Vladimir TRAJKOVIĆ

1. novembar 2022.

Odavno u hardverskom svetu situacija nije bila ovako zanimljiva. Do sada je AMD silovito napadao, a Intel se grčevito branio već koju godinu unazad. Sada, došli smo do toga se borba za dominaciju na tržištu bespoštedno vodi na svim frontovima. Svaki delić performansi koje Core i Ryzen procesori mogu da pruže postao je, čini se, važniji nego ikada, bez obzira na vrstu zadatka koji se pred njih postavlja. U ovakvoj situaciji, došli smo do svojevrsnog paradoksa, gde su se uloge i pristup problematici promenili u tolikoj meri, da možemo da kažemo da su takmaci zamenili pozicije. Intel je uvideo da mu ne cvetaju ruže na polju složenih zadataka, gde svako jezgro procesora dolazi do izražaja, a, sa druge strane, AMD je sav svoj napor uložio u poboljšanje performansi na nivou pojedinačnog jezgra i optimizacije koja doprinosi ubrzanju u takvoj vrsti zadataka, odnosno, najviše u igrama. Tako, došli smo do toga da su Intelovi modeli sada procesori sa većim brojem fizičkih jezgara u odnosu na AMD-ove pulene, te zaista blistaju u multithreaded zadacima, dok Ryzeni, koji su do sada dominirali u tim zadacima, izgledaju kao da im je fokus usmeren na ostvarivanje ubedljive pobede u svetu igara. Koliko je ko uspeo u svojim namerama, pokušaćemo da otkrijemo tokom ovog, ali i testova tokom narednih meseci, pošto je borba tek započela.

Intel Raptor Lake

Posle pauze u „zvučnim” nazivima koju je donela prethodna generacija procesora, Alder Lake, Intel ponovo agresivnim brendiranjem nastoji da svoj proizvod učini primamljivijim kupcima. Otud je trinaesta generacija Core procesora nazvana Grabiljivicom. Naravno, od samog naziva ne zavisi ništa, već od arhitekture na kojoj su oni zasnovani, a ona i nije toliko različita od prethodne.

Alder Lake je, po prvi put, iskoristio takvu konstrukciju procesora koji više nisu sačinjeni od identičnih jezgara, već su ona podeljena u dve klase - P(erformance) i E(conomy) jezgra, koja su se po svojim karakteristikama poprilično razlikovala. Ovakav hibridni pristup konstrukciji procesora svakako ima određenih prednosti, jer najbrža jezgra sa radnim taktom od preko pet gigaherca nisu potrebna za baš svaki zadatak, naročito ne neki koji se izvršava u pozadini. Intelova zamisao je da se upravo ekonomična jezgra koriste za manje zahtevne i zadatke koji se izvršavaju u pozadini, dok P jezgra po potrebi rade „punom parom”. Od čega će zavisiti kojim jezgrima će konkretan zadatak biti dodeljen, zavisi od „odluke” Thread Directora. Ovaj sistem nastoji da proceni važnost i zahtevnost konkretnog zadatka, te da na osnovu toga odluči na kojim jezgrima će se on izvršiti. Teoretski, mogao bi da se uporedi sa zadatkom branch predictora, koji je sastavni deo svakog savremenog procesora. U ovom slučaju, on se prilikom procene u znatno većoj meri oslanja i na sam operativni sistem, tako da je dobra podrška neophodna da bi sve funkcionisalo kako treba. Windows 11 je razvijan sa time na umu, mada je i Desetka već dobila punu podršku i možemo da potvrdimo da u praksi dobro funkcioniše sa novim procesorima.

Raptor Lake po tom pitanju ne donosi ništa revolucionarno novo, već ovakav koncept dalje razvija i to, pre svega, kvantitativno, povećanjem broja jezgara, kao i povećanjem keš memorije kojom ona raspolažu. Tako, sada jezgra sa oznakom P dostižu još viši radni takt, a svako od njih raspolaže sa dva megabajta sopstvenog L2 keša, u odnosu na 1,25 megabajta, koliko je bilo dodeljeno onima kod Alder Lake modela. Sličan model primenjen je i kod E jezgara, koja su kod prethodne generacije raspolagala sa dva megabajta L2 keša na nivou klastera od četiri jezgra, dok je sada taj kapacitet dupliran, a L3 keš je ostao zajednički za obe vrste jezgara i pritom je i on dobio na kapacitetu.

Intelova odluka da ovako izdašno počasti procesore keš memorijom verovatno je rezultat koji je proizašao iz prakse, gde je u nekim situacijama disparitet među P i E jezgrima dolazio do izražaja i za posledicu imao velike latencije u radnim ciklusima procesora. Takođe, pojava AMD-ovog modela Ryzen 7 5800X3D (SK 7/2022, i.sk.rs/31278), koji je dobio čak 96 megabajta L3 keša, pokazala je da kapacitet ove vrste memorije u mnogim situacijama znatno utiče na performanse, naročito kod igara, tako da je to postao faktor koji više nije mogao da bude ignorisan. Zbog toga smatramo da je veliki kapacitet keš memorije, takođe, jedna od stavki koju je Intel usvojio po ugledu na AMD, što situaciju čini još zanimljivijom.

Ipak, još od prethodne generacije postavlja se pitanje zbog čega se uopšte Intel odlučio na ovakvo rešenje, jer bi uniformna konstrukcija, sa klasičnimjezgrima, svakako bila jednostavnija za proizvodnju, a, takođe, kompatibilnost sa određenim softverom nikada ne bi bila dovedena u pitanje, pošto još uvek postoji nemali broj primera kod kojih se softver ne snalazi baš najbolje sa dve vrste jezgara, pa, ponekad, potpuno ignoriše brža jezgra, a što krajnje negativno utiče na performanse. Dobar primer toga su starije verzije programa za testiranje performansi u 3D renderingu - Cinebench, gde je Raptor čak bio sporiji od nekoliko generacija starijeg Haswella, ali o tome više kasnije.

Verujemo da i dalje glavni razlog ovakvog pristupa leži u činjenici da Grabljivica radi na svom krajnjem maksimumu. Naime, Intel još uvek nije savladao neki savremeniji proizvodni proces od već godinama eksploatisanog 10-nanometarskog, pa uprkos tome što ga naziva Intel 7 i što ga je verovatno maksimalno usavršio, veličina tranzistora u Raptor Lake procesorima i dalje nije sišla ispod 10 nanometara, a što sa sobom nosi negativne konsekvence po pitanju zagrevanja i potrošnje.Svedoci smo da su procesori iz generacije u generaciju sve topliji i troše sve više energije. Ni novi Ryzeni ne blistaju po ovom pitanju, iako im je nominalna potrošnja za 20 vati niža. Raptor Lake ide korak dalje, pa umesto maksimalnih 241 vat, koliko je mogao da „povuče” Alder Lake, on tu lestvicu podiže na čak 253 vata! Naravno, retki su momenti kada će stvarno dostići maksimalnu potrošnju, ali ovo je, svakako, vrlo bitan faktor, jer će korisnici vrlo često, čak i uz AIO sisteme vodenog hlađenja, imati prilike da vide kako procesor obara radni takt, jer je jedno ili više jezgara dostiglo maksimalni temperaturni limit od 100 stepeni. Koliko god se Intel trudio da nas uveri da je to sasvim OK i da ne utiče negativno na radni vek procesora, neke pravilnosti iz oblasti elektronike ne mogu da se prenebregnu, a jedna od osnovnih se odnosi na radnu temperaturu tranzistora - što je ona viša, radni vek je kraći.

Koliko je ovo velik problem, najbolje govori činjenica da su svi, pa i najbolji vazdušni kuleri gotovo neupotrebljivi za rashlađivanje Raptora kada mu se „dâ na volju” da boostoje bez ograničenja. Situacije su od samog Intela verovatno svesniji proizvođači matičnih ploča, koji najavljuju metode za ograničenje zagrevanja procesora. AMD se odlučio za pristup kod kog se ograničava maksimalna potrošnja procesora na vrednosti koje su ispod deklarisanih i to naziva Eco režimom, a kod Intela će se primenjivati precizniji pristup - zadavanje gornje temperaturne granice koju jezgra smeju da dostignu, nakon čega će automatski doći do ograničenja visine radnog takta. Na taj način, korisnici neće morati da ulažu u skupa vodena hlađenja i petljaju se sa njihovom instalacijom, već će na uštrb dela performansi i dalje moći da koriste stare, dobre vazdušne kulere.

Međutim, za kojim god rešenjem da posegnu, bilo ozbiljnim vodenim hlađenjem ili postavljanjem konzervativnijih temperaturnih ograničenja, korisnici će svakako ostati uskraćeni za jednu stavku koja se sve do Alder Lake generacija smatrala vrlo bitnom Intelovom prednošću, a to je podrška za AVX-512 set instrukcija. Iako je sam Intel bio pionir na ovom polju i trudio se da na taj način obezbedi prednost za svoje procesore u određenim, vrlo zahtevnim zadacima, sada je svaka nada da će AVX-512 moći da se aktivira, makar samo po potrebi, nestala. Raptor Lake ne podržava, niti će eventualno u budućnosti, kroz nove verzije BIOS-a matičnih ploča, podržavati ovaj set instrukcija, pošto je hardverski isključen. Poznato je da je njihova upotreba jako zahtevna za procesor, što dovodi do dodatnog zagrevanja, a kako je Raptor Lake i ovako na granici pucanja po tom pitanju, za AVX-512, po svoj prilici, nije moglo da se iznađe adekvatno rešenje. To je još jedan paradoks u borbi između Intela i AMD-a, jer novi Ryzeni konačno podržavaju AVX-512, dok su novi Core procesori izgubili tu mogućnost. Kome je i koliko to bitan podatak, neka svako proceni u skladu sa svojim potrebama, ali je svakako bitno pomena.

Ono što će obradovati korisnike Alder Lake generacije koji već razmišljaju o apgrejdu, jeste podatak da i Raptor Lake modeli koriste isto LGA1700 procesorsko podnožje, te da su kompatibilni sa pločama koje raspolažu Z690 čipsetom, mada je i dalje nejasno da li će baš svaki model ploča sa slabijim verzijama čipseta očuvati tu kompatibilnost. U svakom slučaju, znajući Intelovu mračnu praksu, već će naredna generacija procesora dobiti novo podnožje i time eliminisati mogućnosti kasnije nadogradnje sistema. Verovatno zbog toga novi čipset Z790 i ne predstavlja neki naročito veliki korak u odnosu na Z690, koji je došao sa Alder Lake procesorima. Sav napredak svodi se na to što je osam PCI-E 3.0 linija kod Z690 „avanzovalo” u PCI-E 4.0 standard kod Z790. I, ako je to ikome važno, Z790 ne podržava Intel Optane tehnologiju, koja ionako nije zaživela u iole većoj meri i sada i zvanično biva napuštena. U svemu ostalom, pa i u performansama, oba čipseta su jednaka, tako da ko razmišlja o prelasku sa Aldera na Raptora, zaista ne mora da razmišlja i o promeni matične ploče.

Intel Core i7-13700K

Prvi predstavnik nove generacije sa kojim smo se pozabavili je zlatna sredina, model i7-13700K. Njegova konfiguracija obuhvata osam Performance i isto toliko Ekonomičnih jezgara. Dostupan je i Hyper Threading, ali samo za P jezgra, tako da je ukupan broj logičkih jezgara 24. Ko pažljivo prati tematiku, odmah će primetiti da je ovo identična konfiguracija kojom je raspolagao najjači model prethodne generacije i9-12900K. S tim što je ovoga puta radni takt dodatno podignut za koju stotinu megaherca, a tu je i već pomenuti skok u kapacitetu keš memorije. Grafički deo čipa ostao je identičan po svim parametrima, tako da tu vlada status quo.

Kada je o performansama reč, one su ispunile, makar Intelova, očekivanja. Core i7-13700K je u nekim od testova upadljivo brži od svog pandana, Ryzena 7700X, ali u nekima je i osetno sporiji, tako da sasvim čistog pobednika nemamo, iako će pristalice oba tabora, često s pravom, naći argumente da je baš njihov ljubimac bolji. Kako smo čitavu test-platformu dobili neposredno pred završetak ovomesečnog izdanja „Sveta kompjutera”, nismo imali vremena da joj se do detalja posvetimo i obavimo uporedno testiranje i u igrama, tako da ćemo se time više pozabaviti u budućnosti. Naročito nas zanima dokle se stiglo sa „peglanjem” nekompatibilnosti sa određenim softverom, prvenstveno igrama, koje u nekim slučajevima hibridnu strukturu ovih procesora ne prepoznaju kako bi trebalo, već se različite grupe jezgara „vide” kao odvojeni procesori.

Detalj koji nam je najviše pokvario utisak, a koji smo već pomenuli, svakako je preterano zagrevanje procesora, naročito kada se koristi mali broj jezgara, koja tada rade na najvišem mogućem taktu, pa zbog toga redovno „udaraju” u temperaturni limit od 100 stepeni. Ni AIO vodeno hlađenje sa 360 radijatorom tu nije mnogo pomoglo, tako da možemo da kažemo da je za procesor „zdravije” kada su sva jezgra opterećena, jer onda sva rade na, manje-više, istom radnom taktu, a koji je daleko od pojedinačnog maksimuma, što izjednačava temperature i svodi ih na, znatno prihvatljivijih, 80-ak stepeni. A sada malo i o ploči koja nam je omogućila da vidimo maksimume koje ovaj procesor dostiže.

Asus ROG Maximus Z790 Extreme

Zaljubljenicima u hardver je već iz naziva ploče jasno o kakvom se modelu radi. Pa, kako i dolikuje najboljem modelu Asusove elitne serije ROG(Republic of Gamers), tako je i Extreme sastavljen od komponenata vrhunskog kvaliteta. Izuzetno robusna naponska sekcija sastavljena je od čak 24 faze namenjene napajanju procesorskih jezgara, od kojih svaka izdržava struju jačine 105 ampera, što zbirno procesoru na raspolaganje stavlja čak 2520 ampera, a to je podatak koji je do sada nezabeležen među matičnim pločama. Zbog svoje robusnosti i masivnih hladnjaka koji je prekrivaju, temperatura koju dostiže je prilično skromna, što svakako povoljno utiče na njenu dugotrajnost koja se po specifikacijama meri hiljadama i hiljadama radnih časova.

Pohvale zaslužuje i hlađenje ostalih komponenata, poput čipseta i M.2 uređaja, a kada smo već kod njih, valja pomenuti da Extreme raspolaže vrlo izdašnom konfiguracijom M.2 slotova. Naime, od tri M.2 slota na samoj ploči, jedan podržava novi, PCI-E 5.0 x4 standard, dok su druga dva izvedena po PCI-E 4.0 x4 standardu. Pored njih, u slučaju potrebe, za instalaciju dodatnih M.2 uređaja moguće je upotrebiti već dobro poznati Asusov sistem DIMM2. Podsetimo, iako izgledom neodoljivo podseća na klasičan memorijski slot i fizički se nalazi u neposrednoj blizini DIMM slotova, ovo je, zapravo, jedinstveno izveden interfejs u koji je moguće smestiti adapter koji može da nosi jedan ili dva M.2 SSD uređaja, a podržan je PCI-E 4.0 x4 standard. Uz toliki broj tako brzih M.2 uređaja koje može da podrži, Maximus Extreme postavlja svojevrstan rekord.

Zvučni sistem koristi Realtekov čip ALC4082, kome je pridružen i ESS Sabre9218 Quad DAC, kao i Nichicon Fine Gold audio-kondenzatori. Uz podršku za 32-bitni zvuk i Hi-Fi sertifikat, teško da se od integrisane zvučne komponente može očekivati više. Isto važi i za mrežno rešenje, koje pored Intelovog 2,5G mrežnog čipa, koristi i Marvellov AQtion 10G mrežni kontroler, sposoban za brzine od 10 gigabita po sekundi, a ni bežični deo ne zaostaje, pa, tako, Intelov kontroler podržava WiFi-6E standard, kao i frekventni opseg od šest gigaherca, pored onih od 2,4 i pet gigaherca. I Bluetooth veza je „po poslednjoj modi” i izvedena uz podršku za 5.3 standard.

Opcije za povezivanje ventilatora i vodene pumpe zaista su obimne, pa je, tako, na raspolaganju osam PWM konektora, a ako to ne bude dovoljno, tu je i dodatni fan kontroler koji podržava još šest ventilatora i raspolaže sa isto toliko priključaka za LED asesoare. A kad smo već kod LED šarenila, pomenimo da je ono na ploči, po defaultu, izvedeno prilično diskretno i sa merom dobrog ukusa, ali su korisniku na raspolaganju (pored navedenih šest na dodatnom kontroleru) još četiri konektora za LED trake. Međutim, klasična LED rasveta pada u drugi plan pred Anime Matrix LED panelom, koji se nalazi iznad hladnjaka naponske sekcije, tik uz zadnji panel ploče. LE-diode u njemu organizovane su na takav način da ih je moguće podesiti tako da ispisuju tekst ili da prikazuju animacije. Naravno, sve to je kompatibilno sa Asusovim sistemom rasvete Aura iteško da postoji ploča sa više mogućnosti šarene rasvete.

Na funkcionisanje nemamo baš nikakvih zamerki, niti je moguće da Asus kod svog najboljeg modela dozvoli i najmanji glitch, tako da se ploča pokazala izuzetno stabilnom i bez problema je uspevala da izvuče maksimum iz procesora, ali i memorije, jer je automatski overklok odlično funkcionisao i uspevao da parametre određene XMP profilom dodatno „zategne” i izvuče i poslednji megaherc iz memorijskih čipova.

Inače, hardverska overklok sekcija sasvim je pristojna, što je retkost kod današnjih ploča. Tako, pored uvek rado viđenog tastera za uključivanje, tu je i višenamenski taster ’Flex’, čiju je funkciju moguće promeniti po želji. Po defaultu, on funkcioniše kao taster ’Reset’, ali mu je moguće dodeliti i neku drugu ulogu, u skladu sa ličnim prohtevima korisnika. Ovi tasteri smešteni su uz gornju desnu ivicu ploče, na poklopcu koji krije i ATX konektor za napajanje ploče, a koji je postavljen pod uglom od 90 stepeni, radi lakše organizacije i skrivanja kablova unutar kućišta. Tu je i LED displej koji uz pomoć alfanumeričkih kôdova pruža uvid u trenutnu aktivnost ploče tokom podizanja sistema, kao i LED indikatori koji signaliziraju ukoliko se javi neki problem sa procesorom, memorijom, grafičkom karticom ili boot uređajem. Na zadnjem panelu nisu izostali ni ’Clear CMOS’ i taster ’BIOS Flashback’, koji se koristi za flešovanje BIOS-a kada konfiguracija nije kompletna ili ako je došlo do oštećenja sadržaja BIOS-a. Takođe, kao posebnu poslasticu za overklokere, ploča raspolaže još i sa tri prekidača i pet tastera namenjenih izvesnim prečicama prilikom overkloka, čak i onog ekstremnog, uz upotrebu tečnog azota za hlađenje, tako da će i apetiti naprednijih overklokera biti zadovoljeni. U tome im dodatno pomaže i Livedash color OLED, minijaturni displej dijagonale dva inča, smešten na hladnjaku prvog M.2 slota. Njegova funkcija je mnogostruka, od šarene zanimacije koja može da prikazuje unapred postavljene GIF animacije ili one po želji korisnika, pa sve do raznih parametara sistema, poput radnog takta, temperature, opterećenosti naponske sekcije itd.

Svaki detalj na ovoj ploči pažljivo je odabran sa samo jednim ciljem - da ukupan utisak bude izuzetan. Takav utisak nije izostao i nema tog zaljubljenika u hardver koji neće biti oduševljen ovom pločom, barem dok ne čuje kolika joj je cena. Na našem tržištu je još uvek nema, ali i ako je bude, verujemo da će dostupnih primeraka biti „na kašičicu”, jer se po Evropi pominje cena od neverovatnih 1400 evra! Nećemo ulaziti u polemiku o opravdanosti takve kupovine, jer je Maximus Extreme namenjen onima koji žele najbolje i mogu, i ne žale, da plate koliko je potrebno da bi to i dobili.

• • •

Raptor Lake je na nas ostavio dobar utisak, koji bi svakako bio još bolji kada bismo mogli da prenebregnemo činjenicu o radnim temperaturama. Nikako nam se ne sviđa što su vrednosti bliske trocifrenim sada postale „nova normalnost” i što i Intel i AMD to predstavljaju kao nešto što je uobičajeno, a znamo da nije. Nadamo se da ovaj trend neće dugo potrajati, jer u suprotnom, dobar deo ovih mašina možda i ne dočeka naslednika u ispravnom stanju.

Pored toga, prava borba tek predstoji u svakom segmentu tržišta. Obe strane imaju još solidno prostora za fine tuning kroz buduće verzije BIOS-a matičnih ploča, ali i kroz optimizaciju, kako operativnih sistema, tako i aplikativnog softvera. Intel svakako mora da osvoji tehnološki savršeniji proizvodni proces od trenutnog, jer je sa ovim došao do samog kraja po pitanju radnog takta, potrošnje i zagrevanja. AMD-u ostaje da sabere utiske i možda još jače „zapne” na implementaciji svoje 3D V-Cache tehnologije (zbog koje je pomenuti Ryzen 7 5800X3D tako brz u igrama i drugim zadacima koji koriste prednosti velikog kapaciteta keš memorije) i primeni je u većem broju modela, što bi moglo da mu donese upadljivu prednost tamo gde je sada Intel dominantniji.

Po pitanju čipseta, status je izjednačen, jer obe platforme zaista nude mnogo mogućnosti i nijedna od njih na bilo kom polju nema upadljivu prednost u odnosu na drugu, pa da to, eventualno, može da se uzme kao odlučujući faktor. U svakom slučaju, sledi zanimljiv period u kome će obe platforme u potpunosti „sazreti” i pokazati svoje maksimume, a nadamo se da će tehnološku borbu pratiti i ništa manje žestoka cenovna borba, na radost korisnika.