaloga i side questova u igri pravo su remek-delo. Karakterizacija u igri zaista je duboka i igra otvoreno koketira sa tradicionalno škakljivim, ali sveprisutnim temama, kao što su prevara, žrtva, homoseksualizam, vaspitanje dece, religija... Andreas će kroz čavrljanje sa lokalnim življem neretko bivati uvučen u splet vrlo kompleksnih porodičnih intriga, što će ga vrlo često dovoditi u situaciju gde će nekome morati da zaviri u krevet ili u tanjir (potonje i bukvalno, jer je obedovanje sa žiteljima Tassinga postavljeno kao svojevrsni time progress, tj. način na koji vas igra gura kroz dane do konačne tačke završetka na vremenskom tajmlajnu).

Konceptualno, igra dosta toga pozajmljuje od Disco Elysiuma i tu, pre svega, mislimo na sistem vremenske progresije koja vodi do njenog završetka. Neobavezno gossipovanje sa NPC-ima će u nekom trenutku neminovno dovesti do prompta koji od vas traži da odlučite da li želite da predstojeći deo dana provedete u druženju sa određenom individuom. Provodeći vreme sa Perom vas, logično, uskraćuje za mogućnost istovremenog druženja sa Mikom, tako da ostajete bez te strane priče. Na osnovu tako dobijenih (polu)informacija gradićete svoj slučaj. Ovo, naizgled, igri daje veoma veliku replay vrednost, što odgovara istini. Međutim, nakon par runova kroz igru (ugrubo je potrebno nekih dvadesetak sati da je završite), dolazite do vrlo neprijatnog zaključka da je endgame uvek isti, bez razlike kakav ste put odabrali da pratite kroz igru. Možda su nam očekivanja bila previsoka i možda je pokuda nepravedna, ali uzevši u obzir sve što igra pruža, visoka očekivanja po pitanju raznovrsnosti endgamea nameću se sama po sebi. Ništa od toga.

Ironično, kada se u obzir uzme poreklo igre, pokušaj da se ona smesti u bilo kakve RPG okvire nema smisla. RPG aspekt igre se svodi na puko profilisanje backgrounda glavnog protagoniste, što utiče na dobijanje traitova koji, u kasnijim fazama igre, otvaraju ili zatvaraju određena grananja u pojedinim dijalozima. Ako se već povlači paralela sa pomenutim Disco Elysiumom, sistem perkova i skill poena koje ste mogli da dodeljujete Hariju i koji su aktivno profilisali njegovu podsvest i samim tim mogućnost i sposobnost dedukcije i koja je određivala alignment u dijalozima, daleko je bolje implemetirano rešenje od onoga u Pentimentu. Zapravo, u Pentimentu ne postoji nikakvo levelovanje lika na osnovu sakupljenog iskustva ili koječega - igra se svodi na puko tumaranje Tassingom i konverzacije sa lokalcima, uz minimalnu interakciju sa određenim interesnim tačkama na mapi. Nastavivši poređenje Pentimenta i Disco Elysiuma (koje se prirodno nameće), pozvaćemo se na subjektivnost pomenutu na početku teksta i zaključiti da srednjovekovni Tassing nekome može da deluje prilično sterilno, pogotovo ako niste ljubitelj tog perioda.

Konačno, stvar koja ne može, a da ne promakne ljubiteljima pisane reči jeste činjenica da je predložak igre u velikoj meri inspirisan jednim od klasika svetske književnosti, romanom „Ime ruže”, Umberta Eka. I dok je više nego OK pronaći inspiraciju u jednom takvom delu, pod uslovom da ste knjigu već pročitali, kroz igru ćete nailaziti na delove čije „pozajmljivanje” iz knjige se previše približava plagiranju. Iako se nakon bitnog milestonea igra i knjiga u znatnoj meri razilaze, veoma je tanka nit između omaža i rip-offa, pa ne bi bilo čudno da neko okarakteriše Pentiment kao puku kopiju Ekovog dela.

Vizuelno, igra ima šta da ponudi i 2D iscrtani krajolici su u potpunosti u skladu sa epohom u kojoj je priča igre smeštena. Audio-komponenta iznenađujuće je isprazna i neubedljiva, što je čudno, uzevši u obzir prethodna Obsidianova ostvarenja. Pritom, voiceovera u igri nema. To je možda i očekivano, uzevši u obzir količinu teksta koji je provučen kroz igru, ali to u kombinaciji sa nedostatkom background numera koje bi vas pratile kroz igru umnogome remeti celokupan vajb. Ulje na vatru doliva i činjenica da su svi dijalozi propraćeni zvukom škrabanja penkala po papiru, koji je prisutan dok se dijalozi ispisuju po ekranu. I dok su ovim potezom developeri zasigurno hteli da igri utisnu još jedan pečat autentičnosti epohe koju dočarava, nema zbora da će sveprisutnost ovog white noisea mnoge igrače nervirati, a ne smirivati.

Na kraju, da li je Pentiment igra koju treba probati? Da! Zapravo, otići ćemo korak dalje, tvrdeći da je Pentiment obavezna lektira za svakog ko drži do svog „igračkog ja” i svoje gaming higijene. Igra, možda, nije jedinstvena, ali impresivna jeste.