Momir ĐEKIĆ

1. novembar 2022.

Kada još nije bilo pandemije, na potrošnju energije procesora i grafičkih kartica nismo obraćali previše pažnje. Nestašica grafičkih bila je bitnija. Kada je došla pandemija, jedino je bilo bitno da nabavimo što bolje uređaje, koga briga za energiju. Nestašica dobrih komponenata (i njihova cena) bile su bitnije. Onda je svet uleteo u rat i podigao cenu energije u nebo. Grafičkih ima da se bira, procesori sve bolji i bolji. Ma i cene su - onako. A energija...

Savremeni procesori i grafičke kartice su fantastične spravice - milijarde i milijarde tranzistora i drugih komponenata sklopljeni su da pruže maksimum. Svaki od tih minijaturnih sklopova je jedno inženjersko remek-delo. Ipak, iako inženjersko, ne i čudo prirode. Svaka od minijaturnih komponenata prilikom protoka struje, bez koje ne bi mogla da funkcioniše, ima prirodni otpor koji generiše toplotu sve vreme dok struja prolazi. Milijarde malih „grejnih tela” lako generišu veliku količinu toplote, u stotinama, a ponekad i hiljadama vati.

U trci za najbolju računarsku komponentu, proizvođači procesora i grafičkih kartica su do pre koju godinu bili veoma disciplinovani. Svaka nova kartica ili procesor bi svoje performanse, pet do 20 odsto bolje u odnosu na prethodnu generaciju, nudila u „istom energetskom pakovanju”. To, suštinski, znači da smo evolucijom proizvoda unutar granica, koje smo davno postavili, svaki put dobijali jaču i efikasniju komponentu. Zvuči sjajno. Ipak, svedoci smo da u uređajima potrošačke elektronike, posebno u segmentu bele i kućne tehnike, vremenom smanjujemo pomenuta energetska pakovanja. Tako, unapređenje tehnologije proizvodnje omogućava smeštanje sve boljih uređaja u sve manja energetska pakovanja.

U redu, složićemo se da performansi gladan rad kom izlažemo računare prosto traži da ovakav način energetskog ograničavanja ne moramo primeniti. Ako hoćemo da uživamo u modernim igrama, potrebna nam je jača mašina, pa je logično da bude gladnija struje. Ako, pak, radimo na montaži složenih audio i video-materijala ili multimedijalnih sekvenci, želimo brži rad naše mašine. Manje nas zanima njena energetska efikasnost. Ipak, kada kočnice popustite previše, neretko se dese i ozbiljna proklizavanja.

Nova linija procesora kompanije Intel, Raptor Lake (kao i mnoge prethodne), ima dva načina označavanja potrošnje - osnovnu potrošnju i „maksimalnu” potrošnju. Iako se za osnovnu zaista lako može utvrditi da je istovetna stvarnosti, ova maksimalna je veoma komplikovana. Iako deluje da je to nekakav gornji limit dokle se potrošnja energije penje u maksimalnom, turbo, radnom režimu procesora, ispostaviće se da nikakav limit ne postoji i da - nije ni planiran.

Naime, Z690 (prethodni) i Z790 (aktuelni) modeli matičnih ploča na koje se postavljaju novi Intelovi procesori rade bez gornjih limita. Ukoliko ste u poslednjih godinu ili dve čitali o „vrućim” Intelovim čipovima, eto odgovora zašto je to tako. Ipak, neki testovi Zen 4 procesora pokazuju da i AMD ima svoje izazove sa „divljanjem” potrošnje električne energije kroz emisiju toplote. Iako kod AMD-ovih procesora postoje jasniji i lakše nametljivi termalni profili nego kod konkurenta, jasno je da su proizvođači procesora odabrali da „sklone” zaštitu kako bi obezbedili svaki gram snage koji procesor može isporučiti korisniku. AMD Zen 4 procesorima obezbedio mogućnost aktivacije Eco Mode opcije, kojom se limitira potrošnja uz „ne preterano veliki gubitak performansi”. Navedeno dosta zavisi od implementacije vašeg rešenja, odnosno, od tipa hlađenja konkretnog procesora i matične ploče. Kako stvari stoje, ukoliko želite da AMD procesori budu stabilni u najzahtevnijim uslovima ili ćete investirati u bolje hlađenje ili ćete morati da odaberete Eco Mode. Kod Intela već duže vreme znate da morate da ih dodatno hladite, ako biste istovremeno želeli i vrhunske performanse i stabilnost. Eco Mode u tom svetu - ne postoji.

Ukoliko pratimo samo razliku između definisanih osnovnih i maksimalnih vrednosti potrošnje kod Intela, možemo primetiti da je pre samo nekoliko godina ona iznosila svega 30 vati. Danas, ona lagano prelazi sto vati, a neretko imamo i situaciju da je maksimalna duplo veća od osnovne. Ovakvo „popuštanje kočnice” definitivno plaši. Ako bismo pratili trendove, za par godina možemo očekivati da osnovna potrošnja opadne, ali i da maksimalna znatno poraste, čime bismo dobili sistem za koji je nemoguće utvrditi koliko energije zaista troši. U takvim okolnostima, prvu pravu informaciju o potrošnji imaćete kada stigne račun za električnu energiju. U slučaju građana Beograda, to je čak i do 20 dana nakon što mesec potrošnje prođe. Tada je definitivno kasno da se kajete zbog prolongiranog celovečernjeg jurenja zombija ili obrade vašeg novog podkasta preko noći.

Razlike između proizvođača postoje i uvek će postojati, ali je na nama kao potrošačima da uzmemo u obzir šta nam se u ime boljih performansi servira kao rešenje. Energija će vremenom biti samo skuplja, bilo ratova ili ne, bilo inflacije, stagflacije ili kojekakvih drugih geopolitičkih trica i ekonomskih kučina.