Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. mart 2023.

Iz davnih vremena, kada su muškarci bili muškarci, žene bile žene, a horor pucačine bile single-player i zabavne, ostaje sećanje na znojave dlanove i neprospavane noći zbog igara kao što su bile su Painkiller, Serious Sam, Necrovision i, naravno, Doom. Koliko god da se željno neka slična igra iščekivala, ne bi li pobudila slična osećanja i količinu adrenalina, njeno kušanje gotovo redovno je bilo ćorak. Verovatno smo i pomalo evoluirali i oguglali (videli i probali sve i svašta) u odnosu na vremena prvih računarsko-igračkih ljubavi, ali, sto mu gromova, gde su danas igre koje izuvaju iz cipela. Razvojnih timova ima kao pečuraka posle kiše i stalno niču novi, pa čak i dobre ideje mogu da se nađu, ali iz nekog razloga, kvalitetna realizacija tih dobrih ideja teško se pronalazi. Autorka ovih redova možda preteruje, ali lični utisak je da se ovih dana pretežno štancuje đubre. Okej, i smeće može da se nekako preradi, ali to, ipak, ne menja činjenicu da mu je mesto na deponiji.

Perish, iz razvojnog studija ITEM42 još je jedan ćorak od igre. Nije sve pošlo naopako, ali ova multiplayer pucačina ne uspeva da napusti okvire proseka. Ideja je solidna, iako ne preterano originalna, ali je problem u izvedbi koja je uspela da upropasti doživljaj igrivosti.

Ovo je multiplayer, rougelike, horor pucačina za jednog do četiri igrača u kojoj se probijate kroz „čistilište”, upokojavajući, toplim i hladnim oružjem, horde neumrlih do konačne borbe sa megabosovima. Ta jedna rečenica, otprilike, sažima sve što Perish nudi. Istovremeno, isto to nudi još mnogo naslova i sigurno možete da ih nabrojite pet ili deset. Perish ima određenu dozu stila, jer dvorane, tamnice i eksterijeri kroz koje se krećete, znaju povremeno da zablistaju, ali posle par sekundi kapirate da ste sve to već negde videli. Igra ima sasvim pristojan tutorijal koji vas uči osnovama, ali sem levog tastera ’Shift’ koji vas teleportuje nekoliko metara u pravcu kretanja, sve ostalo ste, takođe, već videli. Epski bossovi na kraju nivoa zaista izgledaju odlično, ali je tenk iz L4D za njih Godzila.

Neko će reći da je Perish teška pucačina, ali to što se posle svake pogibije resetujete na početku nivoa, birate novo oružje i krećete ispočetka, samo je frustrirajuće. Odatle rougelike. Broj i raznovrsnost protivnika prilično je ograničen. Ima poneke spodobe koja zaslužuje vašu pažnju, ali, realno, prvi delovi Serious Sama bili su vrhunski maštoviti. Ovo je, onako, meh... Zanimljivo nam je bilo random prostorno pojavljivanje protivnika koje doprinosi horor atmosferi, jer taman nasekirate dva zombija ispred sebe, a na levo uvo čujete groar i osetite koplje ispod plećke.

Od oružja imate: mačeve, sekire, koplja, ali i pištolje, sačmare, lasere. Protivnike možete da šutnete i nabodete na šiljke koji vire iz zidova. Određeni neprijatelji osetljiviji su na specifičan tip oružja.

Grafički, Perish podseća na Painkillera, ali je mnogo šarenija i ispeglanija, što je pohvalno. Ipak, ta lepota ima svoju cenu u hardverskoj zahtevnosti, koja nije niska, a igra zna da „štucne” i na sasvim solidnoj mašini. Pretpostavljamo da će optimizacija biti ispeglana vremenom. Zvuk je korektan, ali i on doprinosi sveukupnom osećaju prosečnosti.

U igri nismo naleteli na ozbiljnije bagove, mada mnogi korisnici prijavljuju povremena zaglavljivanja u enterijeru, što je, budimo realni, dealbreaker za igru koja pretenduje da bude solidno posećeni multiplayer. Ipak, čak i ti bagovi, koji će verovatno ubrzo biti ispeglani, ne predstavljaju glavni problem igre. Glavni problem je potpuni osećaj prosečnosti. Realno, mišljenja smo da igri možete da date šansu ako imate dvadesetak evra za bacanje. Mada, za taj novac sasvim sigurno možete da nađete nešto bolje u horor FPS MP niši. Posebno računajte na to da verovatno nismo jedini koji su osetili prosečnost, tako da procenjujemo da će se ionako nevelika igračka baza vrlo brzo smanjiti. Da smo na Perish naleteli pre deset do petnaest godina, verovatno bismo bili oduvani genijalnošću i originalnošću; ovako smo razočarani prosečnošću.